Teška priča Troja Dinija: Prvi put s ocem u ukradenom mercedesu i kidnapovanim dilerom u prtljažniku

Za zatvorsku kaznu već se znalo. I nije Troj Dini jedini među fudbalerima koji je morao da iskusi kako je iza rešetaka. Međutim, ono što je Votfordova legenda, a sada napadač Birmingem Sitija proživeo dok je bio na slobodi možda je bilo još gore.

“Zvučaće loše, kao da veličam takve trenutke, ali meni je tada bilo normalno”, kaže Dini u velikom intervjuu koji je dao za Gardijan povodom objavljivanja autobiografije “Redemption” (Pokajanje).

Elem, scena iz krimi filma. Dini u tom trenutku ima 19 godina, sa ocem se vozi u ukradenim mercedesu. U prtljažniku zaključan diler narkoticima. Tek je odigrao utakmicu za Volsal protiv Northemptona. O reflektorima Premijer lige tada nije ni sanjao. Otac ga je pokupio posle meča, kad je u jednom trenutku začuo lupanje iz pozadine.

“Tata, čuješ ovu buku?”, pitao je oca koji ga je usvojio.

“Ne brini, nahranio sam ga i dobro mu je. Izbaciću ga posle i kladim se da će da plati”, odgovorio je Pol Burk, koji je uterivao dug za jednog od prijatelja.

Pol je i sam svaki čas bio hapšen zbog najrazličitijih dela. Bio je i nasilan. I prema i Troju i prema njegovoj majci Emi Dini. Bar ih nije ostavio kao što je to učinio njegov biološki otac. Sve zajedno kad se pomeša, možete da naslutite koliko je teško bilo odrastanje malog Troja. Iako…

“Naravno da nije normalno da voziš nekog u prtljažniku, ali u mojoj ludoj sudbini i jeste bilo normalno. Uostalom, otac nije imao ni vozačku, pa se pojavi u plavom mercedesu… Došlo je do stadijuma da mu samo kažem: ‘Ćale, ne želim ni da znam’. Samo želim da znam: ‘Da li ću da budem u problem?’ Otac bi rekao: ‘Ne, ne, auto je od ortaka, sve je u redu’. Sad se mislim: Dođavola, kakav sam ja to lud život živeo. Sad sam tako dosadan. Idem na posao, igram se sa decom, šetam pse. To je sve od uzbuđenja”, pomalo ironično će Dini, koji se posle 11 sezona i 419 utakmica za Votford vratio u rodni Birmingem.

Baš tamo je leta 2012. i shvatio da nešto mora da menja u životu. Pol Burk, ozloglašeni kriminalac u Birmingemu, juna te godine je sahranjen. Narednog dana Dini je otišao na odsluženje desetomesečne zatvorske kazne zbog toga što je u noćnom provodu udario studenta u glavu. Posle svih traumatičnih iskustava sa Polom i Troj je razvio problem sa alkoholom i nasiljem. I nema intervjua u kojem ga ne pitaju o zatvorskim danima.

“Svaki put je: ‘Bio si u zatvoru, hajmo o tome’. A na drugom kraju te tuče je i druga osoba koja vuče trauma zbog nečeg što sam ja uradio. A uradio sam nešto pogrešno. Zato sam i pisao o tome. Hajmo sad da zatvorimo tu temu”, kaže Dini.

Ono što njega sada zanima je da shvati zašto se uopšte opijao i upadao u probleme. Zbog toga je išao na terapije. Preispituje i traume zbog odlaska biološkog oca, kasnije je on postao di-džej, a Troj ga se bukvalno gadi. Potpuno u skladu sa ludim odrastanjem, Troj Dini je biološkog oca sreo na sahrani Pola Burka, svog usvojenog oca.

“To zovem Dini efekat. Moj biološki otac je bio drug sa tatinim najmlađim bratom. Potpuno sj…o. Dolazim na sahranu među poslednjima i on je tamo. Moj biološki otac, koga nisam video godinama. Poslednja j…a osoba koji hoću da vidim. Ćutao sam jer mama nije pravila problem”.

Porodica jedva da priča o svemu tome. Kako Tini sam kaže, tako je to kad si delom Jamajkanac, delom Irac. Niko ne priča. Zato je i napisao knjigu. Da bi počeli da pričaju o svemu.

“I dalje idem kod dvojice terapeuta. Sad mi je već to potrebno. To su kao slojevi luka koje ljuštiš dok ne dođeš do korena problema. Kod mene, mnogo toga je u vezi sa odbacivanjem. Supruga mi je rekla: ‘Sad počinjem da shvatam zašto ne možeš da plačeš’. A to je zato što nikad nisam video mamu kako plače, iako je svašta proživela. Zašto onda ja da plačem? Odsečeš se emotivno. Ali ne želim da moja deca misle da je to normalno. Želim da ona žive u dodiru sa emocijama. Meni je 33 godine i nošenje svog tog tereta je emotivno isceđujuće”.

Možda i zbog toga, Dini neke stvari posmatra šire no većina fudbalera. Mada i sam tvrdi da svlačionice po klubovima nisu što su nekad bile. Promena je pozitivna.

“Pre deset godina se govorilo samo o fudbalu, konjima, pokeru… Sada su igrači socijalno svesni. Priča se o Sari Everard (devojka koju je silovao i ubio policajac u zločinu koji je potresao Englesku, prim. aut.), rasizmu, političkoj situaciji u Nemačkoj”, kaže Dini za Gardijan.

Ta tema rasizma ga prilično zanima i dugo je već Dini jedan od glasnijih boraca protiv rasizma u fudbalu. Sada misli da se bližimo trenutku kada će neki tim napustiti teren zbog rasizma.

“Mislim da bi neko kao Romelu Lukaku to uradio. A kad bi neki zaista veliki fudbaler izašao sa utakmice? To bi bila baš moćna poruka. Čuo sam da je Markos Alonso rekao da više ne kleči, jer se tako gubi moći. Pošteno. A zašto je tako? Jer vidimo da se ništa ne menja po društvenim mrežama. Mene osam do devet puta na dan vređaju na rasnoj osnovi”.

Hvata se za telefon, nalazi jedan tvit i čita komentare. Najprizemnije uvrede od čoveka po imenu Sem.

“Anton Ferdinand, ja i još neki fudbaleri smo pregovarali sa Tviterom oko toga zašto ne možemo da uvedemo verifikaciju korisnika? Moramo da imamo kovid pasoše, treba ti lična karta da bi kupio cigarete ili alkohol. Ali možeš da se nakačiš na net i vređaš nekog na rasnoj osnovi, pa obrišeš taj profil, otvoriš novi i sve u krug. Bum, bum, bum! Društvenim mrežama ništa”.

I još malo na tu temu, jer tera Dini da se zamisliš.

“Tviter kaže da ne može da kontrološe šta će meni da kaže neki Sem. Meni je to neverovatno. Ako na Instagramu napišeš da Kovid ne postoji ta se tvrdnja pojavi uz ikonicu koja obaveštava sve da je ona laž. Možeš da klikneš i dobiješ sve informacije o kovidu. Ali mene mogu da zovu crnčugom i crnom p…m bez problema. To im je teško. Gluposti”, završio je Tini.