ODBROJAVANJE: Brazil, Španija, Kolumbija...

Tačno 20 godina je prošlo otkako je Kolumbija poslednji put ovako sanjala. Kada su se dani nestrpljivo odbrojavali do početka Mundijala u SAD-u i kada je fudbal mogao da zaleči sve muke i probleme kolumbijskog naroda. Generacija koja je 1990. u Italiji nagovestila od kakvog je materijala satkana kasnije je protutnjala kroz kvalifikacije. Valderama, Asprilja, Rinkon i drugari su igrali najbolji fudbal u istoriji Kolumbije, a Argentince su na Riverovom Monumentalu razneli sa 5:0 i ostavili ih u neverici. U 26 mečeva na putu ka Mundijalu u SAD-u, popularni Kafeterosi su izgubili samo jednom!

Kao i danas, tada su važili za potencijalno veliko iznenađenje u svetskoj javnosti. U Kolumbiji su očekivanja bila drastično veća. Cela situacija je fenomenalno i do detalja opisana u čuvenom ESPN-ovom dokumentarcu „Dva Eskobara“. Zemlja je bila pocepana na dva narko kartela, kriminal i poslovi s drogom su razarali kolumbijsko društvo, a država je samo mogla nemoćno da gleda kako se uzdiže imperija Pabla Eskobara.

Kralj kokaina je zavladao Kolumbijom. Uprkos poslu kojima se bavio, bio je veliki dobrotvor, pogotovo u svom Medeljinu, pa su mnogi siromašni slojevi društva gledali na njega sa simpatijama. Gradio je škole, puteve, bolnice i fudbalske terene, jer je poput svakog pravog Južnoamerikanca bio zaljubljen u najvažniju sporednu stvar na svetu. Istovremeno, jedan drugi Eskobar je postajao idol mladih Kolumbijaca. Andres Eskobar osim preizmena nije imao mnogo dodirnih tačaka s Pablom. Sudbina će hteti da se upoznaju, jer je Pablo bio veliki navijač reprezentacije Kolumbije.

Kolumbija je tada imala Karlosa Valderamu, Faustina Tina Asprilju, Fredija Rinkona i Aleksisa Garsiju, ali Eskobar je bio idol klinaca. „Večna dvojka“ ili „Kavaljer“, kako su mu bili nadimci, predstavljao je esenciju pravog sportiste. Na terenu borac, van njega intelektualac i humanista. Zato nikada i nije voleo druženje kod najmoćnijeg narko-bosa, što je bila skoro obaveza kompletne reprezentacije. „Ludi“ Asprilja je to čak voleo i uživao u druženju sa opasnim momcima, ali Andres nije bio iz te priče.

Kako se bližio odlazak u SAD, istovremeno se stezao obruč oko Pabla Eskobara. Situacija u zemlji je bila napeta do maksimuma. U smiraj 1993. pao je i Pablo Eskobar. Prvo se predao pod svojim uslovima, a nešto kasnije je i ubijen dok je bežao. Ceh druženja sa narko-bosom je platio kontroverzni golman Rene Igita koji je izbačen iz reprezentacije zbog posećivanja Eskobara u zatvoru. Državu je bilo sramota da prizna kako njeni sportski heroji podržavaju neprijatelja broj jedan.

Smrt Pabla Eskobara nije donela ništa dobro Kolumbiji. Naprotiv. U državi je zavladalo bezvlašće, počeli su krvavi obračuni zbog preraspodele teritorije.

U takvoj atomsferi Andres Eskobar je zajedno sa saigračima, uz velika očekivanja, ispraćen na Mundijal u SAD. Čuveni Brazilac Pele je dodatno rasplamsao pomamu za Eskobarom i družinom prognozom „da će Kolumbija igrati minimum polufinale Svetskog prvenstva“. Pritisak je bio strahovit, igrači su na leđima imali veliko breme, samo je njihov uspeh mogao da donese neku sreću narodu koji je živeo u strahu.

AUTOGOL KOJI JE „UBIO“ ESKOBARA

Sav taj pritisak im je paralisao noge i nije bilo ništa od onog spektakularnog fudbala iz kvalifikacija. Umesto po žutim dresovima Kolumbije, mnogi će Mundijal u SAD-u pamtiti po žutim dresovima Rumunije. Hadži i kompanija su na startu iznenadili Kolumbijce i savladali ih sa 3:1. Imale su Kafedžije još jednu šansu. Protiv domaćina. Mnogi Kolumbijci su sanjali o trijumfu nad Amerima koje su prezirali zbog umešanosti u političke i kriminalne miljee u Kolumbiji. Pobeda bi bila lek za narod, a ekipu selektora Fransiska Maturane bi odvela dalje. Ionako veliki pritisak je sada porastao do neslućenih visina...

Istovremeno iz Medeljina su stizale strašne slike leševa po ulicama, zapaljenih automobila, mafijaških obračuna... Selektoru Maturani je zaprećeno da će cela ekipa biti ubijena ako mu u prvih 11 počne Gabrijel Barabas Gomez, jer su narko-karteli imali u ekipi svoje miljenike koje su želeli da vide. Maturana je u suzama držao sastanak s igračima pred odlučujući meč s Amerikancima. Gomez mu je bio jedan od ključnih igrača, ali nije smeo da ga stavi. Gledao je na televiziji na šta su krvoloci iz Medeljina sve spremni.

Kolumbijci su u velikom grču počeli meč i kao da su bili svesni da se sprema neko zlo. Iz jednog bezazlenog centaršuta Harksa Andres Eskobar je nespretno intervenisao i poslao loptu u sopstvenu mrežu, pored skamenjenog golmana Kordobe. Amerikanci su pobedili sa 2:0, Kolumbijci su ispali, a od tog autogola se kolumbijski fudbal neće oporaviti u narednih 20 godina.

Eskobar je pokušao da smiri situaciju rečima:

"Život se ovde ne završava. Moramo da nastavimo dalje. Koliko god da je svima teško, imamo dve opcije. Ili da nas bes parališe i da se nasilje u zemlji nastavi ili da preguramo ovo i pomognemo svima oko nas. Uskoro ćemo opet biti zajedno, život se ovde ne završava", poručio je Andres Eskobar razočaranim građanima Kolumbije.

Nije bio u pravu. Život se završava. I to njegov...

Da li zbog autogola ili zbog sukoba narko-kartela, dve nedelje kasnije u Andresa Eskobara je ispred jednog noćnog  kluba ispaljeno šest hitaca. Umro je na putu do bolnice. Mesec dana pre venčanja s dugogodišnjom verenicom, a već je imao i potpisan predugovor s Milanom. Ono najlepše od života nikada neće doživeti...

Bez Eskobara, s potrošenim Valderamom, Aspriljom i Rinkonom, Kolumbijci su na sledećem SP-u u Francuskoj bili tek prosečna ekipa puna veterana od koje se ništa nije očekivalo. Tako su i završili. U grupi, bez mnogo šansi.

PEKERMAN NA SLATKIM MUKAMA

Više od deceniju i po je Kolumbija čekala na generaciju koja će naslediti Eskobara, Valderamu i ostale... I konačno ih je dočekala. Sve se poklopilo. Kolumbijski bum je splet okolnosti koje su se izmešale u pravom momentu. Stasala je generacija koja je blistala na SP-u za selekcije do 20 godina održanom 2005. godine. U toj kolumbijskoj generaciji su bili Falkao, Gvarin, Zapata, Zunjiga, Agilar, Ospina… Danas su ovi momci nosioci igre tima koji je selektirao Hose Pekerman, nekadašnji argentinski taksista, ali i trener koji je pravio čuda s mlađim reprezentativnim kategorijama.

Pekerman je u poslednje vreme na slatkim mukama. Adrijan Ramos blista u Bundesligi, Karlos Baka rešeta u Sevilji, Džekson Martinez je prva zvezda Porta, Murijel i Kvadrado su mlade zvezde Serije A, Džejms Rodrigez blista u Monaku... Gotovo svi kolumbijski igrači dostižu vrhunsku formu. Pekerman će imati arsenal različitog oružja da napadne rivale u Brazilu.

Veliki udarac kolumbijskim nadama je bila povreda Radamela Falkaa. Najbolji igrač reprezentacije i idol mladih Kolumbijaca je pokidao ligamente kolena, ali prema poslednjim informacijama on će biti spreman za prvenstvo u Brazilu. To tvrdi čuveni doktor Noronja koji je operisao popularnog El Tigrea i koji je pre četiri godine na čudesan način od iste povrede oporavio Pepea i spremio ga za Mundijal.

Falkao je sinonim svih kolumbijskih nada uoči Brazila. Uspešan i voljen. Pobožan i human. On je idol kakvog je Kolumbija čekala još od pogibije Andresa Eskobara. Zato ga klinci obožavaju i kopiraju, zato ga predsedenik države posećuje u bolnicu, a vojni i policijski generali ga odlikuju najvišim odlikovanjima. Zato mu prave murale po zgradama i zastave s njegovim likom po zgradama Bogote.

U Kolumbiji i dalje traje građanski rat, narko-karteli se i dalje bore za svoje teritorije, ali situacija je daleko bolja nego 1994. godine.

Falkao i družina će baš kao i Eskobar i njegovi saigrači pre 20 godina biti ispraćeni na Mundijal s ogromnim nadama i očekivanjima. Fudbal je opet postao glavna preokupacija napaćenog kolumbijskog naroda. Za njega daju sve i očekuju da im on vrati mnogo. Kolika euforija vlada u Kolumbiji, najbolje govori podatak o kupljenim ulaznicama. Kolumbijci će posle domaćina Brazila, te Argentine i Nemačke, imati najviše navijača u Brazilu.

Sve može da  se očekuje od ove ekipe. I da podlegne pritisku kao zemljaci pre 20 godina, ali i da napravi čudo kao Urugvajci 2010. u Južnoj Africi. Većina Kolumbijaca je uverena da će njihova reprezentacija osvojiti prvo mesto u grupi sa Obalom Slonovače, Japanom i Grčkom. A u nokaut fazi je sve moguće...

Brazil i Španiju mnogi vide u finalu, a Kolumbijci sebe vide tik do njih. Ova Falkaova družina ima znanja da pokaže da to nisu samo pusti snovi.

ATOMSKI NAPAD: KVINTET VEĆ DAO 65 GOLOVA

Malo ekipa može da se pohvali napadačkom linijom kao Kolumbija. Trenutno u Evropi se izdvaja kvintet kolumbijskih golgetera koji žare i pale u najjačim ligama Evrope. Prva dva strelca portugalske lige su Kolumbijci: Džekson Martinez je u Portu dao 15 golova, a njegov zemljak Montero u Sportingu 13. Možda i otkriće sezone u Bundesligi je Adrijan Ramos. Sa 16 pogodaka je drugi strelac lige, a zbog jake konkurencije u reprezentaciji sve donedavno nije dobijao pozive selektora, pa ga u nacionalnom timu nije bilo skoro dve godine.

Naravno, tu je i Radamel Falkao koji je vodio mrtvu trku s Ibrahimovićem za najboljeg strelca u Francuskoj i sakupio devet golova do povrede. Selektor Pekerman računa i na Seviljinog napadača Karlosa Baku koji je ove sezone postigao 12 golova u Primeri. Dakle, svi su raspucani i svi igraju u jakim ligama.

Primera radi, pet najefikasnijih engleskih reprezentativnih napadača (Staridž, Runi, Rodrigez, Lambert, Velbek) postigli su ukupno 63 gola. Petorica Italijana (Imobile, Rosi, Baloteli, Ćerći, Destro) koji su najveći kandidati da zaigraju u Brazilu su ukupno postigli 62 gola, Španci (Kosta, Vilja, Pedro, Soldado i Negredo) imaju 63, Nemci (Klose, Gomez, Kisling, Miler, Podolski) 37. Samo je argentinska navala trenutno u svetu bolja od kolumbijske: Mesi, Aguero, Laveci, Palasio i Iguain su ukupno postigli 70 prvenstvenih golova.

ČUDNA CVEĆKA TEO GUTIJEREZ

Mnogi kolumbijski reprezentativci blistaju u najboljim evropskim ligama, pa sastav njihove reprezentacije nije nepoznanica ljubiteljima fudbala u Evropi. Jedno ime se ipak izdavaja – Teofilo Gutijerez. Velike su šanse da će uprkos sjajnim golgeterski rolama ostalih kolumbijskih napadača u Evropi, upravo on biti partner Falkau u špicu.

Za Evropljane je to iznenađenje, za Kolumbijce nije. Teo Gutijerez je čudna cvećka. Mogao je da žari i pali po Evropi, da se obogati, ali nije mogao bez kuće. Trabzon ga je lepo platio pre nekoliko godina, a on je „umirao od nostalgije“ i bukvalno pobegao u Južnu Ameriku, iako je imao ugovor s Turcima. Posle svađa i sudskih sporova, Trabzon ga je prodao Rasingu. U Argentini je jedno vreme uživao, a saigračima je u svlačionici pretio puškom za pejntbol posle izgubljenog derbija od Independijentea. Potom je prešao u Lanus i slagao ljude u klubu da ide u reprezentaciju, kako bi otišao da se malo provodi u domovini. Naravno, dobio je otkaz. Danas je u Riveru, gde se konačno smirio.

Pre dve godine je Liverpul nudio deset miliona evra za njega, a on je to glatko odbio. Jedan od retkih današnjih fudbalera koji bolje igra u reprezentaciji nego u klubu… 

(foto: Action Images)