S. VelimirovićOvo više nije samo liga zvezda, već i laboratorija znanja: Saudijci u 2025. grade fudbal budućnosti
.jpg.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 18min | čet. 11.09.25. | 10:48
Od zvezda do najskupljih bonusa sveta, upoznajte se detaljno sa šest stubova na kojima se zasniva nova hijerarhija najskupljeg sportskog projekta u svetu i urađenim u tek završenom prelaznom roku
Kada se u decembru 2022. godine završio Mundijal u Kataru, bilo je jasno da je fudbal zauvek promenio svoje težište. Prvi put u istoriji Svetsko prvenstvo je održano na arapskom tlu, a organizacija Katara, koliko god bila kontroverzna, otvorila je vrata ideji da klupski fudbal vrhunskog kvaliteta može i mora da postoji i izvan Evrope. Saudijska Arabija je to prepoznala kao istorijsku šansu.
Dok su Katarci uložili milijarde u infrastrukturu i pokazali svetu da i na Bliskom Istoku može da se organizuje najveći fudbalski spektakl, Saudijci su otišli korak dalje. Oni su želeli ne samo da organizuju Mundijal 2034, već da u tih dvanaest godina promene globalnu fudbalsku mapu, da od jedne provincijske lige stvore planetarni centar moći. To nije bila samo sportska vizija. To je bio državni projekat, finansiran kroz moćni PIF (Public Investment Fund), i osmišljen kao deo šire strategije “Vision 2030”.
Izabrane vesti
Sve što je Katar pripremao decenijama, Saudijci su želeli da urade za samo jednu deceniju, agresivnim ulaganjima, zvučnim transferima i globalnom promocijom. I ključni trenutak za start bio je dolazak Kristijana Ronalda u januaru 2023. Kada je Portugalac, u decembru 2022. raskinuo saradnju sa Mančester Junajtedom, činilo se da se njegov evropski put polako gasi. Međutim, Saudijci su videli priliku. Al Nasr je ponudio ugovor kakav evropski klubovi nisu mogli ni da zamisle – oko 200.000.000 evra godišnje, uključujući komercijalne i promotivne aktivnosti.
Transfer Ronalda u Al Nasr bio je više od obične sportske vesti. To je bio signal. Signal da Saudijci kreću u ofanzivu, da ne dolaze da budu sporedni igrači u fudbalskom svetu, već da žele glavnu ulogu. Dolazak Ronalda otvorio je oči i drugim zvezdama: ako je on mogao da napravi taj iskorak, mogli su i drugi. Tokom 2023. Saudijska Arabija je krenula u frontalni napad na fudbalsko tržište. PIF fond je preuzeo vlasništvo nad četiri najveća kluba, Al Hilalom, Al Nasrom, Al Itihadom i Al Ahlijem. To je bio potez bez presedana: država je ušla direktno u klubove i počela da pumpa stotine miliona evra u transfer budžete.
Strategija je bila jasna: svakom od ta četiri krunska dragulja lige dodeliti po jednu svetsku zvezdu. Al Nasr je imao Kristijana Ronalda, Al Itihad je dobio Karima Benzemu, Al Hilal je doveo Nejmara, dok je Al Ahli želeo Mohameda Salaha, ali je završio sa utešnim, ali i dalje zvučnim pojačanjem – Rijadom Marezom. Ali nisu ostali samo na veteranima. U tim istim mesecima stigli su i igrači u najboljim godinama: Gabri Veiga, tada jedan od najtraženijih španskih talenata; Alan San Maksiman iz Njukasla; Eduar Mendi, golman Čelsija. Poruka je bila jasna - Saudijci ne žele da budu “penzionerska liga”, već destinacija gde dolaze i fudbaleri u zenitu karijere.
©ReutersNi “drugi red” klubova nije ostao prazan. Al Šabab i Al Etifak dobili su neka ozbiljna imena (Etifak je doveo Džordana Hendersona i dao trenersku klupu Stivenu Džerardu), dok su manji klubovi bili zadovoljni manjim zalogajima. Ipak, trend je bio očigledan, novac se slivao u ligu, a strani igrači su pristizali u talasima. Limit je postavljen na osam stranaca po klubu, što je značilo da gotovo ceo tim može da bude sastavljen od fudbalera iz Evrope, Afrike ili Južne Amerike. Uz to, uvedena je posebna kategorija bonusa – dva dodatna mesta za igrače do 21 godine. To je bio znak da Saudijci žele da privuku i mlade talente, nudeći im zarade koje su prevazilazile ono što bi mogli da dobiju u srednjim evropskim klubovima.
U samo jednoj godini, Saudijska liga se transformisala od regionalnog takmičenja koje su povremeno igrali azijski solidni fudbaleri, u šou-program u kojem nastupaju Ronaldo, Benzema, Nejmar, Marez, Kante, Kulibali, Mitrović… Nije bilo dileme: svet je morao da obrati pažnju. Ako je Ronaldo bio iskra, a Benzema i Nejmar dodatna vatra, onda je sezona 2023/24 bila prvi pravi saudijski spektakl. Liga koja je godinama bila zanimljiva samo lokalnim navijačima i eventualno ponekom azijskom zaljubljeniku u fudbal, odjednom je postala tema globalnih sportskih emisija, naslovnih strana i TV prenosa.
Dolazak Ronalda u Al Nasr bio je samo uvod. Kada su u istom periodu stigle sve gorepomenute zvezde, svet je počeo da gleda ka Saudijskoj Arabiji sa istom pažnjom kao na transfer-markete evropskih velikana. Vest o transferima bila je udarna na Bi-Bi-Siju, Skaj Sportu, Marki, Ekipu… Svaka pres konferencija, svaka fotografija iz Rijada ili Džede postajala je viralna. Prvi Ronaldov gol za Al Nasr obišao je planetu, baš kao i prvi Benzemin izlazak na teren u dresu Al Itihada.
Jedan od ciljeva Saudijaca bio je da brendiraju ligu i klubove globalno. U tome su uspeli gotovo preko noći. Zvanični nalozi Al Nasra, Al Itihada i Al Hilala dobili su po nekoliko miliona pratilaca u par meseci. Ronaldo je u januaru 2023. imao 540.000.000 pratilaca na Instagramu, i svaki njegov potez u žutom dresu Al Nasra automatski je značio milione pregleda i globalni udeo u pažnji. Marez je doneo Al Ahliju ogroman rast pratilaca u Severnoj Africi, dok je Nejmar otvorio vrata latinoameričkog tržišta.
©ReutersOdjednom su klubovi koji su do juče imali stotine hiljada pratilaca počeli da broje milione. Bio je to rast kakav su ranije imali samo evropski giganti. Sledeći logičan korak bilo je pitanje: kako monetizovati pažnju? Saudijska liga je 2023/24 počela da pregovara o prenosima širom sveta. Do tada, liga je uglavnom mogla da se prati samo lokalno i preko sporadičnih onlajn prenosa. Tada su potpisani prvi ozbiljniji ugovori, krenuli su prenosi u preko 50 zemalja, pojedini mečevi ulazili su u programe velikih sportskih mreža u Evropi, Africi i Aziji, YouTube i TikTok kanali lige dobili su milione pregleda. Saudijci su brzo shvatili da slobodan udarac Kristijana Ronalda protiv Al Šababa može da donese više pažnje nego cela sezona domaćeg prvenstva, i da to pažljivo treba upakovati u medijski proizvod.
Još jedan važan detalj: posete stadionima. Pre dolaska velikih zvezda, prosečna poseta u ligi kretala se između 4.000 i 7.000 gledalaca, u zavisnosti od kluba. Sa dolaskom Ronalda i Benzeme, stadion Al Aval Park u Rijadu i King Abdulah Sport Siti u Džedi punili su se do poslednjeg mesta. Karte su se rasprodavale u roku od par sati, a prosečna poseta na nivou cele lige skočila je na više od 20.000 gledalaca (imajte u vidu da je nekim klubovima kapacitet stadiona manji od navedenog). Čak i manji klubovi su profitirali, kada bi gostovao Al Nasr ili Al Hilal, njihovi stadioni bi bili puni kao nikad pre. Liga je preko noći dobila status atrakcije.
FIFA je sa zadovoljstvom posmatrala ovaj bum. Jer dok Evropa sve više kritikuje pretrpane kalendare i prevelike troškove, Saudijci su nudili nešto novo, ogroman rast tržišta, milijarde evra koje ulaze u fudbal, i ono što Infantino voli da ponavlja (i na tome temelji svoju decenijsku vladavinu): “Fudbal za 100 odsto sveta, a ne samo za 20 odsto.”
Ako bi u jednoj rečenici sumirali, Saudijska Arabija je te 2023. suštinski poručila: Ovo nije sprint. Ovo je početak maratona ka 2034. godini.
LETO BONUSA I PROJEKAT AL KADISIJA
Leto 2025. u Saudijskoj Arabiji ušlo je u istoriju kao „leto bonusa“. Pravilo o osam stranaca uz dva dodatna U21 mesta dobilo je novu dimenziju, jer su se klubovi opredelili da ta bonus mesta iskoriste ne za projekte, već za gotove igrače koji već sada vrede premijerligaški novac. To je potpuno promenilo dinamiku tržišta. Na terenu je moglo da bude svih deset stranaca, pa je bilo jasno da su bonusi zapravo ključne karike, a ne samo dodatak.
Najveću pažnju privukao je Mateo Retegi, koji je iz Atalante stigao u Al Kadisiju za čak 68.250.000 evra. To je bila najskuplja kupovina leta i trenutak u kojem je klub iz Džede, donedavno posmatran kao simpatičan autsajder, postao ozbiljan faktor u ligi. Retegi je došao kao špic za sadašnjost, ali i kao simbol nove Kadisijine politike, pored njega su dovedeni i Kristofer Bonsu Ba (Genk, 17.000.000 evra), Gabrijel Karvaljo (Internasional Porto Alegre, 15.600.000) i Julijan Vajgl (Menhengladbah, 8.000.000), čime je stvoren balans mladosti i iskustva. Kadisija je time postala klub koji pokazuje da Saudijci znaju i da uče, a ne samo da troše.
Dok je Kadisija pravila najskuplji transfer, Al Hilal je jurio najtraženije devetke Evrope. Viktor Osimen, Aleksander Isak, Benjamin Šeško i Dušan Vlahović bili su mete, ali nijedan posao nije realizovan. Na kraju su se zadovoljili Darvinom Nunjesom iz Liverpula za 53.000.000 evra, iako je bio četvrta ili peta opcija, zapravo je reč o igraču koji svojom energijom i tranzicijom savršeno odgovara Hilalovom stilu. Uz Darvina, stigao je i Teo Ernandez (Milan, 25.000.000 evra), jedan od najboljih levih bekova sveta, a paket je zaokružen Jusufom Akčičekom (Fenerbahče, 22.000.000 evra). Hilal je možda propustio snove, ali je dobio realnost koja nikako neće značiti odustajanje od najviših ciljeva.
Al Itihad je krenuo drugim putem. Sanjali su Portovog vunderkinda Rodriga Moru, želeli Pedra iz Zenita, a završili sa potpuno drugačijom pričom. Okrenuli su se generaciji igrača rođenih između 2004. i 2006 godine. Najviše se govorilo o Rožeru Fernandešu, momku iz Brage plaćenom 32.000.000 evra, i Valentinu Atangani iz Remsa za 25.000.000 evra. Uz njih su stigli i Jan Karlo Simić (Anderleht, 21.000.000 evra) i Mamadu Dumbija (Antverpen, 16.000.000 evra), što je potpuno promenilo lice ekipe. Umesto starijih imena poput Benzeme i Kantea, sada su u prvom planu bili klinci koji su tek kročili u seniore, ali su već spremni da nose tim.
Kod Al Nasra priča je bila drugačija. Želeli su Marka Kukurelju, Ferana Toresa i Fransiska Trinkaa, ali su ostali kratkih rukava. Ipak, navijači nisu mogli da se žale, stigao je Žoao Feliks iz Čelsija za 30.000.000 evra, a uz njega i Kingsli Koman iz Bajerna za 25.000.000. Dva krila, dva igrača za poslednju trećinu, dodatno oplemenjena dolaskom Injiga Martineza u odbrani, činila su da Ronaldo i dalje ima tim sposoban za velike predstave.
Al Ahli je hteo Eksekjela Palasiosa iz Leverkuzena, ali su se zadovoljili mladim Encom Mioom iz Štutgarta, plaćenim 30.000.000 evra. Uz njega su doveli i Mateusa Gonsalveša iz Flamenga, pa se priča o Ahliju sve više pretvarala u priču o tržišnom racionalnom klubu koji bira igrače sposobne da brzo donesu rezultat, ali i da rastu na tržištu.
Posebna priča bio je NEOM, projekat koji je u kratkom roku prerastao u šesti stub saudijskog fudbala. Njihovo leto izgledalo je kao skautski seminar: Natan Zeze iz Nanta (20.000.000 evra), Lusijano Rodriges iz Baije (20.000.000), Marćin Bulka iz Nice (15.000.000), Amadu Kone iz Remsa (13.320.000), Said Benrama iz Liona (12.000.000) i Saimon Buabre iz Monaka (10.000.000). Mladi Francuzi i Brazilci, uz proverenog golmana i ofanzivca sa iskustvom Premijer lige, činili su miks koji je pokazao da NEOM ne želi samo da troši, već i da postavlja temelje dugoročne priče. Njihova politika je bila jasna, kupiti mlado, razviti, a onda ili zadržati kao nosioce ili preprodati kao profitne hitove. Odskakao je jedino potpis Aleksandrea Lakazeta kao slobodnog igrača za platu od 15.000.000 dolara po sezoni, što je trostruko više od one koju je 34-godišnjak imao u Olimpiku iz Liona.
Ni srednji sloj lige nije ostao prazan. Al Šabab je za 8.000.000 evra doveo Jasina Adlija iz Milana, elegantnog vezistu koji je odmah postao centralna figura njihovog poseda. Čak su i manji klubovi počeli da jačaju, Al Nadžma je platila 5.100.000 evra za Samira Kaetana, čime je poslala poruku da i timovi iz donjeg doma žele ozbiljnija pojačanja.
U zbiru, leto 2025. je označilo prelazak iz prve, glamurozne faze, u fazu u kojoj Saudijska Arabija počinje da razmišlja kao Evropa. To više nisu samo Ronaldo, Benzema i Nejmar, nego Retegi, Darvin, Teo Ernandez i Enco Mio – igrači u najboljim godinama, spremni da nose timove i da budu tu i 2029, a možda i u vreme samog Mundijala 2034. godine. To je bio trenutak u kojem se shvatilo da Saudijska Arabija nije samo “penzionerska liga”, već sistem koji ume da planira budućnost.
PROJEKAT NEOM
Ako je Al Kadisija bila primer kluba koji “uči na brzinu”, onda je NEOM bio primer kluba koji odmah radi kao da je godinama na evropskom tržištu. Projekat nastao u istoimenom futurističkom gradu u izgradnji, dobio je zadatak da ne bude samo još jedan klub za trošenje milijardi, već da funkcioniše kao laboratorija fudbala. Njihov prvi prelazni rok pokazao je koliko ozbiljno pristupaju poslu. Umesto da jure umorne zvezde, NEOM je birao metodično, ciljano, mladalački. Natan Zeze iz Nanta, Lusijano Rodriges iz Baije i Saimon Buabre iz Monaka bili su potpuni pogodci u domenu talenta, momci sa potencijalom da u roku od dve-tri godine vrede dvostruko. Pored njih, stigli su i Amadu Kone iz Remsa, inteligentni vezista koji razume ritam modernog fudbala, kao i Marćin Bulka, golman sa dugogodišnjim iskustvom iz Francuske, sposoban da pruži sigurnost odmah. Za dozu iskustva i ofanzivnog kvaliteta, doveden je Said Benrama iz Liona, čovek koji zna da stvori šansu ni iz čega.
NEOM je time poslao poruku da želi da bude “drugačiji”. Dok su ostali kupovali zvezde ili sastavljali timove za hitne uspehe, oni su gradili osovinu za budućnost, kombinujući mlade Francuze, Brazilce i proverene Evropljane. Njihova politika podsećala je više na Porto ili Ajaks nego na tipičan klub iz Saudijske Arabije. Kupiti mlado, razviti, a zatim odlučiti: ili zadržati kao temelj za pohod na Azijsku Ligu šampiona i Svetsko klupsko prvenstvo, ili preprodati za ogroman profit. Tako je Saudijska liga prvi put dobila klub koji ne samo da ulaže, već i razmišlja kao evropska “prodajna fabrika”.
Sa NEOM-om na sceni, Saudijska Arabija više nema četiri, pa ni pet velikih, već šest top klubova. Al Hilal, Al Nasr, Al Itihad, Al Ahli, Al Kadisija i NEOM – šest stubova na kojima se zasniva cela nova hijerarhija. Svaki od njih ima različitu filozofiju, ali zajedno čine mozaik koji je ligu podigao na nivo o kojem niko nije mogao da sanja pre samo tri godine.
REVOLUCIONARNI TRANSFER EZEKIJELA "EKIJA" FERNANDESA
Jedan događaj iz 2025. godine posebno je iznenadio fudbalsku javnost i možda najjasnije pokazao koliko se Saudijska Arabija menja. Reč je o transferu Ezekijela "Ekija" Fernandesa, veziste koji je samo godinu dana ranije iz Boke Juniors stigao u Al Kadisiju za 18.700.000 evra. Mnogi su tada podigli obrvu i pitali se zašto Saudijci plaćaju toliki novac za dvadesetogodišnjaka koji još nije kročio na evropske terene? Odgovor je stigao brzo i bio je iznenađujući. Eki je u dresu Kadisije eksplodirao, pokazao se kao igrač sa ogromnom energijom, savršenim osećajem za prostor i igrom koja je mogla da se meri sa najboljima u Evropi.
Njegov rast nije ostao neprimećen. Leta 2025. stigla je ponuda iz Bundeslige i to ne od bilo koga, već od vicešampiona Bajer Leverkuzena, kluba poznatog po svom oštrom oku za talente i sposobnosti da ih lansira u zvezde. Ponuda od 25.000.000 evra bila je istorijska: prvi put jedan igrač iz Saudijske Arabije, koji prethodno nikada nije igrao u Evropi, prešao je direktno iz Pro lige u Bundesligu za sumu veću od one po kojoj je kupljen iz Južne Amerike.
Za Al Kadisiju to je bio dokaz da njihova filozofija ima smisla. Nisu samo trošili, već su uspeli da kupe, razviju i preprodaju igrača za profit u rekordnom roku. Za ligu u celini to je bio još veći signal: Saudijska Arabija više nije ćorsokak gde igrači odlaze na poslednji ugovor, već tržište sa izlaznom strategijom. Ako se pokažeš, možeš iz Rijada ili Džede pravo u Bundesligu, Seriju A ili Premijer ligu. To je promenilo percepciju i među igračima i među menadžerima, Arabija je odjednom postala i odskočna daska, a ne samo egzotična destinacija.
Slučaj Ekija Fernandesa učinio je da o Al Kadisiji počne da se govori kao o najpametnijem saudijskom projektu. Dok su Al Hilal, Al Nasr i Al Itihad privlačili pažnju bombastičnim potpisima i astronomskim ugovorima, a Al Ahli balansirao između velikih imena i promašaja, Kadisija je gradila svoj brend na drugačiji način. Oni nisu hteli da budu samo još jedan bogati klub koji kupuje ono što Evropa odbaci. Njihova ambicija bila je da pokažu da Saudijska Arabija može da razume fudbalsko tržište, da ga čita i da u njemu funkcioniše po evropskim pravilima.
Dovođenje Retegija, Bonsu Baa, Karvalja i Vajgla pokazalo je precizno profilisanje: spoj mladih sa ogromanim potencijalom i jednog iskusnog metronoma koji daje strukturu timu. A transfer Ekija Fernandesa u Bajer Leverkusen bio je dokaz da su njihova ulaganja ne samo sportski, nego i finansijski isplativa. U zemlji gde su godinama trošeni milioni na igrače koji posle sezone ili dve nestaju bez traga, Al Kadisija je pokazala da se može praviti i fudbalski biznis.
To im je donelo poseban imidž. Postali su sinonim za Saudijce koji uče, klub koji prati trendove, koristi analitiku i ne boji se da uloži u dvadesetogodišnjake. U očima evropskih skauta i menadžera, Kadisija je postala prva adresa kada se pomene Saudijska liga, klub za koji se zna da radi ozbiljno i planski. Njihov put je bio i dokaz da saudijski projekat nije jednosmerna ulica u kojoj fudbal umire u pustinji, već tržište u kojem igrači mogu da dobiju prostor, razviju se i naprave sledeći korak ka velikim evropskim klubovima. Zbog toga se Al Kadisija već u sezoni 2025/26 izdvaja kao simbol nečeg novog, dok su drugi jurili zvezde, oni su gradili reputaciju. U ligi koja se rodila iz glamura, Kadisija je donela kredibilitet.
TRENERI
Ako su prve godine saudijskog projekta bile obeležene dovođenjem velikih imena na terenu, leto 2025. donelo je i pravu malu revoluciju na klupama. Saudijci su shvatili da igrače ne mogu samo da gomilaju, morali su da im obezbede trenere i stručne štabove koji će ih uklopiti u funkcionalne sisteme. Zato su ovog leta na Arabijsko poluostrvo stigla imena i neka imena iz samog vrha evropskog fudbala (trener vicešampiona Evrope, ima li dalje od toga).
Najzvučniji potpis bio je svakako Simone Inzagi, koji je posle Intera odlučio da preuzme Al Hilal. Njegovo ime dalo je dodatnu težinu projektu, jer je reč o treneru sa ozbiljnim evropskim iskustvom, čoveku koji zna kako se pobeđuje na velikoj sceni i koji je kao aktuelni evropski vicešampion rešio da prihvati unosnu ponuduod 26.000.000 dolara po sezoni. Hilal je dobio trenera koji ne samo da vodi tim, već postavlja standard – od profesionalizma u pripremama, preko treninga, do samog mentaliteta u svlačionici.
Nije samo Hilal dobio pojačanje. Al Nasr je poverio klupu legendarnom Žoržu Žezusu, koji je ostao na Bliskom Istoku i ponovo pokazao da mu vođenje velikih rivala iz iste države ne predstavlja problem (setimo se da je vodio i Benfiku i Sporting), dok je NEOM napravio strateški potez i doveo Kristofa Galtijea, čoveka koji je vodio PSŽ i zna kako izgleda upravljanje svlačionicom punom zvezda. Al Šabab je iznenadio angažovanjem Imanola Alguasila, dugogodišnjeg trenera Real Sosijedada, dok je Al Rijad doveo još jednog Španca, Havijera Kaljehu, poznatog po radu u Viljarealu i Alavesu.
Ni manji klubovi nisu zaostajali. Damak je dobio iskusnog Portugalca Armanda Evanđelistu, dok je Al Tavun doveo Brazilca Periklesa Šamusku. Čak je i Al Holud, klub bez velike tradicije, odlučio da napravi iskorak i angažovao Engleza Diza Bakingema, mladog trenera koji se profilisao kroz rad u omladinskim akademijama i modernim metodama treninga.
Bio je to trenutak u kojem je postalo jasno da Saudijska Arabija ne dovodi samo igrače, već i čitave škole fudbala. Španska, portugalska, italijanska, francuska i engleska struja sada su prisutne u ligi, svaka sa svojim metodama, idejama i filozofijama. To je ligu činilo ne samo bogatijom, nego i taktički raznovrsnijom. U utakmicama više nije bilo samo spektakla zbog velikih imena, već i ozbiljnih trenerskih nadmudrivanja koja su počela da podsećaju na ono što viđamo u evropskim ligama.
Saudijci su tako poslali novu poruku svetu: ne gradimo samo ligu zvezda, već i ligu znanja. Fudbal se ne menja samo novcem, već i idejama, a upravo je dolazak ovih trenera bio znak da Arabija počinje da razmišlja kao Evropa – dugoročno, sistematski i stručno.
I zato, kada se pogleda šira slika, Saudijska Arabija danas više nije samo zemlja pustinjskih gradova i naftnih bušotina. Ona je postala teatar fudbalskog sna, mesto gde Ronaldo otvara vrata, gde Benzema i ostale zvezde pale reflektore, gde Darvin i Teo unose novu energiju, a mladi Fernandes i Atangana najavljuju budućnost. Liga koja je do juče bila provincija Azije sada se pretvara u carstvo u pustinji, prostor gde se prepliću glamur i plan, iskustvo i mladost, novac i vizija, jednostavno postaje istinska fudbalska laboratorija.
Sve faze, od Ronaldovog potpisa do “leta bonusa”, od istorijske prodaje Ekija Fernandesa do pojave NEOM-a, deo su iste slagalice. To je slagalica koja ima jedan jasan cilj: kada Mundijal 2034. stigne u Saudijsku Arabiju, domaćin neće biti samo zemlja sa stadionima i infrastrukturom, već i zemlja sa ligom koja se može meriti sa najvećima. To neće biti egzotični turnir u pustinji, već kulminacija projekta koji je odvažno krenuo iz Rijada i Džede i promenio lice globalnog fudbala.
Fudbal u Saudijskoj Arabiji više nije hir, nije prolazni trend i nije marketinška igračka. On je sada državni projekat, kulturna misija i globalna ambicija. I dok evropski fudbal polako ulazi u krizu pretrpanih kalendara, zasićenih tržišta i sve težeg balansa između sporta i biznisa, Saudijci su ušli sa svežinom i snagom. Njihova poruka svetu je jednostavna: „Do 2034. godine, svet će doći kod nas. A mi ćemo biti spremni.“
Tako Arabija, između mora i pustinje, zida ne samo stadione, nego i sopstvenu fudbalsku budućnost. Budućnost u kojoj se mešaju Ronaldo i Bonsu Ba, Retegi i Eki Fernandes, Galtije i Inzagi, hiljade navijača i milioni gledalaca. Budućnost u kojoj pesak više nije prepreka, nego pozornica. I dok se Evropa pita kako da očuva ono što ima, Saudijska Arabija gradi ono što tek dolazi, novi fudbalski centar sveta.
Ono što se u decembru 2022. činilo kao još jedan hir bogatih šeika, danas deluje kao najambiciozniji i najbrže rastući fudbalski projekat na planeti. Saudijska Arabija ne želi samo da organizuje Svetsko prvenstvo – ona želi da postane trajni igrač na globalnoj sceni. I za sada, sve ukazuje na to da joj ide po planu.
Top 23 kupovine saudijskih klubova leta 2025. godine (spisak svih transfera skupljih od 5.000.000 evra)
1. Mateo Retegi (Atalanta – Al Kadisija) – 68.250.000
2. Darvin Nunjes (Liverpul – Al Hilal) – 53.000.000
3. Rožer Fernandeš (Braga – Al Itihad) – 32.000.000
4. Enco Mio (Štutgart – Al Ahli) – 30.000.000
5. Žoao Feliks (Čelsi – Al Nasr) – 30.000.000
6. Teo Ernandez (Milan – Al Hilal) – 25.000.000
7. Kingsli Koman (Bajern – Al Nasr) – 25.000.000
8. Valentin Atangana (Rems – Al Itihad) – 25.000.000
9. Jusuf Akčiček (Fenerbahče – Al Hilal) – 22.000.000
10. Jan Karlo Simić (Anderleht - Al Itihad) - 21.000.000
11. Natan Zeze (Nant – NEOM) – 20.000.000
12. Lusijano Rodriges (Baija - NEOM) - 20.000.000
13. Kristofer Bonsu Ba (Genk – Al Kadisija) – 17.000.000
14. Mamadu Dumbija (Antverpen – Al Itihad) – 16.000.000
15. Gabrijel Karvaljo (Internasional – Al Kadisija) – 15.600.000
16. Marćin Bulka (Nica – NEOM) – 15.000.000
17. Amadu Kone (Rems – NEOM) – 13.320.000
18. Said Benrama (Olimpik Lion – NEOM) – 12.000.000
19. Saimon Buabre (Monako – NEOM) – 10.000.000
20. Mateus Gonsalves (Flamengo – Al Ahli) – 9.000.000
21. Julijan Vajgl (Borusija Menhengladbah – Al Kadisija) – 8.000.000
22. Jasin Adli (Milan - Al Šabab) - 8.000.000
23. Samir Kaetano (Tigers – Al Najma) – 5.100.000
.jpg.webp.webp)
