PRELAZZI: Čovek igra fudbal posle rata

Možda su današnja deca naprednija i zrelija, možda su im svi oni ekrani uz koje su odrasli zapravo proširili i poboljšali mozak, pa njima to nije problem, ali mi nismo bili spremni za tu pesmu. U stvari, mnogo je šta u čitankama bilo preozbiljno i preteško, posebno kada imate petnaestak godina i mnogo vas više zanima ona cura iz klupe do zida nego poezija, nego Prvi svetski rat i sva stradanja vašeg, ma svakog naroda.

Pokušavali smo, a neki su čak i uspevali, da razumeju tu pesmu iz čitanke. “Čovek peva posle rata”, prerano otišlog Dušana Vasiljeva – imao je svega 23 godine kada je okopnio – mada bismo tek kasnije, da nas je neko terao i da sa trideset, sa četrdeset, umorni čitamo poeziju, znali “šta je pesnik hteo da kaže”. 

Ti su stihovi i bolni podsetnik i pravi odgovor na onu dilemu može li biti umetnosti, i radosti, posle strašnih stvari, a svaki je rat, znamo to dobro, jedna strašna stvar, čak i kada dolazi “samo” s neba. 

I kada se s bolom priseća što je ratovao sa bratom, i kada se odriče svake osvete i kada, na kraju, žudi samo za običnim stvarima koje mu je život oduzeo: “Oh, dajte meni još samo šaku zraka / I malo bele, jutarnje rose / Ostalo vam na čast!”, to je pesnikov kontrapunkt onoj krvi do kolena s početka…

I posle ovog rata koji se trenutno vodi će biti fudbala, bude ga uvek, i biće na leto Svetsko prvenstvo pa ćemo sve ovo zaboraviti kao sitnu nelagodnost, ko onaj kamičak u cipeli koji nervira, ali s kojim svakako idete dalje jer je to lakše nego zastati na trenutak; uživaćemo mesec i po u fudbalu kao u beloj jutarnjoj rosi, i praviti se da taj crni oblak ne postoji.

Oblak je, naravno, sada već gotovo izvesna činjenica da na Mundijalu u Sjedinjenim Američkim Državama (i Meksiku i Kanadi) neće biti jedne od prvih selekcija koja je to pravo stekla onamo gde ga treba steći, na terenu.

Govorimo o Iranu, naravno, i najavi tamošnjeg Ministarstva sporta – fudbalski savez se još nije zvanični izjasnio – da azijska reprezentacija neće putovati u Ameriku, jer kako bi putovala u Ameriku. 

Tamo bi ih, najavio je to i dobitnik FIFA nagrade za mir, sačekali samo problemi, a dotični dobitnik FIFA nagrade za mir, pa još inauguralne, otprilike je dodao da ga baš briga da li će Iranci doći.

Izem ti takvog domaćina…

Ali ne boli nas toliko što će se takav scenario dogoditi, nego nas boli, ponavljamo, što ćemo to prihvatiti, što fudbal (i) na ovom primeru pokazuje da je važniji od nazovi većih stvari na svetu, čak i kad nije, što će se lopta kotrljati čak i bez Mehdija Taremija i drugova. 

(©Reuters)

Bilo bi plemenito bojkotovati onda sve – to vam kaže čovek koji je zbog dvostrukih aršina i uticaja jedne države odlučio da posle trideset i kusur godina “kenseluje” Pesmu Evrovizije – ukazati na nepravdu i biti veći čovek, odneti tu malenu intimnu pobedu nad laureatom one nagrade i ćelavim dripcem koji mu je to priznanje dodelio, i koji će iransko mesto verovatno dodeliti savezu koji ponudi najviše para.

Cinici bi rekli da fudbal ne gubi mnogo, jer Iran ionako ne bi postigao mnogo – na šest takmičenja za koja su se dosad plasirali imaju ukupno tri pobede i nijednu osminu finala – ali cinici ionako ne vole fudbal, pa njihovo mišljenje ne moramo da uzimamo u obzir.

Mundijal je ionako više od fudbala, to je pozornica za karneval: Iran je, eto, trebalo da igra protiv Egipta u Sijetlu, verovatno najliberalnijem američkom gradu, ali je trebalo da igra i u El Eju, metropoli u ukojoj živi toliko Iranaca da u njemu postoji čitav kraj po imenu Tehranđeles (ili “mala Persija”), i tribine bi sigurno bile krcate, kao da se igra kod kuće.

Od zore poslednjeg dana februara, to je teško zamislivo.