MUNDIJALSKI DNEVNIK (17): Birokratija i Bratja

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Brazila)

Jesu li nam Rusi braća? Svašta na tu temu imaju da kaži istoričari, popovi, psihoanalitačari, verski eksperti, plaćenici iz nevladinih organizacija... Gledajte kako hoćete, sabirajte i oduzimajte, čitajte „ove“ i  „one“ knjige, ali kada dođe jedan na jedan, ja bih najradije imao Rusa uz sebe.

Kiša u Riju nije tukla kao juče, ali je uporošću, ipak, uspela da svima pokvari još jedan dan. Ovo tmurno i sivo nebo, to nije Rio. To je samo još jedan dosadan grad sa crnogorskog primorja u kojem pada kiša... Rio i ljudi u njemu vape za suncem tokom ova dva dana. Ima raznih raznih profila navijača, ali svima je danas jedno bilo zajedničko – pogled u nebo. Svi ga čekaju da ožeži punom snagom.

Istina, oblaci nisu bili nemilosrdni kao juče, ali nisu bili ni blagonakloni. Odozgo palo sivilo i ti tu ne možeš ništa. Viša sila...

Meni je dobar deo dana prošao na šalteru. Znate kako kukamo na našu birokratiju i popularne „šalteruše“? Pa, neka su nam žive i zdrave te „šalteruše“, jer to su ozbiljni profesionalci, kakva je situacija u Riju. Uopšte u Brazilu. Ono što mi se desilo prvog dana u Sao Paulu je za sobom vuklo i brdo problema. Srećom, nisam ih toliko osetio jer moja redakcija je spremna kao Čile. Samoubilački presing. Sve su mi obezbedili, a na kraju su mi poslali i još para. Paze me kao malo vode na dlanu. Ovo sve opisujem zbog toga što ako se, ne daj Bože, neko od vas jednoga dana nađe bez para u Riju, one mogu da mu stignu samo u Western Union. Na internetu ćete naći 40 poslovnica ove kompanije u kojima možete da podignete svoj novac. Ali... Situacija je takva da možete da ga podignete samo na dva mesta u gradu.

Na tim mestima vam dele brojeve kao kada čekate u redu za pasoš. Meni je trebalo tri sata i 25 minuta da obavim rabotu. Tek sam na kraju saznao da sam još imao i sreće, pošto u Brazilu vezuju neke praznike sa vikendom, pa možeš da se slikaš četiri dana što se tiče podizanja para. A, zamisli da ti je hitno, kao što je bilo nekom Ekvadorcu iza mene u redu koji je bukvalno plakao da podigne svoj novac? Dečko je čekao tri sata, da bi mu kada je došao na red, saopštili da je radno vreme gotovo!? Tuga...

Nije ovo deljenje lekcija Brazilcima. Srbin sam, nisam Švajcarac, ali što se tih birokratskih stvari tiče, Srbija je stvarno majka za Brazil. Jednostavno, ne shvataš i ne ceniš svoje dok ne vidiš tuđe.

Nego, dosta o birokatiji...

Bio sam na Marakani, a tamo nema žive duše, samo japanski turisti koji toliko često škljockaju fotoaparatima da će blicem verovatno istopiti beton oko Mare. Bio sam i na Kopakabani, ali loše vreme je rasteralo ljude. Uveče sam išao da gledam MMA spektakl o kojem detaljnije možete da čitate OVDE.

Kada se podvuče crta, dan u Srbiji bi bio zanimljiviji. Ali, onda je usledila noć... Na ulasku u hotel vidim ozbiljna rasprava. Onaj neprijatni tip sa recepcije kojeg nisu naučili ni da kaže „dobro veče“ i neki veliki baja koji priča nešto slično našem jeziku. Zastanem da vidim o čemu se radi, a ovaj sa recepcije (koji je inače glavni u hotelu, a ne zna reč engleskog) me moli da mu prevodim, jer misli da je isti jezik u pitanju. Na stranu što ja pričam portugalski slabije od tetke Nade koja je gledala sve brazilske telenovele, nego ovaj drugi tip je Rus. I onda mi ovaj nepismeni sa recepcije kaže da sam ja „Siberia“, a to je u Rusiji. Što se njega tako tupavog tiče, ne bi mu ništa pomogao, ali žao mi Rusa i kreće akcija prevođenja. Kombinacija svih latinskih jezika, plus mimika nogama i rukama. Rusu ne daju da u sobu dovede dve devojke koje je upoznao u gradu, Inače, to vam je pravilo u svim hotelima u Riju.

Nema dovođenja devojaka u sobu. To sam video i pre neko veče kada jednom Grku koji je platio sobu za dve osobe nisu dali da uvede neku Brazilku. Nema pomoći u tom slučaju. Rus se rastužio, kad smo krenuli liftom pita me jesam li za piće. Ajde, može. Kaže da ga sačekam na prvom spratu u lobiju dok on ne ode do sobe. Vraće se flašom Smirnofa i nečim zamotanim u kesi. Tatarska kobasica od konjskog mesa.

On je iz Kazanja i tamo je to popularno jelo. Kobaja, vodka i za sat vremena smo počeli da crtamo granice velike Rusije. U lobiju niko osim nas i onda bane jedan stariji Čileanac. Ajde što smo ga naterali da nas fotografiše 20 puta dok držimo tri prsta, nego što ga je Rus naterao da pije vodku na eks. Posle dve vodke se Čileanac navio kao papagaj, posle tri je zapalio cigaretu iako ne puši već deset godina, a posle četvrte nije znao gde je lift i jedva se odvukao do sobe. Inače, Rus se zove Jevgenij, a nadimak mu je Ženja i zaista mnogo voli Srbe i zna mnogo toga o nama. Kaže da smo „bratja.“

Na kraju smo završili pevajući rusku himnu na prozoru. Ne zato što sam bio pijan, već zato što mi je ruska himna uz italijansku u francusku Marseljezu jedna od najlepših i ta melodija me stvarno dotakne iako pojma nemam reči himne. Sa Rusima sam sada napravio kontakt i jedva čekam njihov meč sa Belgijom na Marakani.

Navijam za Italijane, Kolumbijce i Čileance, ali sada moram i Ruse da dodam na spisak favorita.

„Bratja“.

(FOTO: Guliver/Getty images, Aleksandar Gligorić/MOZZART Sport)