MUNDIJALSKI DNEVNIK (24) Mora i kladža da ispoštuje da bi se došlo u Rio

(OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA MOZZART SPORTA IZ BRAZILA)

Koliko sam samo poruka primio iz Srbije, ali i Republike Srbije i Crne Gore, kako mi ljudi zavide (u pozitivnom smislu) što sam u Brazilu, tačno mi ponekad bude neprijatno. I imaju pravo, ovo je stvarno nešto neprocenjivo. Hvala, pre svih, kolegama sa posla i MOZZARTU koji su me poslali ovamo, a nemam ni dve godine radnog staža u firmi. Nisam ni najbolji novinar tamo, ni najpismeniji, ali valjda sam radio korektno i pošteno kad sam zaslužio ovakvu čast.

I sam sebe sam hvatao u pojedinim momentima kako šetam ulicom, vidim gde sam i odjednom nabacim kez od uva do uva. Verovatno sam prolaznicima izgledao kao budala, ali baš me briga. Jedan sam od retkih Srba u Riju.

Nema nas mnogo. Od kolega: Đole i Paja iz Sportnetworka, Raša i Dado iz Kurira. Iskreno, ne razumem baš te sve redakcije koje su imale mogućnosti, a nisu poslale novinara u Brazil. Čoveče, to je Mundijal kakav se dešava jednom u pola veka. Pa, šta ako se Srbija nije kvalifikovala? Nismo mi baš toliko bitan faktor na Mundijalima…

Od naših navijača, ovde je tek desetak momaka koje sam upoznao. Mnogo znači kada si sam i naiđeš na nekoga svoga, iako mi je bilo super i sa onim Splićanima, i sa Bosancima iz Sarajeva. Prijateljstva se brzo sklapaju u tuđini. Mišova i Mikijeva priča me oduševila, ali moram da vam pomenem još dvojicu naših momaka.

Vlada i Miljan iz Beograda. Nisu pali u depresiju kada su nas one Mihine gluposti po Maksimiru i Skoplju lišile Mundijala. Rešili su da spektakl kakav je ovaj u Brazilu ne propuste ni po koju cenu. Na kraju je volja ipak najbitnija, iako je mnogo onih koji bi rado bili na našim mestima, a nemaju finansijske mogućnosti za to. Kada je volja jaka, onda za svaki problem postoji rešenje.

Njih dvojica su opušteni momci, ne rasipaju se parama i dali su sve od sebe da ne propuste ovu priliku. Pare su sakupljali na razne načine. A otkrili su mi da je veliki doprinos dala i  kladionica. Miljan i Vlada su pasionirani ljubitelji fudbala, pa su rešili da to svoje znanje pokušaju da unovče i obezbede budžet za Brazil. Na kraju su uspeli da 30 odsto troškova za odlazak na Mundijal pokrpe od dobitaka sa tiketa. Pa, vi posle pričajte kako kladža ne valja. Svi kukaju kada padnu tiket, a niko da se pohvali kada prođe. Pored dobitaka sa kladionice, ova dva Beograđana su manji deo prihoda obezbedili i igranjem pokera. Na kraju je morala da radi i banka, pa su finansijsku kontrukciju zatvorili podizanjem manjeg kredita. Nema da nema. Ali, volja pre svega. Kada je ona jaka, onda hoće i sreća da pogleda, hoće i karte da se otvore. Bilo im je potrebno ukupno oko 6.000 evra za 12 dana u Rio de Žaneiru.

Složićete se da to nije mali novac. Međutim, jednoga dana kada budu deci i unucima prepričavali svoju brazilsku avanturu, verovatno će reći da su im to bile najbolje potrošene pare u životu. Ljubav prema fudbalu i avanturistički duh im je doneo epizodu za sva vremena. Meni je donelo dva dobra drugara u dalekom Brazilu. Nisam baš mogao uvek da ih ispratim, jer oni su uživali po ceo dan, a ja sam morao i da radim. Imali smo lepih zajedničkih momenata, jedni drugima smo pomagali novim saznanjima i savetima o Riju. Nije svejedno kada si sam, pa pojma nemaš o nekim svakodnevnim stvarima. Ovako smo se grupisali, upoznali još dvojicu iz Milanovca, jednog iz Banja Luke i sve je bilo lakše.

Njihova priča i pozitivan stav su me oduševili. Jeste ovo sve malo bajkovito i kliše, ali stvarno je volja najbitnija u svemu. I to da ponekad Liverpul i Dortmund ne obore kvotu 1,30, da Hofenhajm i Salcburg dođu u 4+, Roma u GG, sa izbegneš Mančester i Milan kada su traljavi…

I tako dok šetamo Riom i upoznajemo se sa ljudima iz raznih krajeva sveta, komentarišemo ko ima najbolje navijače, ko su najveće face i obavezno moramo da odgovaramo na konstataciju ljudi:
”Ali, Srbija se nije kvalifikovala!?”

Pa, šta ako nije? I nama valjda pripada delić Mundijala. Istina, ponekad prozborimo kako bi tek dobro bilo da je i Srbija tu…

Međutim, nije lako ni navijačlima čije su reprezentacije tu. Onima iz zemalja koje nisu bogate. Veliki problem su karte. Žao mi je Kolumbijaca, očajnički traže kartu više za današnji meč protiv Urugvajaca. Mnogi od njih neće imati šansu da uđu na tribine Marakane u najvećem meču u ustoriji kolumbijskog fudbala. Najjeftinije karte trenutno na ulici dostižu cenu od 500 evra. Mnogi Kolumbijci i Urusi ne mogu to da priušte. Mada je još gore kada i to para što imaju daju za lažnjak kod tapkaroša. Samo juče je uhapšeno 26 tapkaroša oko Marakane. Karte je jako teško naći. Delom zbog toga i što su ih pokupovali oni kojima fudbal baš i nije u krvi. Sinoć sam čuo da je država Kanada pre Mundijala kupila 30.000 karata za četiri meča grupne faze na Marakani. Šta će tolike karte Kanadi? Uglavnom ih rezervišu turisti, a ispaštaju pravi navijači koji bi i bubreg dali za to parče papira.

Kao naprimer oni Čileanci što su provalili u medija centar i kao horda ludaka se zaleteli da uđu pravo na teren jer nisu imali karte. Znate šta je bilo sa njima? Uhapšeno ih je 88 i deportovani su u domovinu. Ono što mi je bilo zanimljivo je kazna koju su morali da plate. Tačno, 8,75 reala. Nešto manje od tri evra!? Jedno pivo! Nikada neću razumeti te brazilske zakone…

Polako se bliži i kraj mom boravku u Brazilu. Da ispunimo 25-odnevni plan i u nedelju nazad u Srbiju. Dosta je bilo… Za debitanstki nastup MOZZARTA na Mundijalima, nije bilo loše.

(Pročitajte još tekstova Aleksandra Gligorića iz Brazila)

(FOTO: MOZZART Sport)