INTERVJU - Dragi Kanatlarovski: Bila je privilegija da gledaš Zvezdu, a kamoli da igraš za nju!

U plejadi Makedonaca koji su zvezdane trenutke karijere doživeli braneći boje Crvene zvezde, nalazi se i ime Dragog Kantlarovskog, aktuelnog trenera subotičkog Spartaka. Na Marakanu je stigao sa oreolom igrača koji je davao poseban štimung igri legendarne generacije Vardara koja se krajem osamdesetih godina prošlog veka okitila titulom prvaka nekadašnje SFRJ

Zahvaljujući zrelim igračkim godinama i neospornom umeću koje je posedovao, Dragi Kanatlarovski je već na prvom treningu crveno-belih prepoznao velemajstore na svakom delu terena i u trenu je znao šta mu valja činiti. Na svakom meču je neumorno trčao, uklizavao, otimao lopte od protivnika i ekspresno ih prosleđivao umetnicima na „dalju obradu“, a Delije su to i te kako umele da cene.        

Na početku razgovora za MOZZART Sport, šef struke subotičkih Golubova prisetio se prve utakmice u Zvezdinom dresu...
“Stigao sam u leto 1989. godine i šta da vam kažem kada me na prvoj utakmici, i to prijateljskoj, dočekalo 50.000 gledalaca! Uveliko se stvarao šampionski tim i samo da pogledaš ta imena uhvati te strah. Dika Stojanović, Najdoski, Belodedić, Marović, Šabanadžović, Savićević, Pančev, Prosinečki, Stojković, Vladan Lukić, Mrkela... Uzeli smo posle 19 godina duplu krunu”, kaže Dragi Kanatlarovski.

Kako se vi Makedonci tako brzo „primite“ na Marakani?
“A-ha-ha... Stvarno sam se odmah privikao. Doduše, malo sam bio stariji, pošto sam u Beograd došao s nepunih 29 godina. Plus sam iza sebe imao iskustvo iz Vardara s kojim sam bio državni prvak.”

Na čiju preporuku ste stigli u redove crveno-belih?
“Mene je lično Džajić preporučio u vreme kada je trener bio Dragoslav Šekularac, čovek od koga smo svi mnogo naučili. Pomoćnici su mu bili sada pokojni Žota Antonijević, Pižon Petrović i Dujković. U ono vreme je bila privilegija da gledaš Zvezdu, a ne da igraš za nju i svima je bila čast da budu deo tog tima. Sve je bilo pod konac. Džaja je vukao prave poteze na sportskom planu, dok je Cvele sve ostalo držao pod kontrolom. Strašan tandem su bili. A dole na terenu na sve strane su bili umetnici i nije se znalo ko je od koga jači. Meni je jedino preostajalo da trčim i da pokrivam to.“

Hoćete da kažete kako ste „nosili kofu s vodom“?
“Dobro, neko mora da nosi i kofu s vodom, ne mogu svi da čekaju loptu.”

Da li ste kasnije „jadikovali“ nad sudbinom što niste ostali još jednu sezonu i osetili čari Barija?
“Normalno da mi je bilo krivo, međutim, splet okolnosti je bio takav. U Zvezdu sam mogao da dođem još 1984. kao igrač Pelistera i amaterski reprezentativac Jugoslavije. Međutim, čelnici kluba nisu hteli da mi izdaju ispisnicu. Krenulo je potom moje putešestvije ka splitskom Hajduku, odakle sam se vratio u Bitolj neobavljenog posla. I tako sam se našao pred ultimatumom koji je glasio ili da ostanem u Pelisteru ili da pređem u Vardar. Na kraju sam otišao u Vardar koji je na moju sreću imao tu, ispostavilo se, fantastičnu šampionsku generaciju.”

Pod kojim okolnostima ste napustili zdanje u Ljutice Bogdana?
“Uh, pod neprijatnim. Taman sam bio debitovao za reprezentaciju u Poljskoj i to, po rečima stručnjaka, veoma uspešno. Ali povredim se četiri dana pred finale kupa, baš sa Spartakom, a baš sam se nadao i radovao učešću na SP u Italiji 1990. Sad, kako bih rekao, nisam bio razočaran, nego nekako uzdrman. Čim sam se oporavio, dogovorio sam se sa Zvezdom da odem u La Korunju koja se pojavila sa korektnom ponudom. Ipak sam bio u zrelim igračkim godinama i bilo je vreme za pečalbu. Ispostavilo se da sam napravio dobar potez, jer sam u Galiciji proveo dve prelepe godine, zajedno s Miroslavom Đukićem i Zoranom Stojadinovićem, doskorašnjim sportskim direktorom Crvene zvezde.”

Ko je još od stranaca bio u timu?
“U to vreme je počelo stvaranje velike La Korunje, stigli su Bebeto i Mauro Silva, a pošto u ono vreme na terenu nije moglo da bude više od tri stranca, preseljen sam na klupu. Na njoj mi se nije baš sedelo i odlučio sam da se vratim kući. Ubrzo sam našao klub u Turskoj, odigrao jednu sezonu i vratio se u Prilep gde sam i završio karijeru.”

Jeste li još u igračkoj eri osetili kod sebe trenerski nerv?
“Iskreno, nisam razmišljao da se bavim strukom. Međutim, kad je Kire Dojčinovski otišao u inostranstvo predložili su mi da ga zamenim. Predsednik kluba je insistirao i rekao „samo ti i niko više“, da bi me na kraju bez mog znanja promovisao za novog trenera. Prihvatio sam i od tada sam četiri puta po godinu i po dana bio trener Pobede. Vodio sam i Vardar u vreme kada je direktor bio Darko Pančev. Imali smo plan da realizujemo veliki projekat, ali nismo.”

Zašto?
“Možda bismo sve što smo tada naumili i realizovali, međutim, umešali su se političari, a ja ne volim da trpim nikakve uticaje sa strane.”

Je l’ se iz tog razloga niste dugo zadržali na mestu selektora makedonske reprezentacije?
“Otprilike. Uvek se trudim da budem pravedan, da igraju oni najbolji i kada nisam u situaciji da tako i bude, bolje da se povučem. Preuzeo sam potom ekipu Belasice iz Strumice i „zakačio“ onu generaciju koju su predvodili Pandev i Stojkov, da bih se posle toga ponovo vratio u moju staru dobru bazu u Prilepu. Onda sam se 2004. ponovo prihvatio selektorske funkcije. Očekivanja javnosti su bila prevelika i nerealna i tada sam shvatio da sam premlad da bih vodio državni tim. Za taj posao je neophodno veliko iskustvo, to je kruna karijere i praksa je pokazala da se većina mladih trenera izgubi kad dobije šansu na mestu selektora.”

Postoji li mantra koju stalno ponavljate tokom borbe za što bolji trenerski rejting?
“Rad, rad i samo rad. To je moja deviza. Ja se ne stidim da stalno učim i školujem se. Profi-licencu sam dobio među prvima u Bugarskoj, zajedno sa Stoičkovim i Balakovim. Moj veliki trenerski idol je Ivica Osim, čovek i stručnjak s kojim sam impresioniran. Dva puta sam išao u Grac kod njega, kad je bio trener Šturma. Onako mali klub da odigra onako važnu rolu u Evropi, samo je mogao zahvaljujući Osimovoj genijalnosti. Znanje, rad i disciplina, tako bih u najkraćem opisao Švabu. Isto tako, učio sam i od Ljupka Petrovića, čiji sam rad pratio, pošto se drugi put vratio u Zvezdu.”

Čija škola fudbala je po vašem ukusu?
“Igrao sam u Španiji i veoma poštujem njihov sistem igre i rada. Znam jezik i imam dosta prijatelja tamo i bio sam pet-šest puta na specijalizaciji u Španiji, da to tako nazovem. Izbliza sam gledao rad Irurete u La Korunji, Martineza u Vigu, a bio sam i u Madridu i pratio treninge Reala i Atletika, kada su šefovi bili Kapelo i Arigo Saki. Još jednom sam bio u Madridu u vreme Bernda Šustera i za to mogu da se zahvalim Peđi Mijatoviću koji mi je omogućio da na stadionu budem po ceo dan i imam pristup svuda.”

Da li je laptop bio vreo?
“U to vreme laptop još uvek nije bio toliko aktuelan, tako da sam koristio diktafon i beležnicu. Mnogo je tu bilo informacija koje sam kasnije sortirao i pakovao u kompjuter. Pre nešto manje od dve godine ponovo sam bio u Madridu i tom prilikom sam imao čast da upoznam Murinja.”

Da li vas je Žoze malo gledao s visine?
“Ne, nije, stvarno. Imao sam dobru preporuku i bio je zaista vrlo korektan. Baš kao i slavni Trapatoni kojeg sam upoznao u vreme kad je vodio Fjorentinu. Sve u svemu, iza mene je dug put, tokom kojeg sam se naoružao s dosta znanja i sad je na meni da pronađem pravi način da ga prenesem na moje igrače.”

Može li da se napravi igra za oko i dušu navijača, sa prosečnim igračima?
“Svaki trener voli da u ekipi ima dobre igrače, međutim, poželjno je da ti dobri igrači i igraju dobro. Hoću da kažem da i majstori moraju da odrade kako treba ono što se od njih traži. Činjenica je da trener viziju igre mora da uklopi sa mogućnostima igrača. Upravo zato pravim sistem koji će da odgovara mom timu i pritom me ne interusuje šta i kako igra protivnik. Najbolje je poznavati sebe, što opet ne znači da ne analiziram rivale. I te kako to radim.”

Pre izvesnog vremena ste bili u krugu kandidata za šefa struke Crvene zvezde. Da li vam je prijao taj status?
“Jeste, naravno, mada nije lepo kad se u medijima pominje da dolazite u neki klub u kome vaš kolega i dalje radi. Bilo kako bilo, ništa se nije dogodilo konkretno. Za razliku od prvog interesovanja crveno-belih za moje usluge.”

Kada je to bilo?
“Bilo je to 2004, neposredno pred moj put u Portugaliju na EP.”

Jeste li imali direktan poziv od čelnika kluba?
“Da, od predsednika Dragana Džajića koji je verovao u mene. Međutim, tada sam bio selektor Makedonije i nije došlo do dogovora. Nadam se, kao što se nada veliki broj Zvezdinih bivših igrača, da ću jednog dana na Marakani dobiti šansu i kao trener.”

Kako ste se našli u Subotici?
“Spartak je imao krizu rezultata, Peca Kurćubić je otišao i pozvali su me ljudi koji vode klub, na čelu s predsednikom Draganom Simovićem. Do dogovora je brzo došlo i od prvog dana imam njihovu veliku podršku. Spartak je stabilan klub koji nudi idealne uslove za rad i afirmaciju i igrača i trenera. Mnogo mi u radu pomaže Vidak Bratić, doskorašnji aktivni igrač koji ima mnogo trenerskog šlifa. Kompletan stručni štab je vrlo kvalitetno odabran.”

Na koji način se ophodite prema igračima?
“Neki balans mora da se uspostavi, jer niti je dobro biti previše blizak s njima, niti je dobro biti suviše udaljen.”

Gde vidite Spartak na kraju sezone?
“Mnogi su smatrali da ovaj tim nema dovoljno kapaciteta, ali smo ih brzo demantovali. Imamo odličan spoj mlađih i nešto starijih igrača i nadam se da ćemo do kraja prvenstva da nastavimo sa dobrim partijama.”

Ko će biti šampion?
“Partizan godinama dominira, pojačao se veoma kvalitetno na pozicijama gde im je škripalo, ali Zvezda ima tim koji igra dugo zajedno i sklapa igru polako i sigurno. Voleo bih u interesu fudbala da bude sve neizvesno, pošteno i korektno do kraja prvenstva.”

Jeste li zadovoljni suđenjem?
“Suđenje nam nije toliko loše, koliko smo mi navikli da kukamo. Stalno greške tražimo u drugim ljudima, a slabo u sebi. Arbitri su živa bića, imaju pravo da pogreše, vidite i u Evropi da se događaju greške. Gledamo na TV-u i nismo sigurni za neku situaciju, a kako će onda oni u sekundi da odluče? Jedino ne podnosim perfidno suđenje, kada neko hoće nekome da pomogne, samo ne zna kako!”

Izlazite li u Subotici u slobodno vreme?
“Retko, pošto je ovo takav posao da kad i ne radiš, moraš da radiš. Volim da kad dođem na trening budem konkretan, pedantan i tačan. A za to se treba pripremiti.”

Trpi li porodica zbog vašeg profesionalizma?
“Moje dve kćerke iz prvog braka, Marija i Andrea, studiraju u Australiji. Marija se rodila dok sam igrao u Zvezdi, a Andrea u Turskoj. Često se družimo putem Skajpa. Moja druga supruga Nataša živi u Skoplju i dolazi povremeno u Suboticu da me obiđe. Ima mnogo razumevanja i tolerancije za posao s kojim se bavim.”

Pratite li dešavanja na večito uzburkanoj političkoj sceni Srbije?
“Nikad nisam bio opterećen s politikom i informisan sam koliko je to potrebno, čisto da znam šta se dešava. Sportsku štampu i sajtove, domaće i strane, redovno čitam. Ono što mogu da kažem je da političari treba da rade u interesu naroda i mladih ljudi, da svima obezbede posao kako bi prestali da odlaze u inostranstvo.”

(FOTO: MOZZART Sport, MN Press)