ODBROJAVANJE – Skupljači lopti iz 2006. godine: Gatuzo i na zagrevanju kao pit bul
Vreme čitanja: 6min | uto. 16.02.21. | 16:03
Đorđe Đurić i Đorđe Despotović prisetili su se za Mozzart sport duela Crvene zvezde i Milana pre 14 i po godina kojem su svedočili tik uz aut-liniju
Beše ona magla u kojoj se, sam je to rekao i Adrijano Galijani, Milan rodio kao velika evropska sila. Beše i Kalčopoli i 2006. kad su Rosoneri “s plaže“ stigli u Beograd i s parolom “Uefa mafiosi“ pred nosom krenuli u novi pohod na evropsku krunu. I biće sad 18. i 25. februar. Crvena zvezda i Milan ponovo ukrštaju koplja. O istoriji sudara beogradskih crveno-belih i crveno-crnih sa San Sira već može da se piše u tomovima. Mi ćemo to i uraditi. U narednim danima, sve do početka prvog meča, redakcija Mozzart Sporta će vam, uz sve aktuelnosti iz tabora dva kluba, barem jednom dnevno donositi priče kojima ćemo se prisetiti dva nezaboravna megdana. Magle toliko guste da si mogao da je sečeš nožem. Transparenta o kojem je pričala cela Evropa...
Dva dana do meča.
Izabrane vesti
***
Milioni dečaka koji su krajem prethodnog i početkom 21. veka prvi put stali u kopačke, stasavajući uz bubamarau maštali su da jednog dana stanu uz igrače poput Pirla, Kake i Inzagija, samo da uživo vide fudbalske ikone i idole te generacije, međutim samo retki imali su privilegiju da im se snovi i ispune. Trenirajući u Zvezdinoj omladinskoj školi, najtalentovaniji igrači iz selekcije 1991/92, u avgustu 2006. godine stekli su povlasticu da budu deo spektakla, da učestvuju u susretu dva nekadašnja šampiona Evrope i dožive iskustvo na kojem će im mnogi zauvek zavideti.
Crvena zvezda je te godine u okviru kvalifikacija za Ligu šampiona imala je priliku da ugosti jednu od najmoćnijih generacija u istoriji Rosonera, i dok su se izabranici Dušana Bajevića na zelenom tepihu stadiona "Rajko Mitić" borili do poslednjeg atoma snage da superiornom protivniku otežaju put do elite, a kako se kasnije ispostavilo i kontinentalnog trona, ispred prvih redova punih tribina, tik uz aut liniju, nezaboravne trenutke i dragoceno iskustvo na svom fudbalskom putu sticali su naslednici Dušana Baste, Milana Biševca, Dejana Milovanovića, Nenada Kovačevića, Boška Jankovića... Među tim momcima, miljenicima sreće prilikom delegiranja skupljača lopti za fudbalski praznik u Ljutice Bogdana, našli su se i današnji igrači Rubina i Vojvodine, Đorđe Despotović i Đorđe Đurić.
Imenjaci koji su sa Topčiderskog brda krenuli u ispisivanje živopisnih fudbalskih biografija tog 22. avgusta doživeli su trenutke za pamćenje, momente koji ostaju za ceo život, a na dragoceno iskustvo osvrnuli su se 14 i po godina kasnije za Mozzart sport, uoči novog dvoboja Crvene zvezde i Milana.
“Sećam se da sam se spremao da idem sa pokojnim ocem na utakmicu i da su mi javili u toku dana da moje godište treba da skuplja lopte. Kad smo došli na Marakanu, na terene iza juga, stariji igrači su već počeli da nam nude: 'Evo ti 50 evra', što je bila velika cifra za nas decu. Želeli su da budu na našem mestu, nekoliko igrača se premišljalo da li da uzme novac ili ne, ali sam znao da mi je to verovatno jedina prilika da tako blizu stojim pored takvih zvezda kao što su Kafu, Inzagi, Dida... Bio je to veliki doživljaj koji ću uvek pamtiti”, premotao je film Đorđe Đurić, prvotimac Vojvodine koji je 2006. godine bio član Zvezdine škole.
Pogled defanzivca iza sebe bio je dovoljan da osveži slike i pokrene bujicu emocija, sećanja... Trenuci za pamćenje počeli su već kod dobro znane "zelene kapije", na prilazu svlačionicama.
“Želeo sam baš da vidim kako izgleda Pipo Inzagi, taj veoma mršavi čovek koji se svaki put nađe u gol šansi. Bio je konstantno opasan, i tad je dao gol. Bio sam kod tunela na severu. Zvezdini igrači se nikada ne zagrevaju na Marakani, nego su bili na pomoćnim terenima. Otprilike pet minuta pre svih Gatuzo je bio pred onim rešetkama, i kad su mu otvorili policajci, istrčao je sprint 100 metara, sam, pre svih je izašao na teren. Kao da su pustili pit bula iz kaveza, bio je željan samo da istrči na teren. To mi je ostalo u sećanju, i naravno Đokićev gol”.
Čuveni vezni fudbaler, danas strateg Napolija, ostavio je najjači utisak i na Đorđa Despotovića.
“U sećanju mi je ostao Gatuzo koji je izašao na zagrevanje oko pola sata pre ostalih i trčao od linije do centra bar 50 puta. Posle njega je izašao i Dida, opušten, žonglirao je loptu pesnicama“, rekao je aktuelni napadač Rubina
Činjenica da su deo spektakla o kakvom mnogi njihovi vršnjaci mogu samo da sanjaju, preokupirala je te noći dečeke na tartanu uz travu Marakane, a nalet adrenalina izbledeo je sliku koja, uprkos svemu, ostaje neizbrisiva.
“Veoma znači kada si dete, a imaš priliku da budeš u blizini svetskih asova, kakvih je bilo baš mnogo u tom Milanovom timu. Same utakmice se ne sećam baš mnogo, osim onoga što sam kasnije gledao na televiziji. Kad skupljaš lopte nisi baš u najboljoj poziciji da se dobro koncentrišeš na teren”, otkrio je Despotović.
Izbor urednika
Kompletan doživljaj upotpunila je atmosfera u režiji 55.000 navijača i prepoznatljiva koreografija. Igrači Milana, koji su neposredno pre tog dvomeča bili deo Kalčopolija, dočekani su na Topčiderskom brdu uz vatrenu atmosferu, onu o kojoj se priča širom Starog kontinenta.
“Bilo je to dragoceno iskustvo, naročito što sam ja tad bio dete, imao sam 14-15 godina. Da vidim kako izgledaju ti ljudi koje sam do juče gledao samo u televizijskim prenosima, kakva je atmosfera na utakmici Lige šampiona. Zvezdini navijači uvek prave dobru koreografiju. Tada je bila baš zanimljiva, jer je Zvezda igrala sa Milanom čije je učešće do samog dvomeča bilo pod znakom pitanja zbog pokrenute istrage o nameštanju utakmica, pa je pisalo 'UEFA mafiozi'. Atmosfera je bila odlična i Zvezda se na krilima nje vrlo dobro nosila sa rivalom”, rekao je Đurić.
Tadašnji talenti crveno-belih bili su spremni da pomognu starijim klupskim kolegama zavisno od kretanja rezultata, međutim uz svu podršku koju su imali, prvotimci šampiona Srbije uspeli su da stignu samo do časnog poraza (1:2).
“Ljudi iz organitzacije nam pred utakmicu nisu previše objašnjavali zadatke. Dali su nam markere i mi smo se podelili. Birao sam mesto gde ću biti najbliži igračima kad izlaze iz tunela, kako bih osetio atmosferu. Neke zvanične zadatke nismo imali, ali normalno, ako tvoj tim povede, ne daješ loptu, to je standardno”.
Svestan veličine utakmice čiji je deo bio, današnji defanzivac Vojvodine želeo je da iz Ljutice Bogdana te večeri ponese suvenir kao neizbrisiv trag i dokaz da je bio deo spektakal. Ipak, ostao je uskraćen za isti.
“Kad god sam skupljao lopte uvek mi je bio cilj da uzmem neki suvenir. Prvo od Zvezdinih igrača, posle i od protivničkih, ali tada nisu imali neku komunikaciju sa nama i samo su posle utakmice otišli u svlačionice. Pitao sam nekoliko igrača da mi poklone deo opreme, dres, ali mi nisu ispunili želju”.
Na kraju, Đurić je današnjoj generaci crveno-belih poželeo da ostvari ono što prethodne dve nisu i da dobrim rezultatom obraduju neke nove klince uz aut liniju.
“Poželeo bih Zvezdi kao srpskom timu da nas dobro predstavi protiv Milana, kao što smo i mi dobro predstavili Srbiju protiv Standarda, iako smo nažalost ispali", rekao je Đorđe Đurić.
Pišu: Stefan Stanković i Jovan Terzić