Čolovo prokletstvo stadiona Kamp Nou - vreme za razbijanje čini?

Magija? Ili fudbalska ganijalnost Barse? Čolo Simeone mora da je mnogo puta do sada prebirao po svojoj glavi razlog zbog kog nikada u svom bivstvovanju na kormilu Atletika nije pobedio na Kamp Nou.

Uradio je mnogo toga, ali ne i to - da upiše pobedu u superfudbalskom Koloseumu, da se onako šeretski posle meča nasmeje u lice "los kulosima", kako je to činio bezmalo na svakom gostujućem terenu klubova koji se takmiče u Primeri ove sezone.

Jer pogledajte: trener Atletiko Madrida odlično zna kako je to da se pobedi na Santjago Bernabeu, La Keramiki, Kornelji, Koliseumu, San Mamesu, Anoeti, Martinez Valeru, Valjekasu, Balaidosu, Sančes Pishuanu, Mendizororizi, San Moiju, Mestalji, El Sadaru, Montiliviju i Sijudad de Valensiji.

Da bi kompletirao sve gostujuće pobede u La Ligi, ostalo mu je jedino da još precrta stadion "Karlos Tartijere" u Ovijedu i magični Kamp Nou, gde će njegovi izabranici gostovati večeras od 21 čas u prevremenom okršaju 19. kola Primere, zbog učešća u Superkupu Španije.

21.00: (1,75) Barselona (4,30) Atletiko Madrid (4,45)

Neko će reći da je pobedio Barselonu u gostima i to je tačno, bilo je to prošle sezone, 21. decembra kada je Atletiko slavio sa 2:1, ali ne zaboravimo, igralo se na Montiliviju, ne na Kamp Nou. Barsa se tek nedavno vratila na renovirani Kamp Nou, a Simeone se nada da će to označiti i početak preokreta i prekid negativne serije za njega na čuvenom stadionu.

Dijego Simeone je fudbalski fanatik posebnog soja, taj virus fudbala kojim je odmalena zaražen, ne da se izlečiti. U svojih 13 menadžerskih godina prvo na Visente Kalderonu, a potom Vando Metropolitanu, Argentinac je osvojio osam trofeja sa Atletikom, učinio da on bude ravnopravan rival kolosima Realu i Barseloni i stvorio poseban kult stručnjaka koji imaju poseban fudbalski nerv u eri modernog fudbala.

MVP MOZZART SPORT: GLASAJTE ZA NAJBOLJE SPORTISTE U 2025.

Simeone, svakako, predstavlja tipičnog Argentinca kada je u pitanju fudbal - prepun strasti, emocija, verbalne visprenosti, ludačke hrabrosti, ali i smislenog opreza. Njegovi timovi odlikuju se neustrašivošću, ali i posebnom vrstom lepršavosti koja možda nije tako momentalno uočljiva. Ako je ikada čitao svog slavnog zemljaka, Horhea Luisa Borhesa, mora da ga je strasno mrzeo zbog njegovih stavova prema fudbalu, iako je pokušavao često da u svojoj fudbalskoj filozofiji spoji gotovo nemoguće - besprekornu disciplinu i koheziju, sa individualnom magijom. Za Dijega, kako je ranije govorio, "fudbal je bitka", "odlazak u lov", nešto iskonski, primalno, gde "napor i kolektivni rad donose uspeh".

Nasuprot njemu, čuveni pisac iz Buenos Ajresa, odakle je i Dijego, poznat je po tome što je govorio da je fudbal "estetski ružan" i da je "jedan od najvećih engleskih zločina". Pamte ga i po tome što je jednom prilikom rekao da je "fudbal popularan jer je glupost popularna". Teško da bi Dijego išta prihvatio od ovoga, jer je za njega fudbal radost. Gotovo poetski zvuči kada on kaže da "kada zaigrate fudbal ne postoji sunce, vetar, kiša ili sneg, jer kad lopta krene, to je čista radost".