Čivijaški karneval u Šapcu: Ako si dobar čovek, ako ti je Mačva na prvom mestu, onda si naš

Nadimak “čivijaši”, po predanju, Šapčani su dobili pošto su lokalne šaljivdžije izvukle čivije, držače točka, sa fijakera kneza Milana Obrenovića. Vek i kusur kasnije, u gradu domaćinu Čivijade, belosvetskog vašara humora i satire, sabotirana je ratna krstarica iz Ljutice Bogdana. Ekipa Crvene zvezde, tako impresivna tokom evropskih pohoda ove sezone, zaribala je na stadionu Mačve.

Prvi put posle 1989. godine, kada je u Šapcu savladan Dinamo, Mačva je u polufinalu kupa.
“Bio sam klinac, kroz maglu se sećam. Ne baš detalja igre, ali se sećam da sam stajao pored ograde. Otac me je odveo na utakmicu, bili smo jedan do drugog. Kažem, ne sećam se detalja, ali sećam se naboja, gužve na tribinama”, evocira uspomene kapiten Mačve Filip Pejović, verovatno najpozvaniji iz sadašnje generacije “Provincijskog Urugvaja” da govori o značaju pobede nad Zvezdom.

A nije jedini koji ima to pravo. Nenad Gavrić nas podseća da su od Šapčana u Mačvi trenutno i Ivan Obrovac, Miloš Adamović, Predrag Jeremić, Miodrag Gemović, Igor Ristivojević... Doduše...
“Neki smo iz okoline. Ja sam iz Štitara, znate već kakvog”, smeje se Gavrić aludirajući ne nedavnu konferenciju za novinare Partizanovog šefa struke Miroslava Đukića, iliti gospodina Đukića, kako kaže krilni fudbaler Mačve čiji se otac družio sa trenerom crno-belih.

Danas je ceo grad prijateljski raspoložen. Nije mala stvar da izbaciš Zvezdu. A i bez toga, atmosfera u Šapcu je, uverava Pejović, drugačija nego u većini klubova.
“Dugo sam ovde, Mačva je moj klub. Igram sa dosta emocija, igram srcem. Rođeni sam Šapčanin. Pomaže mnogo to što nas ima dosta lokalaca ovde. Stvarno je fantastična atmosfera. Družimo se i pre i posle treninga. Imamo taj neki poseban, čivijašku humor. Zanimljivo je to za Šabac, ovde stvarno prihvatamo igrače sa strane zaista na pravi način. Zavisi samo od toga kakav si čovek. Ako si dobar čovek, ako ti je Mačva na prvom mestu, onda si naš, onda nemaš ama baš nikakvih problema”, svedoči Pejović, trenutno možda i najsrećniji čovek u srpskom fudbalu.

Dugo je, naime, 35-godišnji desni bek čekao na ovo. Kad se skupe dva mandata u Mačvi, već 15 godina je tu. Nije odustajao. I tek ove sezone je debitovao u Superligi. Upornost se isplatila.
“Upornost je možda i moja najveća vrlina. Bio sam tu i kada smo igrali Srpsku ligu, sa klubovima koji, uz sve dužno poštovanje, nisu Mačvin renome. Uvek sam verovao da Mačva ima kapacitet za Superligu i sada mi sve ovo izgleda kao prirodan nastavak, neki logičan sled okolnosti. Jeste da imam 35 godina, ali mi kažu da ne izgledam tako, a ni ja se ne osećam staro. Još sam gladan utakmica i pobeda. Mislim da smo i ove sezone imali kapacitet za plej-of, a to što se borimo za opstanak je isključivo naša krivica. Gubili smo bodove u poslednjim minutama. A nama je Superliga ipak prioritet. Kup je lep, ali Superliga je prioritet. Mada moram da kažem da se juče san pretvorio u javu. I ponosan sam. I na igrače i na stručni štab i na sve ljude u klubu. Sad sam optimista i kad je u pitanju Superliga”, nastavlja Pejović.

Ali kad je već lepo – nek potraje. Ako Mačva u polufinalu izbegne Partizan... Čuda se dešavaju u kupu.
“Apetiti rastu. Iako nam dođe Partizan u polufinalu, daćemo sve od sebe. Teoretski, mogli bismo i do Evrope preko kupa. A kad smo pobedili ovakvu Zvezdu...”, ne krije Gavrić, jedini kome su, bar u podsvesti, kao doskorašnjem igraču crveno-belih emocije bile pomešane posle četvrtfinalnog podviga.
“Iskreno, bilo mi je teško, posebno posle penala kad sam video Radonju kako plače. Prišao sam mu, poljubio ga, fenomenalan je igrač. To je fudbal, sve je to život. Najviše bih voleo da to nije bila Zvezda, da se ne lažemo – najviše bih boleo da sam još tamo. Ali namesti se, nisam dobio pravu šansu u Beogradu... Ne treba ni oni da padaju. Vratiće se. Zvezda je to. Biće šampioni, imaju taj kvalitet. Od srca im želim”.

Međutim, juče nije bilo popusta za dojučerašnje saigrače.
“Teren je bio takav kakav je, posle Napretka je bio katastrofalan, ovo juče je još bilo i dobro. Pokušavali su oni dugim loptama na Pešića, ali naša odbrana je obavila odličan posao. Držali smo nulu, meni su poništili i čist gol. Jeste moja Zvezda, jeste sve, ali videlo se da nije bio ofsajd. Nema ljutnje međutim. Sve je to fudbal”.

Na kraju, odlučili su penali. Treći put talični za Mačvu. Nijednom ih nisu vežbali.
“Čim se završila utakmica, kao kapiten sam okupio igrače. Rekao im da smo odigrali odličnu utakmicu, ali da sad moramo da se koncetrišemo na penale. Iskusna smo ekipa, dve i po godine na okupu. Uveli smo klub u elitu, plasirali se u polufinale kupa, kao ta generacija iz 89, samo što smo pride izbacili ipak naš najveći klub. Nema tu neke mudrosti i nauke. Samo koncetracija. Odrediš stranu i šutneš,”, vrti film Pejović.

Gavrić dodaje...
“Imali smo i Puletića na golu. Nije sad obranio, ali je specifičan golman, uliva nam samopouzdanje. I na treninzima, kad se desi, uvek baci neku magiju i odbrani. Baš je rođen za jedanaesterce”.

Lepo je bilo, ali je već sklonjeno u stranu. U fudbalu juče ne postoji. Kratka proslava, pa trening oporavka. Već za vikend novi duel sa Zvezdom. Opstanak u Superligi još nije osiguran. A za  kup? Biće još vremena za priču o tome. Možda i puna dva meseca ako se ode do samog kraja?
“Fudbaler koji nema ambicije ne može da bude dobar fudbaler. Ja pred svaku polusezonu sebi postavljam nove ciljeve. Pa zašto ne i da se domognemo finala? Zašto ne i da ga osvojimo? Borićemo se za to. I mi se pitamo”, decidiran je Pejović.

Sa takvim razmišljanjem, nije nemoguće i da još neko postane žrtva čivijaške satire.

Foto: Star sport