PANINI MANIJA: Mundijal i sličice kao nokat i meso

Od kada su Svetsko fudbalsko prvenstvo prvi put obeležili pred Meksiko 1970. italijanska izdavačka kuća Panini, objavljivanjem albuma od 288 sličica sa svim učesnicima smotre započela je tradiciju koja se do današnjih dana prenosi bukvalno s kolena na koleno, sa oca na sina. Naziv „samolepljive“ dugo je bio u opticaju i to ne slučajno. Sličice za prvi album 1970. mogle su da se zalepe jedino specijalnim lepkom koji se prodavao uz njih. Na prvi pogled reklo bi se da je ovo zabava za decu, međutim sakupiti 600 i kusur sličica uopšte nije „dečija igra“.

To najbolje znaju oni koji se posle radnog vremena, u odelima i s tašnama upute ka Terazijskoj česmi gde ih kod Hotela Moskva, počevši od 2006. čekaju klinci spremni da ih „fer-razmenom“ ponize gore nego Jugoslavija Zair 1974. na SP u Nemačkoj. Ali, ako im je potreban, na primer Inijesta, moraju biti spremni za njihovu interpretaciju „tiki-take“.

TEORIJA ZAVERE

Da je ovo svakako i skupa zanimacija govori i podatak da jedna kesica u kojoj se nalazi pet sličica kod nas košta 60 dinara. Trošak je neminovan i mogućnost da izbegnete duplikate potpuno je nemoguća. Duplikati su i glavni razlog za 44 godine dugo postojanje „teorije zavere“.

A to je uvek isto pitanje koje se već decenijama ponavlja: da li Panini pakuje sličice tako da se neke namerno češće pojavljuju u kesicama kako bi vas jednostavno naterali da kupujete više paketa? Da, kažu svi koji su ih ikada sakupljali. Vrlo je verovatno da ćete sakupiti dve trećine albuma i završiti sa gomilom sličica Marija Mandžukića ili Šinđija Kagave.

Ljudi iz Paninija kažu da to svakako nije tačno.
„Svaka sličica štampana je u jednakim količinama i ne postoje nikakve regionalne varijacije. Ono što sličicu čini retkom je potražnja. Svi žele poznate igrače, poznata imena za svoj album. To automatski znači da će takva sličica teže ući u krug razmene“, tvrde oni.

Želeći da proveri tačnost ovih tvrdnji jedna švajcarska televizijska emisija slična Diskaverijevom formatu „Mythbusters“, kupila je 6.000 sličica u četiri različite regije Švajcarske i predala ih timu matematičara sa Ženevskog Univerziteta specijalizovanih za teorije verovatnoće. I ne samo da je ovaj tim stručnjaka ustanovio da se najpoznatiji igrači nisu ništa ređe pojavljivali od ostalih, nego su završili sa više primeraka Lionel Mesija od recimo Pak Nam Čola. Njihov zaključak je sledeći: ako na primer deset mališana kupi po 500 sličica, šansa je 1:4 da će svima nedostajati ista sličica. Upravo zbog toga će imati utisak da je ta sličica ekstremno retka, s obzirom da niko nije uspeo da je nabavi. Ponudili su i psihološko objašnjenje - prvih 500 kupljenih sličica nabavi se relativno brzo, dok pri kraju ide teže. Za poslednju je potrebna jedna osmina vremena koje se utroši na skupljanje svih ostalih sličica zajedno, što samo pojačava osećaj oskudice. Na kraju, tim stručnjaka je dao savet da kupite kutiju sličica koja sadrži 500 sličica s obzirom da ona nema duplikate, a zatim još 40 kesica. Razmenite ih sa najviše devet prijatelja koji su uradili ovo isto. Kada dođete do cifre od 50 sličica koje vam nedostaju, naručite ih „onlajn“ od Paninija pošto je njih najteže nabaviti. Cena ovakve operacije izvedene u Švajcarskoj iznosi između 102 i 127 eura.

MENJAŽA

Bez obzira na pomenute eksperimente i na istinitost postojanja ovakve zavere, zabava počinje kada krene razmena sa prijateljima. Ne samo da se tako štedi novac, već je lista sa „ponudom“ i „potražnjom“ proučena do detalja. Bilo da se traže nedostajeći „brojevi“ ili „imena“, operaciji se pristupa ozbiljnije nego popunjavanju bilo kakvog tiketa. A ako nije popunjen ovogodišnji album, spisak u ruke i pravac Terazije:
„Imam, imam, imm, mam, mam, mam…“.

Izvesno je da ovi učesnici berze jedan drugom ne znaju čak ni imena. Sasvim sporedna stvar. Valja naći sličicu koju dešava se, jure i po mesec dana. Pored sličica koje nedostaju, tamo se mogu naći i stariji albumi poput onog iz SAD-a 1994. koji kod nas nije izašao u licenciranom izdanju zbog sankcija. U verziji osnovaca ova stvar se rešava popularnom igrom poznatijom kao „tapka“ (naziv varira u različitim delovima Srbije), Svi pamtimo pobednike „tapki“ koji su slavodobitno gumicom za tegle posle obračuna povezivali našu mukotrpno stečenu kolekciju i trijumfalno odlazili na sledeći čas sa „plenom“. S druge strane, internet revolucija i ovde je umešala svoje prste, pa se klinci danas oko razmene dogovaraju putem Fejsbuka ili neke druge društvene mreže. Iz njihove perspektive, ova igra verovatno izgleda veoma primitivno...

VREMENA KADA SU FRIZERI IMALI POSLA

Braća Panini osnovali su ovu izdavačku kuću u Modeni 1961. Prvobitno, izdavali su sličice sa igračima domaćeg kalča, a kada su 1970. izbacili album SP Meksiko, otpočela je prava revolucija u više od 110 svetskih zemalja. Svaki album donosio je sa sobom i pečat tog vremena pa su tako albumi iz sedamdesetih prepuni dugokosih „brka“ poput Argentinca Rubena Huga Ajale, osamdesetih sa čuvenim „tarzanka“ frizurama (setite se bugarina Trifona Ivanova), iz devedesetih sa malo kraćim (Ronaldo), i ovaj iz Brazila koji ćemo pamtiti po aktuelnim „pera detlić“ frizovima (spisak je poduži). Ali ovi albumi su ipak puno više od običnog modnog dokumenta. U vreme kada internet nije postojao bili su svojevrstan i dragocen izvor informacija o domaćinu, timovima, rezultatima… Zato danas svi znamo gde čuvamo Paninijeve albume, (ili bar mislimo da znamo), a ako znate gde je i ako ga kojim slučajem posedujete, popunjen i solidno očuvan album iz Meksika 1970. možete prodati za hiljadu eura.

A šta je sa „samolepljivim“ akterima Mundijala? San svakog fudbalera naravno odavno je postao da se nađe na besmrtnim Paninijevim stranicama, a pomalo komičan događaj na ovu temu odigrao se upravo prošle nedelje. Želeći da se što pre uveri u ostvarenje ovog sna, fudbaler Arsenala i reprezentativac Kostarike, Džoel Kembel, kupio je 100 kesica kako bi što pre pronašao sopstvenu sličicu . Zamislite njegovo razočaranje kada je shvatio da od kupljenih 600 sličica nijedna nije bila ona s njegovim likom. Na svom Tviter profilu Kembel se zatim požalio fanovima: „100 sobres y no me encontre“ (100 kesica, a nigde nema mene)".

Maler, priznaćete.

Stvar je mnogo dublja od obične kolekcionarske manije. Kompletiranje Panini albuma je odavno postalo ritual. Specifičan štamparski miris koji osetite kada otvorite novu kesicu, miris koji vas automatski vraća u detinjstvo i onaj osećaj da ste ponovo mladi. A ako vam je potrebna „kompletnija slika“, uđite u razmenu sa nekim od današnjih klinaca, budite uvereni da će vam za jednog Mesija ili Ronalda tražiti bar četiri –pet reprezentativaca za koje moguće je, nikad niste ni čuli…

Piše: Aleksandar Đelošević
([email protected])