PRELAZZI: Jedan drugi Čeh (VIDEO)
Vreme čitanja: 6min | sre. 16.09.15. | 10:27
Ovo je nešto između nostalgije i upozorenja, podsećanje na leto u kojem je, jednako kao i ovog košarkaškog septembra u Francuskoj, neki Čeh o kojem nismo ništa znali došao niotkuda i uradio nešto veliko, nešto o čemu se priča i danas
Bio je Milan Kundera, i Havel i Čapek, i bio je Jan Palah, i bila je „škoda“, prema kojoj je čak i „jugo“ izgledao kao limuzina, i bile su Čehinje koje su letovale na crnogorskom primorju, ponajviše iz nekog razloga u Sutomoru, u nekadašnjem hotelu „Korali“, gde su ih zabavljali opskurni srpski pop-rok bendovi; to su ćerke istih onih Čehinja koje su posle Praškog proleća na sovjetske tenkove išle golim nogama u prekratkim suknjama i sovjetske vojnike kitile cvećem, ironijom se boreći protiv stege gvozdenih klešta oko zemlje koja se usudila da traži malo slobode.
Izabrane vesti
I bio je onaj brkati gospodin koji će u Beogradu uradili nešto dotad neviđeno, penal koji će ući u istoriju, kada će potkopati loptu i zbuniti Nemce i Marakanu i Evropu. A Nemce tih sedamdesetih nije bilo lako zbuniti ni pobediti, ne zvali se oni svi Diter Miler.
Analiza Češke - protivnik poput zamagljenog odraza u ogledalu!
I bio je onaj kudravi gospodin koji će zaslužiti ove redove, u predigri košarkaške utakmice Srbije i Češke na Evrobasketu...
Prve asocijacije na Čehe, dakle, poput Roršahove mrlje otkrivaju šta misli podsvest; malo umetnosti, malo putenosti, malo putovanja u Prag i kušanja različitih vrsta piva koje su, kažu – pošto kupio, poto prodao – sve dobre; Kusturica i Paskaljević i Zafranović i Grlić, koji u tom gradu osmišljavaju najbolje jugoslovenske filmove; fudbala u izobilju; ali košarke nema, nikada je nije ni bilo...
Ovo zato nije priča o košarci, pa ni o gospodinu Panenki, po kojem je nazvan ceo jedan potez – a to je kao da je po vama nazvano celo jedno jevanđelje iz Biblije – već nešto između nostalgije i upozorenja, podsećanje na leto u kojem je, jednako kao i ovog septembra u Francuskoj, jedan Čeh došao niotkuda i uradio nešto veliko, nešto o čemu se priča i danas...
Mizantrop i pustinjak Kundera je te godine počeo da piše na francuskom i prestao da se zove Čehom, „škoda“ je postala limuzina o kojoj su Srbi sanjali taman koliko i o benzinskim pumpama bez redova, Sutomore je bilo prazno jer su čak i Česi mislili da rat još traje, Zvezda se vratila u Evropu i naterala nam suze na oči poginuvši od nekog tamo Ksamaksa; a na Ostrvu su slavili povratak fudbala kući s početkom Evropskog prvenstva. I niko nije fermao Čehe.
Nije da nije bilo znakova upozorenja: proleća pre turnira, Slavija iz Praga je posle nekoliko decenija osvojila prvu titulu i došla čak do polufinala Kupa UEFA, njihovu igru nosila su trojica momaka čudnih frizura, kao zalutalih iz osamdesetih: neprelazni Radek Bejbl, kudravi Karel Poborski i rumeni Vladimir Šmicer. U Engleskoj će im se pridružiti ortak iz Sparte, izvesni Pavel Nedved, te pojačanja iz Bundeslige Patrik Berger i Pavel Kuka.
Sada vam ova imena verovatno znače mnogo, ali tada su bili uglavnom anonimni, a Češka toliko nezanimljiva da televizija nije direktno prenosila najbolju utakmicu u grupnoj fazi takmičenja, kada su sa Rusima igrali 3:3 i poslali Talijane kući.
Ali ona prava stvar dogodiće se u četvrtfinalu.
Pisali smo već o tome da u istorijske fudbalske almanahe ne morate da se upišete samo trofejima i rekordima, da je nekada – pitajte samo Panenku, pitajte samo Kuatemoka Blanka, pitajte samo Renea Igitu, pitajte samo Đuzepea Bjavu – dovoljan samo jedan potez. Jedan jedini, koji ostaje da zveči, koji obara fizičku zakonitost da se u svemirskom vakuumu ne prostire zvuk, pošto taj potez vrlo glasno putuje kroz univerzum i javlja se s vremena na vreme, kao kometa.
Pisali smo i o tome da je lob udarac možda i najbolji pokazatelj nečijeg umeća, da ništa kao ta lopta koja leti preko golmana ne može da zaustavi dah čitavog stadiona...
A Karel Poborski je tog juna, na polupraznom stadionu Aston Vile, spojio oba principa.
Bilo je 0:0 – ceo turnir, sve do nepravednog „zlatnog gola“ Olivera Birofa, koji će vratiti Česima za Panenku, kuburio je s golovima – protiv Portugalije, i na početku drugog poluvremena Jirži Nemec, i on s odvratnom frizurom, s leve je strane ćušnuo loptu Karelu Poborskom.
Dugokosi momak je cele karijere bio desno krilo, ali tog popodneva mora da je neko proviđenje ušlo u njega, pa se stvorio na levoj strani terena.
Oko njega su četvorica igrača, i Rui Košta i Figo i Paulo Souza i Oseano – neko će ga od komentatora već nazvati Okeano! – no ono što se događa u zametku te akcije još jedan je dokaz da za velika dela morate imati kilotone sreće. Prijem je dobar, i prvi korak je dobar, kada se Karelu lopta lepi za desno stopalo, ali onda Paulo Souza uspeva da mu skine fudbal, no Oseano nesrećno protrčava i „Questra“ (možda poslednja prava „bubamara“ na velikim takmičenjima) je opet kod njega.
I dalje su tu četvorica igrača, dovoljno da mu zatvore prolaz, da ga stave u sendvič i onemoguće pas ili prodor. A i Vitor Baija ima neko svoje proviđenje, možda je njemu neki đavo na desnom ramenu rekao da treba da krene napred, da izađe iz svog peterca, tek Poborski nastavlja da grabi sitnim koracima, dok riđe kovrdže lelujaju iza njega.
Genijalnost se često krije u najjednostavnijim odlukama koje donesete naprečac; ništa od onoga što će uslediti nije bilo planirano, a opet je izgledalo uvežbano, kao na treningu crveno-bele Slavije.
Nije to bio klasičan lob jer lopta nikada nije putovala tako visoko i onda propala toliko brzo. Nije to bio ni šut, već neko mekano „potkopavanje“, kao kada kašikom zagrabite prvu kuglu sladoleda iz tek otvorene kutije. Neka nečuvena Panenka iz trka.
Baija kao kaskader ulepšava čitavu scenu mahnito trčeći prema gol-liniji, mada mu urlik publike već stavlja do znanja da ta lopta mora pasti tačno metar ispod prečke i tačno metar preko linije.
Nikada nije viđen takav gol i nikada dotad u fudbalu neki autor ovako impozantnog dela nije toliko mrzeo to što je uradio. Ne u početku, naravno, kada je Češka sanjala da ponovi uspeh iz Beograda, ali kasnije, s godinama koje će prolaziti i sa razočaranjima koje će doživljavati, posebno u Engleskoj, Poborski je ludeo što ga poistovećuju sa jednim jedinim golom i ne obraćaju pažnju na ostatak njegove karijere.
Među umetnicima se to znalo dešavati – Klod Mone bi iz čista mira proburazio svoje plavetne „lokvanje“, Mikelanđelo bi u kamin ubacio crteže umesto potpale, Brus Springstin nije želeo da objavi „Born to Run“ jer je mislio da ničemu ne valja – ali fudbaleri su oduvek bili previše sujetni; teško biste mogli da zamislite Mesija ili Ronalda kako govore „ništa posebno“ za neki svoj dribling ili gol? A Poborski je prevrtao očima svaki put kada bi ga neki novinar pitao kako je smislio šta će da uradi, svaki put kada bi neki drugi novinar seo za tastaturu da napiše tekst poput ovoga.
„Želeo sam samo da me svi ostave na miru. Želeo sam da me gledaju kao igrača, a ne kao šoumena“, pričaće Poborski.
Njegova karijera neumitno je bila obeležena čudom u Birmingemu, i to je bilo prokletstvo Poborskog, kao i prokletstvo svakog velikog artista na životnom trapezu. Kako posle onoga da odigra lošu utakmicu, kako da promaši centaršut i izgubi loptu, kako da pogreši pas i bude zamenjen na poluvremenu sa „peticom“ u tefteru izveštača? A mašio je, i gubio, i grešio, i bivao zamenjen... Bio je, uprkos svemu, samo čovek. I samo fudbaler. Vrlo uspešan, pride, što njegov CV i klubovi za koje je igrao verno dokazuju.
Karel Poborski danas ima novu frizuru, bradu kao da je hipster iz Savamale, i prošle je nedelje, na revijalnom susretu legendi Mančester Junajteda i Liverpula, postigao fenomenalan gol – neće nikoga začuditi što je to opet bio lob?
Ali ovo nije priča samo o njemu. Ni o njegovim ortacima iz juna '96, ni o Kunderi i nepodnošljivoj lakoći loba i smešnim fudbalskim ljubavima i tome da je život uvek negde drugde, pa ni o Čehinjama, mada bi se one dale opevati.
Ovo je, rekosmo, nešto između nostalgije i upozorenja, podsećanje na leto u kojem je, jednako kao i ovog košarkaškog septembra u Francuskoj, neki Čeh o kojem nismo ništa znali došao niotkuda i uradio nešto veliko, nešto o čemu se priča i danas.
Gol Karela Poborskog je na šestom mestu, od 2:20, mada i ostale vredi pogledati...
Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
(Foto: Action Images)