Čika Mišo, 32 godine kasnije, na Štrandu se ponovo prepričavaju vaše omiljene anegdote

/Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada/

Prošlo je tačno 64 dana otkako nas je napustio legendarni fudbalski radnik Milorad Kosanović. Iako se po smrti čuvenog čika Miše u ovdašnjim medijima najviše pisalo o periodima kada je dirigovao ekipom Crvene zvezde, najveće funkcionerske, a potom i trenerske uspehe u granicama sadašnje i bivše države, Kosanović je zabeležio među svojim Lalama, sa kojima je kao igrač podigao i jedini međunarodni trofej u istoriji novosadskog kluba – Srednjeevropski kup 1977. godine. Kao direktor Vojvodine, Kosan je zajedno sa Ljupkom Petrovićem oformio generaciju Stare dame koja je osvojila naslov šampiona Jugoslavije u sezoni 1989/1990. Četiri godine nakon toga, kao trener Novosađana bio je i jesenji prvak sa Vojvodinom, uspeh koji do danas niko nije ponovio sa Starom damom.

Ali podvig koji je Milorad Kosanović uspeo da sprovede u delo godinu dana pre toga (u sezoni 1993/1994), a za koji stariji Vojvodinaši nisu verovali da će ga ponovo doživeti – kao ni sam Kosan – dobio je svoju reprizu sinoć na Karađorđu. Ubedljivo je poražen Partizan (3:0) i time je krug zatvoren: Crvena zvezda i Partizan pali su u istoj sezoni u Novom Sadu, posle čak 32 godine!

Nažalost, nekadašnji strateg Vojvodine nije doživeo da ovaj uspeh njegovog pulena iz druge šampionske generacije Lala, Miroslava Tanjge, odgleda iz lože, pa potom isti sa svojim mlađim kolegom „secira“ u jednom kafiću nadomak šetališta na novosadskom Štrandu. Ostao je nešto više od dva meseca „kratak“ da ga proživi, da se priseti svojih pobeda nad beogradskim večitim rivalima i svih anegdota koje su ih pratile. Jer, u opsežnom portfoliju starog fudbalskog lisca njih je bilo ponajviše. I nikada se nije libio da ih podeli sa najbližim saradnicima, novinarima, kritičarima ili svima koji bi seli na jednu „čašicu“ u kafiću kraj Dunava. Ali, zahvaljujući ovom timu Vojvodine, ponovo će se na Štrandu prepričacati prepričavati iste anegodte, upoređivati tadašnje Kosanovićeve pobede sa ovosezonskim „skalpovima“ 13 godina mlađeg mu kolege, prijatelja, fudbalskog i životnog učenika.

Mesec dana pre čika Mišinog odlaska na večni počinak, u kafiću „Beza“ sedeo je zajedno sa Miroslavom Tanjgom i „brstio“ zajedno sa trenerom Vojvodine ovdašnju i pređašnju fudbalsku literaturu, koju je i tada držao u malom prstu. Nije tajna da se Kosanović smatrao jednim od najvećih fudbalskih umova bivše Jugoslavije, ali se zbog britkog jezika i neukrotive naravi u poznim godinama profilisao i kao jedan od najžešćih kritičara ovdašnje igre. Ipak, oni željni gutljaja sa izvora znanja jedne od fudbalskih enciklopedija ovog vremena, ali sa stomakom da izdrže istinu koju će im, kakva god da je, temperamentni starac sasuti u lice, još uvek su po savete dolazili kod čika Miše. Jedan od njih bio je i Miroslav Tanjga, kome je možda baš u tom razgovoru sa Kosanom nešto „kliknulo“, nešto što je nedostajalo da se prekine još jedan post u Novom Sadu – najduži do sada – i da i Crvena zvezda i Partizan, u razmaku od samo pet meseci, padnu na kolena na Karađorđu.

Nije šef struke Novosađana hteo da podeli za Mozzart Sport koji su bili detalji tog razgovora, ali ono što je rado priznao jeste da je Kosanović u mnogome oblikovao njegovu fudbalsku i životnu ideologiju.
"Bio je on jedan šmeker, koji nas je naučio životu, ali i fudbalu, jer je bio veliki znalac. Od njega sam dobio dosta trenerskih saveta i dok je bio u Vojvodini i kasnije u Crvenoj zvezdi, stalno smo bili u kontaktu. Viđali smo se i otkako sam postao trener Vojvodine, pričali o fudbalu... Kada god sam imao neku dilemu voleo sam da čujem različita mišljenja od ljudi čije mišljenje cenim, a on je bio jedan od tih. Samo što je kod njega bilo ono čuveno – što na umu, to na drumu. To ga je verovatno koštalo u nekim trenucima", prisetio se Miroslav Tanjga.

🔥🔥🔥
Častimo čitaoce Mozzart Sporta sa 2.000 dinara!
🔥🔥🔥

Možemo samo da pretpostavimo na šta bi sada ličio taj razgovor između nekadašnjeg i sadašnjeg stratega Stare dame da je Milorad Kosanović poživeo još tri meseca da sve ovo pogleda, doživi i prodiskutuje. Ali poznavajući temperament prekaljenog fudbalskog radnika, možemo da pretpostavimo da bi komentar čika Miše na ovaj podvig otprilike bio sledeći: "Lako je pobediti ovakav Partizan“, aludirajući na to da je njegova minimalna pobeda (1:0 ) nad timom iz Humske 19. marta 1994. godine na Karađorđu, ipak došla protiv šampionske generacije crno-belih, predvođene Savom Miloševićem, Brankom Brnovićem, Albertom Nađom… Kao i da je par meseci pre toga, tokom snežnih uslova u Novom Sadu, srušio Crvenu zvezdu.

Naravno, ne bi Miroslav Tanjga na tome zamerio svom bivšem direktoru u Voši i čoveku koji je uz Ljupka Petrovića odigrao ključnu ulogu da momak iz Vinkovca obuče dres Stare dame. A čika Miša, slab na svoje labudove (kako je nazivao igrače sa kojima je radio), bi nakon uobičajene ture „baronisanja“, kroz mangupski osmeh, ipak čestitao svom prijatelju, a potom nastavio sa redom omiljenih anegdota koje će se i ovih dana prepričavati među fudbalskim hroničarima u jednom od novosadskih kafića kraj Dunava.