MUNDIJALSKI DNEVNIK (13): FIFA zabranila lopte, ali je sasvim normalno da kupiš pivo u prodavnici i piješ ga u kafiću

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Brazila)

Centar Rio De Žaneira nije u delu gde je Kopakabana, ali ova famozna plaža je i defintivno ovih dana postala ne samo centar Rija i Brazila, već i cele planete! Bez dileme, najbolje mesto na planeti za gledanje fudbala. Možeš da stojiš, da ležiš, da sediš, da đuskaš, piješ pivo ili sokove, družiš se s ljudima iz svih krajeva sveta…

Jedino što  u zavničnoj FIFA zoni za navijače ne možeš je da imaš - loptu. Valjda da se ne ošteti kakav štand od skupocenih sponzora. A ja baš poneo moju iz hotela. Svetska fudbalska organizacija ne dozvoljava taj sveti rekvizit od kojeg zarađuje milijarde. Unošenje lopte na plažu s navijačima je strogo zabranjeno! Niko ne zna zašto, ali zna da je tako naređeno iz FIFA. I Brazilci na ulazima se iskreno smeju toj nebuloznoj odluci, ali rade posao i moraju da je poštuju. Oduzimaju lopte na ulazu...

E pa ja moju ne dam!!! Znamo mi iz Srbije kako se pravila zaobilaze. Lepo se vratiš s ulaza, nađeš nekog poštenog Meksikanca i on ti doturi loptu preko ograde. A onda si tamo među navijačima važan kao onaj klinac što jedini ima loptu u naselju i svi ga zovu iako zapravo nema pojma da igra. Meni su je na početku "otele" Nemice, a za uzvrat su se fotografisale. Nisam zakerao, pa sam loptu pozajmio i Kostarikancima i Alžircima. Nek uživaju ljudi…

Meni je bilo zanimljivije da ležim zavaljen u pesak i gledam kako Panceri demoliraju Ronalda i drugove. Prva utakmica na kojoj sam imao da navijam za nekog našeg. Mažić je sjajno odradio posao. A to što se Portugalci bune, bolje bi im bilo da prevaspitaju Pepea kako da igra fudbal, a ne da tuče ljude. Milorad je odsudio za desetku, a Nemci su mi bacali "petaka" kada bih im rekao odakle sam…

Stigao sam da pređem celu Kopakabanu uzduž i popreko, video sve njene lepote o čemu ćete čitati i videti fotografije u jednom od narednih dana. Inače, onaj slogan Čileanaca za koji su pre Mundijala rekli da je glup i nemaštovit, postao je hit u Brazilu i svi jedva čekaju da ga zapevaju kada vide simpatizere La Rohe. Svako malo čujete "Či-či-či, le-le-le! Viva Čile!" Za razliku od nekih evropskih slogana koji su okarakterisani kao moderni i inteligentni, ali pošto veze nemaju s fudbalom, umrli su tek što su lansirani.

Na svu sreću propustio sam utakmicu Nigerija – Iran za koju kažu da je bila živa dosada. Amerikance sam delimično gledao, a kasnije sam u gradu video i njihove navijače. Ima ih mnogo i uglavnom su ofarbani i nakinđureni od glave do pete. Iako se trude da izgledaju kao neka ozbiljna navijačka grupa, oni su zapravo puki turisti koji zinu i u čudu gledaju kada Argentinci, Čileanci ili Kolumbijci zagrme sa pesmom. Nije im jasno šta to ovi pevaju, jer oni od pesama imaju samo slogan "Ju-Es-Ej".

Opet sam se našao s "mojim" Splićanima iz hotela u Sao Paulu i zajedno s kolegama iz Sportnetvorka smo upoznali i noćni život Rija. Ulica Lapa je centar svih dešavanja i u njoj vrvi kao u košnici. Toliko da sednete na baštu kafića, čekate konobara 15 minuta i kada vam se to čekanje smuči, odete na na neki obližnji štand ili trafiku sa pivom, kupite ga i donesete u kafić za sto. Mi smo se premišljali na početku, ali kada smo videli da svi to rade i da od konobara nema ni traga ni glasa, uzeli smo stvar u svoje ruke.

Nažalost, ništa od toga nisam snimio jer mi je pukla baterija na telefonu, tako da moram opet da se vratim i overim ovo mesto. Zaista ima zanimljivih kadrova, a prava ludnica je nastala u sredini ulice kada su se "sukobili" Čileanci i  Argentinci. Tačnije, sukobili su se kao pravi navijači, a ne huligani. Pesmom. Stajali su u barovima koji su jedan preko puta drugo i krenulo je nadglasavanje. Jedna pesma Čileanaca, jedna Argentinaca.

Grmelo je sve jače i jače, pa se cela ulica sjatila na to mesto i potpuno je zakrčen saobraćaj, te je i policija morala da interveniše.

U Lapa ulici se nalaze kafići jedan do drugog, ali čim krenete u neku sporednu ulicu, možete da vidite zanimljiv prizor, na koji sam se ja u Sao Paulu praktično navikao. Transvestiti stoje na svakih deset metara i mame prolaznike. S obzirom na to da je kraj mirniji nego u Sao Paulu, nisam imao problema da im priđem i "raspitam se". Za sat vremena druženja ove bate koje liče na seke traže 60 reala, što je, ako se sećate, za trećinu više od onih u Sao Paulu. I opet sam hteo da se pojedem što ne mogu da ih fotografišem jer deluju da bi pristale. Sutra ću to i stvarno uraditi, pa da vidite i ocenite kolika je razlika.

Ali pre toga, idem na najveću navijačku tribinu na svetu. Prema procenama, meč između Brazila i Meksika, na Kopakabani će pratiti preko milion i po ljudi! Jedva čekam da vidim tu najveću fudbalsku žurku na svetu. Milion i po ljudi gleda utakmicu na jednom mestu. To ne može da ne valja!

(Foto: Aleksandar Gligorić, MOZZART Sport)