PRELAZZI: Čekajući treće suze Batigola - Fjorentina i "skudeto" (VIDEO)

Krešendo te sezone gledali smo kroz bombe, i kako se nešto što će se danas kasnije nazivati „intervencijom“ – kao da ljudi ne stradaju ako upotrebimo eufemizam! –  pojačavalo, tako je raslo i naše interesovanje za ono što se dešavalo na Apeninima.

Možda i zbog prkosa i inata, tako srpskog, tek dobar deo nacije ozbiljno je navijao za svetloplave iz Rima. Tamo su bili Siniša Mihajlović i Dejan Stanković, nosili su ispod "biancocelestog" dresa majice na kojima je pisalo „Target“ i bili naši ljudi u tom svetu koji nas je mrzeo; preko nedelje bi se pojavljivali u ozbiljnim političkim emisijama na RAI, vikendom bi igrali fenomenalan fudbal, i Lacio je bio u trilingu koji se borio za titulu tog marta, aprila, maja...

Sećam se još majske fotografije na naslovnoj strani nekih novina, tik ispod izveštaja o novim eksplozijama i novim žrtvama; Miha i Deki, kao stariji i mlađi brat, sede uplakani na travi, u tim prokletim majicama „Target“. Marselo Salas je tog popodneva dao dva gola Parmi, ali drevni rimski bogovi su hteli da se titula dve sezone zaredom rešava u Peruđi. Tamo je Milan slavio, Rosoneri su Cavaliereu Silviju doneli titulu na stoti rođendan kluba, a Srbi su patili skupa sa krcatim, razočaranim Olimpikom...

Tjah, bili smo previše zagledani u sebe i previše željni makar kakvog uspeha naših momaka da shvatimo da prava tuga nije stanovala u Rimu, nego tek malo severnije, u gradu ofarbanom u ljubičasto, u gradu gvelfa; nije Lacio te sezone prosuo titulu, učinila je to na mnogo brutalniji i tužniji način Fjorentina – Kranjoti će dogodine cepnuti još koju milijardu lira iz svog birokratijom i prevarama prenaduvanog budžeta, opružiti se preko gubera koji je prečesto ličio na magični ćilim, i Olimpiko će ovog puta pevati zbog Peruđe, sudije Koline i jedne epske provale oblaka, namiriće tako dug iz 1999; ali Fjorentina, eh, Fjorentina, koja je sanjala skudeto još od 1969, Fjorentina nikada više nije bila toliko blizu.

Nije to bio tim sa deset-petnaest vrhunskih igrača, i upravo je zbog prekratke klupe Đovani Trapatoni izgubio tlo pod nogama na proleće i survao se sa prvog na treće mesto tabele, ali onih nekoliko koje je Vitorio Ćeki Gori, talijansko otelotvorenje Holivuda, uspeo da dovede u renesansni grad, e oni su bili dostojni jedne nezaboravne bratije u okvirnom sastavu: Đoto, Botičeli, Mikelanđelo, Donatelo, Bruneleski...

Životinja Edmundo, koji će zanavek privlačiti više pažnje svojim igrarijama van terena nego na njemu, i biti tema tekstova sa nadnaslovima „skandalozno“, umesto onih s epitetom „spektakularno“, stameni Sandro Kois, talentovani, ali zlosrećni Giljermo Amor, jednako umešni i promašeni Domeniko Morfeo, pa majstor koji neopravdano ne ulazi na one liste najboljih svih vremena, jer mu je tu i po znanju i po uspesima mesto, Rui Kosta; na golu pouzdani, a nikada izvikani Frančesko Toldo...

I naravno on, jedini pravi vitez i princ od Firence, miljenik Artemija Frankija, starog stadiona na kojem se, hvala bogu, znojilo kada je sunce i kisnulo kada pada kiša, i kisnulo se s radošću, on, simbol privrženosti klubu čak i kada je on ispadao u drugu ligu, klasa za sebe, tamo gore u Panteonu gde se jedva na prstima dve ruke nabrajaju najubojitiji špicevi u istoriji ove igre.

Gabrijel Batistuta bio je kompletan igrač i kompletan čovek, a jedno bez drugoga, kada želite da vaša zvezda sija i privlači planete mnogo godina nakon što se povučete, nikako ne ide; ona nebeska tela, ma koliko svetlucava, koja imaju samo jedan od ova dva sastojka, često postanu crna rupa i progutaju sve oko sebe.

Batigol je bio drugačiji...

Dugokosi predvodnik nove najezde Argentinaca na Apenine – kada je došao 1991. iz Boke, zaista niko nije očekivao da se dogodi neki novi Maradona – davao je golove kao od šale, na dresu mu je pisalo „Nintendo“ i često je izgledao kao da samo obrće igricu, predatorskim instinktom birao je tačnu pikosekundu u kojoj bi skočio, zarolao, šutnuo, cimnuo, i ko zna koliko bi tek pogodaka postigao da čitavu deceniju nije bio veran ljubičastoj boji.

Ovako, ostaje da se pamti: u godinama u kojima je Serija A bila bez premca, u godinama kada su u njoj igrali najnadareniji defanzivci, Gabrijel Batistuta bio je najubojitiji špic, sposoban da pošalje svoje poklonike u trans, a protivnike da proklinju firentinsko božanstvo, pred čijim se bronzanim kipom ostavljalo cveće i čekalo na prvi sastanak, sve u slavu kulta.

Sve je imô Batigol i ništa imô nije, jer će se povrediti i bez njega će mu "skudeto" izmaći tog proleća dok mi budemo brojali bombe i između dva urlika sirena za vazdušnu opasnost držali palčeve ne njemu i Rui Kosti, već Mihajloviću, Stankoviću i Eriksonu.

Već naredne godine napraviće džentlmenski sporazum sa svojom publikom – dozvoliće mu da ode u Romu kod Kapela i Totija i neće se ljutiti na njega jer su znali da je Fjorentina 1999. izgubila svoju poslednju šansu da postane najlepša i najčudnija od svih „sedam sestara“, sedam Plejada magičnog sazvežđa Serije A devedesetih.

Posle je i Kalčo postao nešto sasvim drugo, trijade i kumovi koji su tresli fudbalskom Evropom spoznali su da se ne može varati i krasti besprizorno dugo, Čeki Gori je proverio kako iznutra izgledaju rešetke u kazamatima, skandali za koje su one Edmundove igrarije bile tek grohota vredne izduvale su loptu, i čak i onaj koji je uspevao da pohvata kako je i zašto, primerice, Fjorentina proterana u četvrtu ligu, pa promenila ime, pa ga vratila, pa uskočila u drugu umesto u treću, pa se vratila u prvu, sve sa Anđelom di Livijom, čak i taj bi shvatio da sve ovo, na kraju, nije ni bitno, i sa gorkim se osmehom prisećao devedesetih; kao da kaže – pa i šta ako je bilo bombi, makar je bilo dobrog fudbala...

Zaboravili smo pomalo na Fjorentinu, mada nam je bilo drago kada bi se vratila, posebno kada bi ljubičasti dres-kod ponovo postao poželjan u evropskim takmičenjima, ali morala je, valjda, da prođe puna decenija i po, da se pojavi simpatični i inventivni Paulo Soza, tip koji je bio sve što Rui Kosta nije, i obrnuto – mada možda ima nešto od Jerga Hajnriha u njemu? – pa da ponovo postane bitno sećanje na Batigola, pa da Fjorentina opet dođe pred radar, pa da se ponovo, kao s jeseni na zimu 1998. zapitamo:

Hoće li biti bombardovanja i mogu li, zaboga, ovi do titule?

Ne treba se sadašnji sastav, naravno, ni u šali porediti sa onim koji je drmao od Sicilije do Torina pod vođstvom maestra Trapa, no ne može se porediti ni konkurencija koju su Batigol i njegovi drugari imali tada.

Nema majstora kao što je Rui Kosta – jer se takav majstor i rađa jednom u deceniji, i to ako imamo mnogo sreće – ali tu su pouzdani Borha i nepredvidivi Kuba Blaščikovski, pa i Josip Iličić da pošalje pravu loptu igraču koji ne može da se meri sa Batistutom, ali koji može da da tri gola Interu na sred Meace, Nikoli Kaliniću. Odbrana je dobro ukomponovana, klupa je zakonom propisane dužine, i tako redom...

A opet, nema ni moćnog Milana, tu je samo neki Mihin eksperiment koji trenutno liči na robota koji se vrti u krug i kojem povremeno otpadne neki ekstremitet, nema Lacija da dovodi najbolje što postoji, u Interu je Roberto Mančini – ta neobjašnjiva trenerska prevara kazuje sve o ambicijama kluba na duže staze – Juve je, doduše, uvek Juve, ali Napoli će, ma kako dobro izgledao i ma koliko imao Iguaina, sasvim sigurno skrenuti sa kursa...

Prve prave, tužne suze Gabrijela Batistute bile su u jesen 2000. na Olimpiku; zver u njemu nije izdržala i oklepio je loptu koliko je igde mogao, ona je preskočila golmana i tako se desilo da postigne gol protiv svoje Fjorentine, dok su romanisti šizeli od sreće, a Kapelo namigivao sam sebi, Batiju se cepalo srce i nije ni osetio kako ga saigrači grle i govore mu da je sve to normalno u fudbalu.

Druge prave, melanholične suze Gabrijela Batistute bile su u jesen 2014. na Artemio Frankiju; došao je da postane prvi žitelj Kuće slavnih kluba s kojim je živeo i za kojeg je živeo, pričao je kako je želeo da postane deo istorije Fjorentine i kako najzad shvata da je uspeo, a onda je zario lice u ljubičasti šal da bi sakrio suze i pomislio na proleće 1999. i, sasvim sigurno, na jesen 2000. godine.

Jeste teško, jeste preterano optimistično, ali nije nemoguće: kakva bi to bila priča, kakav bi to bio film, kakav bi to bio dramski zaplet, kakav krešendo, kada bi proleća 2016, sedamnaest dugih godina posle izgubljene titule, Batigol imao razloga da po treći put zaplače; ovog puta od sreće, jer neki novi momci u onom njegovom dresu, jedinom koji mu je stajao kao saliven, slave ono što on nikada nije uspeo.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta