Kvalitet u Srbiji sličan engleskoj Ligi 1, ali ima klubova iz Lige 2 koji bolje plaćaju

Silvester Džasper je čudan miks različitih nacionalnosti, ali sa ipak, fudbalskom pozadinom. Rođen je u Londonu, otac mu je iz Nigerije, a majka iz Bugarske. Kad je bio dete slušao je priče o svom praujaku, Sašu Pargovu, čoveku koji je sa Marekom iz Dupnice izbacio Aberdin iz UEFA Kupa sve sa Aleksom Fergusonom na klupi.

Upravo u toj Dupnici, gradiću od 42.000 stanovnika smeštenom na zapadu Bugarske, maleni Silvester je počeo da trenira fudbal. Možda su baš priče o slavnom praujaku uticale na to da krene njegovim stopama, da pokuša da napravi nešto slično ili da makar postane profesionalni fudbaler.

U ovom poslednjem je već sad uspeo, s tim da ga je prst sudbine usmerio ka Srbiji, tačnije, dresu Železničara iz Pančeva. Može se konstatovati da je sportski sektor Dizelke pogodio sa njegovim angažovanjem, ali je priča mnogo dublja od pukog dolaska u Mozzart Bet Superligu. Silvester Džasper se u razgovoru za Mozzart Sport maksimalno otvorio.

Otkud to da momak rodom iz svetske metropole kakva je London dospe u mali grad u Bugarskoj i tamo krene da se bavi fudbalom?
„U Dupnicu sam dolazio samo na odmor, stalno sam bio u Londonu, tamo sam išao u školu. Svake godine sam na dva meseca dolazio i trenirao. U Bugarskoj mi je skoro čitava rodbina, brzo sam naučio njihov jezik. Smatram da je tako nešto uvek korisno. Prvi trener mi je bio sin Saša Pargova, Ivajlo. Malo-pomalo, počeo sam da se razvijam. Nikad se nisam odvajo od fudbalske lopte, čak i kad bih išao u prodavnicu, nosio sam je sa sobom. Ja i moji rođaci smo uvek znali šta nam je činiti. Sednemo na bicikl, odemo u obližnji park i igramo fudbal dok ne padne mrak“, priseća se početaka Silvester Džasper.

SA MITROM UVEK NA "ZDRAVO"

Bili ste član reprezentacije Bugarske do 21 godine, privukli ste pažnju tamošnjih ljudi i medija. Da li je ikada bilo ponude od nekog kluba iz te zemlje?
„Bilo je , nekoliko klubova je pokazivalo interesovanje otkako sam postao profesionalac. Iz nekog razloga, ti transferi se nisu desili. Uprkos tome, zadovoljan sam odlukama koje sam, do sada, donosio u karijeri. Naravno, nikad se ne zna šta može da se dogodi u budućnosti“.

©FK Železničar

Posle godinu dana u Dupnici, definitivno ste odlučii da se dalje razvijate u Engleskoj. Prva stanica je bila Kvins Park Rendžers, a posle toga sledi osmogodišnji boravak u Fulamu. Popularni Kolibaši su poznati po izuzetnoj omladinskoj školi u kojoj su bili igrači poput Eberečija Ezea, Rajana Sesenjona, Harvija Eliota, Đeda Spensa, Mike Bireta i mnogih drugih?
„U Kvins Park me je doveo čovek koji je sa mnom radio u osnovnoj školi. U to vreme je bio zaposlen i u KPR-u, rekao mi je da dođem na probu. Igrao sam dobro i zadržali me na akademiji. Što se Fulama tiče, ti ljudi su mi kao porodica. Svi smo bili bliski, radili smo sa odličnim trenerima, struktura omladinske škole je izuzetna, to je nešto što nisam video u nekim klubovima u Engleskoj. Dali su nam mogućnost da se izrazimo u igri i mislim da je to glavna stvar. Kad smo bili klinci, nije bilo previše taktike, nego su nam treneri omogućavali da radimo ono u čemu smo dobri, imali smo veliku slobodu. Ako je nema, onda nismo isti igrači“.

Kad smo već kod Fulama, onda moramo da vas pitamo za Aleksandra Mitrovića. Da li ste imali prilike da ga upoznate?
„Naravno da jesam. Mitro je apsolutna legenda, uradio je toliko dobrih stvari za klub. Kako u Premijer ligi, tako i u Čempionšipu gde je postavio rekord po broju golova. Sa nama mladima je uvek bio raspoložen, nasmejan, redovno se šalio. Kad vidite koliko je on radio, jednostavno, poželite da budete kao on. Čak i kad bi bio povređen ili kad nije bio na maksimumu, igrao bi utakmice i davao celog sebe. To je nešto što smo mi koji dolazimo iz akademije mogli da naučimo od njega. Imao sam dobar odnos sa njim, sećam se da bi svaki put kad bismo se videli u svlačionici, jedan drugom rekli 'zdravo', pošto se isto izgovara na srpskom i na bugarskom jeziku".

Kako je igrati na Krejven Kotidžu? To je jedan od onih tradicionalnih engelskih stadiona sa šarmom. Ambijentom podseća na neka prošla vremena.
„I danas na stadionu imate neke drvene stolice, baš kao što je to bio slučaj nekada davno. Fulam je klub koji ima veliku tradiciju, jedan od  najstarijih klubova u Londonu, a Krejven kotidž je deo te tradicije. Taj stadion je za mene bio kao dom. Igrali smo neke mečeve na njemu dok smo bili u mlađim kategorijama. Bilo je fenomenalno, pomislio sam 'čoveče, želim da igram ovde svake nedelje'. Kotidž je mesto koje ima dušu“.

Dočekali ste debi u seniorskom timu Fulama i to ni manje ni više nego Mančester Sitija na Etihadu. Nije mala stvar za nekoga ko je bio u Mareku iz Dupnice, a u tom momentu je dobio šansu da se odmeri sa Bernardom Silvom, Filom Fodenom i Gabrijelom Žezusom.
„Bilo je potpuno ludo. Pazi, sedim na klupi i gledam u te ljude i mislim se 'ja sam protiv ovih igrača igrao juče na Sony Playstation-u, a oni su sad ispred mene'. Neverovatan momenat, cela porodica je bila na tribinama. Dug put sam prešao da bih došao do tog stadiona“.

Poraženi ste ubedljivo (0:4), ali da li ste makar stigli da razmenite dres sa nekim od igrača Sitija?
„Sa Rahimom Sterlingom, još imam taj dres, kod kuće mi je. Čoveče, obožavao sam ga. Igrao je fenomenalno u tom periodu, postizao golove, asistirao. Kao mlad igrač, uvek gledaš šta rade igrači na tvojoj poziciji. U tom momentu, Sterling je bio jedan od najboljih krilnih fudbalera na svetu. Baš sam ga voleo“.

©FK Železničar

Uprkos dobroj statistici u mlađim kategorijama i debiju za seniorski tim Fulama, niste dobili adekvatnu šansu. Da li u vama ima gorčine i ljutnje zbog toga?
„Naravno da bih voleo da sam dobio više minuta, ali ako ste igrač, morate da odete negde gde ćete dobiti prostor. Nema ljutnje, zato što znam da sam dao sve što sam mogao, ali se jednostavno, nije poklopilo. Naprotiv, srećan sam što mi je Skot Parker dao priliku da igram protiv Mančester sitija, to ću zauvek pamtiti i biću mu večno zahvalan. Svaki trener donosi odluke i mislim da nema ničeg ličnog u tome.  Na klupi je sada Marko Silva, mislim da je dobar trener, napravio je dobre rezultate poslednjih nekoliko sezona. Njegova odluka je bila da ne računa na mene. Sve je u redu, ne mrzim ga zbog toga. Ko zna, možda će mi se jednog dana pružiti prilika da ponovo zaigram za Fulam“.

DŽOI BARTON MI GOVORIO DA UMIŠLJAM KAKO SAM VELIKI IGRAČ

Prvu ozbiljniju minutažu dobili ste u Ligi 2, četvrtom rangu takmičenja gde ste otišli na pozajmicu u Kolčester.  Kako bi ste opisali engleske niže lige, to je unikatno iskustvo. Igra se čvrsto, neretko i grubo. Timovi se uglavnom oslanjaju na igru iz prekida?
„Za mene je to bilo potpuno drugačije od onoga što sam video u Premijer ligi. Lopta je stalno u vazduhu, izgleda kao da uvek gledaš u oblake. Fizički mnogo zahtevno, čak su i neke sitnice drugačije. Svlačionice nisu u najboljem stanju. Nije da imaš sve što ti je potrebno. Sećam se da sam imao jedan mali ormarić u kojem je jedva moglo da stane sve što bih poneo. Međutim, to mi je pomoglo da porastem kao čovek i igrač. Odeš tamo i kažeš sebi 'OK, ovo je nešto sa čime moram da se nosim, da sve izdržim'. Na tim terenima sam naučio brojne lekcije. Četiri godine sam igrao u nižim ligama Engleske i kad sam došao ovde, nisam imao problem da se naviknem na čvršću igru“.

Kako biste nam dočarali atmosferu sa tih niželigaških stadiona. Ljudi koji dolaze na te utakmice nisu isti kao oni što gledaju Liverpul, Mančester Junajted i Arsenal?
„Drugačije je nego bilo gde drugde. U Srbiji, na primer, tribine su udaljene od terena, tako da i kad vam neko nešto dobaci, vi uglavnom to ne čujete. U Engleskoj je drugačije. Igrao sam na stadionima gde su tribine udaljene metar od terena. Čujete sve i svašta. Psovali su me, galamili, dešavalo mi se da krenem da se smejem kad čujem šta mi sve pričaju, čak sam imao interakciju sa nekima od njih“.

Posle odlaska iz Kolčestera, napravili ste korak napred, otišli u Ligu 1 i igrali za Bristol Rovers. Ono što je zanimljivo, trener vam je bio Džoi Barton. Kao igrač je bio poznat po vrelom temperamentu, kakav je kao trener?
„U početku je sve bilo dobro. Ulazio sam sa klupe, upisao asistenciju na jednoj od prvih utakmica, dobro sam trenirao, međutim, posle nekog vremena, dogodila se promena kod njega i igrao sam sve manje. Otišao sam i pitao ga: 'Treneru, šta treba da uradim bolje kako bih dobio više minuta?' Odgovorio mi je: 'Ništa, sve radiš savršeno, nema problema'. Dolazi vikend, igramo utakmicu, završava se prvo poluvreme, on dolazi u svlačionicu i kreće da se dere na mene. U redu, nema problema, popraviću se u nastavku. Uspeo sam da asistiram kod gola za pobedu, odigrao sam dobro, mislio sam da me neće kritikovati. U svlačionici mi ništa nije rekao, ali je već sutradan došao do mene i rekao: 'Sile, nisam zadovoljan tobom', pitao sam ga zašto, a on mi odgovara: 'Umislio si da si veliki igrač, ne želim da više budeš sa nama'. Baš mi je izgledalo ludo, ne znam ni zbog čega mi je to rekao. Sutradan sam se vratio u Fulam. Što se tiče trenerskih kvaliteta, ne mogu ništa loše da kažem, ali mu je odnos sa igračima bio loš, dešavale su se neke čudne stvari. Umeo je iz čista mira da zaustavi trening i krene da nas psuje sve redom. Nikome nije bilo jasno zbog čega je to radio“.