Od Mihe do Hviče

U stručnom delu javnosti podseća se da je upravo Hvičinim dolaskom, Usman Dembele trajno prebačen sa krilne na poziciju devetke, te da je svih svojih osam golova ove sezone u Ligi šampiona postigao u kalendarskoj 2025. godini, što je još jedan efekat velikog zimskog pojačanja i potvrda vizije koju je imao španski stručnjak. On sam, prezadovoljan je koliko se brzo snašao u novoj sredini:

“Kada se pridružite novom timu usred sezone, sve je izazovno, a malo je vremena za adaptaciju. Ipak, verujem da sam se dosta dobro prilagodio, zahvaljujući osoblju, trenerima, klubu i, naravno, igračima. Činjenica da su me tako brzo primili u porodicu i da sam se osećao srećno i udobno, definitivno mi je pomogla da pronađem svoje mesto na terenu. Od prvih trenutaka osetio sam snažnu podršku navijača. Otkako sam kročio na teren, osetio sam se i srećnim i kao veliki fudbaler. To je sve zahvaljujući ovom klubu – način na koji vas tretiraju čini da verujete u sebe i shvatite svoju vrednost kao igrač. Uloga trenera je posebna. Ono što me je najviše impresioniralo kod njega je ljudska strana. Kada se čovek tako ophodi prema svojim igračima, igrač čini dodatni napor da izvuče iz sebe maksimum. Želite da date sve od sebe – za njega, za klub i za navijače” – pričao je Hviča nedavno u intervjuu za sajt UEFA.  

 Pa ipak, verovatno je najveće priznanje ono koje dobiješ od najvećeg rivala. Iako bi Kvarachelija večeras mogao da postane jedna od najomraženijih osoba u očima tifoza Intera, jer bi ove sezone mogao da im “otme” oba najveća trofeja – budući da je polusezonu proveo u Napulju, piše mu se Skudeto, a danas bi mogao i do srebrne amfore – kada je svojevremeno kapiten Neroazura Lautaro Martinez upitan koju bi karakteristiku pojedinih fudbalera voleo da poseduje, od Embapea bi uzeo brzinu, od Halanda fizičku snagu, ali rekao je i ovo: “Ukrao bih Hvičinu brzinu u igri jedan na jedan. Prejak je!”

E sad, bilo nam je interesantno da istražimo koji su sve to fudbaleri, između Siniše Mihajlovića i Hviče Kvarachelije, nastupali u finalu Lige šampiona u sezoni u kojoj su tokom zime stigli u novi klub. Verovali ili ne, ima ih čak 17, sa manje pobeda nego poraza (7-10) u završnoj predstavi elitnog evropskog takmičenja.

(@Reuters)

Marsel Desai osvojio je titule prvaka Evrope u dve uzastopne sezone sa dva različita kluba. Najpre sa Olimpikom iz Marselja 1993, a onda i sa Milanom godinu dana kasnije, ali je sa Velodroma na San Siro prešao tek u smiraj 1993. godine, za današnjih 5,5 miliona evra. Stameni francuski defanzivac za Rosonere je u Ligi šampiona zaigrao tek od februara, i to u veznom redu. No, ekspresno je postao standardan u timu, a strelac je bio i u polufinalu protiv Monaka (3:0) i u finalu protiv Barselone (4:0).

Njegov saigrač iz reprezentacije koja je krajem prošlog veka objedinila titule svetskog i evropskog prvaka Kristijan Karembe prešao je iz Sampdorije u Real Madrid u januaru 1998. godine za 12,5 miliona evra. Za kraljevski klub zaigrao je tek od četvrtfinala, ali toliko dobro da je davao golove u svoja prva tri nastupa u elitnom evropskom takmičenju – u oba četvrtfinala protiv Bajer Leverkuzena i u prvom meču polufinala protiv Borusije Dortmund. Od šest golova Madriđana u četiri eliminaciona meča do finala, tri su bila delo francuskog veziste, koji je, naravno, odigrao kompletno finale, što ga je golom rešio Predrag Mijatović i Realu doneo titulu čekanu 32 godine.

Sledeći na ovoj listi je pomalo zaboravljeni Karlos Alberto, ali ne sa manje bitnom ulogom u konačnom trijumfu svog tima. Porto ga je angažovao iz Flamenga januara 2004. godine, na Dragau je proveo samo godinu dana, pre nego se vratio u domovinu, a svoj jedini gol u karijeri u Ligi šampiona postigao je u finalu, kada je otključao bravu Monaka i utabao put ekipi Žozea Murinja ka konačnom trijumfu od 3:0.

U finalu između Milana i Liverpula, ali ne onom antologijskom istanbulskom, već onoj reprizi dve godine kasnije u Atini, u oba tima bilo je igrača pristiglih tokom minule zime. Naravno, nisu svi mogli na kraju da se raduju, pa je kao pobedik izašao Masimo Odo. Jeste on karijeru počeo u Milanu i u nekoliko navrata nosio crveno-crni dres, ali je četiri i po sezone bio jedan od stubova odbrane Lacija, pre nego ga je Milan otkupio za nešto više od 7,5 miliona evra januara 2007. godine.

Imao je maksimalnu minutažu u svih sedam eliminacionih utakmica na putu do trofeja, uključujući i finale, u kojem su u suprotnom taboru nastupili Havijer Makserano i Alvaro Arbeloa - ovaj drugi, doduše, samo u poslednjih par minuta - pristigli iz Vest Hema, odnosno Deportivo La Korunje tokom januara.

Anelka maši penal u finalu 2008. godine (@Reuters)

Učesnik engleskog dvoboja u finalu godinu dana kasnije bio je Nikolas Anelka, a kada ga je Čelsi kupio od Boltona za 15 miliona funti, postao je tog januara najskuplje plaćeni fudbaler sveta svih vremena, računajući sve novce koje su i prethodni klubovi izdvajali za njegovo dovođenje. Međutim, on ne samo da nije dao ni gol tog proleća u Evropi, već je bio jedan od tragičara penal serije u finalu protiv Mančestzer Junajteda. Pamti se ono proklizavanje Džona Terija kod penala koji je Plavcima mogao da donese istorijsku, prvu titulu šampiona Evrope, ali je slavlje Crvenih đavola zapravo počelo tek nakon Anelkinog promašaja (čitaj: užasnog pokušaja pravo u Van der Sara) u sedmoj seriji.  

Goran Pandev je iz Lacija u Inter došao nakon polusezone “na ledu” u Rimu i pravne bitke sa čelnikom Rimljana Klaudijom Lotitom, koju je dobio u decembru 2009. godine, pa je za Neroazure potpisao kao slobodan igrač. Verovatno nema trenera koji bi ga tako umešno iskoristio, kaš što je bio onaj “tadašnji” Žoze Murinjo. Makedonac je od svih utakmica Intera u Ligi šampiona propustio samo revanš polufinala sa Barselonom, a i u madridskom finalu odličnom partijom doprineo je (možda samo do večeras) poslednjem peharu Lige šampiona za neki italijanski tim.

Ibrahima Afelaja ćemo tek uspit pomenuti, budući da je u finalu 2011. godine protiv Mančester Junajteda (3:1) ušao u igru u sudijskoj nadoknadi vremena (stigao na polusezoni iz PSV-a), baš kao i Nuri Sahin dve godine kasnije u porazu Borusije Dortmund (1:2) od Bajerna. Između toga imamo i slučaj Gerija Kejhila, pristiglog u Čelsi iz Boltona u zimu 2012, za 8,5 miliona evra, jednog od najboljih aktera jednog od najvećih iznenađenja u finalima Lige šampiona, protiv Bajerna u sred Minhena, kada su Plavci na penale stigli do svog prvog naslova evropskog prvaka.

On je ujedno poslednje zimsko pojačanje koje se radovalo trofeju Lige šampiona. Imali smo tandem Atletikovih Argentinaca, Hozea Sosu i Augusta Fernandeza, prvog pozajmlenog od Metalista januara 2014, drugog pristiglog iz Selte tačno dve godine kasnije, kao zamenu za povređenog Tijaga. Obojica su bili epizodisti u porazima od gradskog rivala u finalima u Lisabonu, odnosno Milanu.

Van Dajk i Bejl u finalu 2018. godine (@Reuters)

Najskuplji defanzivac u istoriji fudbala u trenutku transfera iz Sautemptona, Virdžil Van Dajk, opravdao je svaki cent od tada uloženih 85 miliona evra, ali je do titule prvaka Evrope sa Liverpulom stigao iz drugog pokušaja. U prvom, godinu dana ranije, a samo šest meseci nakon spektakularnog transfera, poražen je od Reala u Kijevu, baš kao i njegov klupski saigrač Luis Diaz četiri godine kasnije u Parizu, u sezoni u kojoj je na Enfild stigao na zimu iz Porta za čistih 45 miliona evra, ne računajući razne bonuse.

Naposletku, u prošlosezonskom finalu za Borusiju iz Dortmunda nastupili su Jan Matsen i Džejdon Sančo. Obojica su stigli na pozajmicu u januaru, prvi iz Čelsija, drugi zvanično iz Mančester Junajteda, gde ga Erik Ten Hag nije imao u vidokrugu, iako je dve i po godine ranije upravo iz redova Milionera prešao na Old Traford za ogronih 85 miliona evra.

I, da na kraju budemo sasvim precizni, ovoj listi, uz Hviču Kvaracheliju, mogao bi večeras da bude pridodat i Nikola Zalevski, koji je u februaru stigao na Đuzepe Meacu na pozajmicu iz Rome do kraja sezone, ali malo je verovatno, nakon što je u prethodnim rundama sakupio ukupno jedan minut u Ligi šampiona, da će večeras dobiti šansu. Ako se prevarimo u proceni i baš on bude neko tajno Inzagijevo oružje, biće sutra junak nekog ovakvog teksta. Istoriju, ionako, pišu pobednici...