Grbović: Željko odgovoran što je Partizan pogrešno sklopljen; Miličić: Umereni optimista oko Zvezde

Darko Miličić i Goran Grbović u košarkaškim krugovima spadaju u red onih koji uvek govore, bez dlake na jeziku. Kada obojicu stavite u isti studio, dobija se program koji i te privlači interesovanje širih košarkaških krugova.

Dvojica nekadašnjih košarkaša bili su gosti Ivana Miklje u emisiji KIDA Show, koja se emituje ekskluzivno na Mozzart TV. U gotovo dva sata emitovanja, pričalo se o brojnim stvarima, a mi smo izdvojili nekoliko interesantnih segmenata.

Za početak - o večitim rivalima.
”Partizanov poraz od Mege, onako kako je izgubljen meč, samo je posledica svega što se dešavalo pre toga. I kada je delovalo da je nešto počelo da se stabilizuje, desio se debakl. Ceo tim je pogrešno napravljen. I za to punu odgovornost snosi Željko Obradović”, priča Grbović tokom gostovanja u emisiji KIDA Show autora Ivana Miklje na Mozzart TV i dodaje:
”Kod Zvezde je drugačije. Oni imaju tri 'klastera' igrača: Amerikance, domaće i Nigerijce. I Saša Obradović to za sada dobro balansira. To su tri različite košarke. Amerikanci igraju jedan stil – brzi, šut, prvi korak, rešenje jedan na jedan. Domaći igrači ginu u odbrani, oni su temelj tima. Pogledaj koliko je Davidovac dobio utakmica odbranom i jednim šutem – dvadeset utakmica minimum. Saša to uspeva da uklopi. Imaju padove, ali se brzo podignu. U Partizanu deluje kao da postoje tri entiteta koji vode politiku: trener, neko iz uprave i sportski direktor. To je neusklađeno. Ako su zadržani igrači koji je trebalo da odu, mimo trenerove volje, onda je to problem. Tada trener preuzima punu odgovornost”.

Mislite da je Željko mogao da se izbori s tim?
”Ne. Zato je i otišao. Dao je ostavku. Da pojasnim – kada trener da ostavku, odriče se novca. To znači da mu nije bilo stalo do para. Njegova ideja je bila drugačija. Prve godine su pogođeni igrači – Lesor, Naneli i ostali – to je funkcionisalo. Ali sada je duša tima dezintegrisana. Ne govorim o odlasku Željka Obradovića kao o jedinom uzroku, već o tome da, kada Partizan krene da gubi, nema više ničega što može da ga vrati. Nema ko da ih vrati. Ne može Vašington da ih vrati ni sa deset trojki. Nije Braun taj koji može da povuče kada se lomi. I sad, šta je tu poenta? Predsednik kluba je mislio da će odlaskom Željka zadržati tu magiju koja je postojala, ali to se raspalo. Polovina sponzora je došla zbog Željka. On je to vešto iskoristio u te dve godine, okupio klijentelu, ljude spremne da daju novac. Kada je otišao, deo toga se rasuo. Meni najviše smeta to licitiranje u sportu 'bomba, 'grunulo', potpisao ovaj, potpisao onaj... Dovedeš Džabarija Parkera, pa jedni posle pišu da je Partizan spasao sezonu, drugi da su se spasili kad su ga se rešili. Priče o milionima, o transferima… Kao da je pijaca”.

Nastavio je u dahu...
”Da je Partizan privatni klub, razumeo bih. Ali dokle god su Crvena zvezda i Partizan u statusu koji imaju, dokle god država daje novac – mi nismo konkurentni na ozbiljnom evropskom nivou. NBA Evropa nas ne vidi. Ispod smo radara. Dok nema privatizacije, nema ravnopravnog razgovora sa ozbiljnim klubovima poput Olimpije Milano ili Panatinaikosa. Zakon o sportu se godinama samo kozmetički menja. Priča se o dopingu, o trenažnim centrima, ali sistemski problem ostaje. Ako su budžeti poslednjih deset ili dvadeset godina bili po 20–25 miliona godišnje, saberite to. To su stotine miliona evra. A gde je sistem”, pita se Grbović.

Svoj sud dao je i Darko Miličić...
”Ostajem pri svemu što sam ranije rekao. Željka kao trenera i sportskog radnika poštujem maksimalno. Bio sam s njim 2005. godine u reprezentaciji, znam ko je i šta je. Njegove titule niko ne može da oduzme. Ali situacija u kojoj se našao bila je takva kakva jeste. Govorim o konkretnom trenutku, ne o njegovoj karijeri. Ja sam navijač Crvene zvezde, ali Partizan ne mrzim. Gledam ga kao srpski klub. Sećam se utakmice protiv Asvela – uhvatio sam sebe kako se nerviram i pitam da li je moguće da Partizan to izgubi. Sve što se dešavalo pre toga kulminiralo je tu”, priča Miličić i nastavlja:
”Ako je tačno da nije on formirao ceo tim, da su neki igrači došli mimo njegove volje, onda je kao šef stručnog štaba morao javno da kaže da ti igrači nisu njegov izbor i da ne doprinose. Drugo, reći u javnosti da igrači ne slušaju, da igraju igrice – to trener takvog renomea ne sme da izgovori. Po mom mišljenju, posle Asvela je trebalo da se povuče. Tada bi donekle spasao situaciju i svoj autoritet. Drama koja je usledila posle toga dovela je do ovoga što danas gledamo. Tužno je. Znamo kako je sezona počela, kakva je bila atmosfera prethodne dve godine. Pričalo se da je Beograd centar Evrolige, i zbog Zvezde i zbog Partizana. Sada upališ televizor i vidiš potpuno drugačiju sliku. Čuješ nezadovoljstvo, dobacivanja. To više nije ono pozorište košarke koje je bilo”.

U nastavku nekadašnji drugi pik na draftu kaže:
”To ne menja činjenicu da je on veliki trener. Ali postoji to 'ali'. Nema opravdanja u stilu: 'Kriv sam, ali…' Nema 'ali'. Ili jesi ili nisi. Čak i ja, koji nemam nikakve veze sa Partizanom, vidim da nešto nije u redu. Ne moraš da čitaš novine da bi to shvatio. Što se tiče Crvene zvezde, Goran je rekao da su uspeli da uklope različite profile igrača, što Partizan nije. Ja sam optimista, ali oprezan. Zvezda igra dobro i brzo se oporavlja od loših utakmica, ali ima crvenih zastavica tokom sezone. Poraz od Žalgirisa u Kaunasu bio je težak i nepotreban. Poraz od Makabija takođe. Kada pričamo o Fajnal foru, takve utakmice bude sumnju. Veliki timovi ne dozvoljavaju sebi takve kikseve. Oni se od prvog kola Evrolige pripremaju za završnicu. Ne možeš da kreneš ozbiljno od polovine sezone. Tada je već kasno”.

Igrao si u NBA ligi, znaš mentalitet tih igrača. Igor Rakočević je rekao da mnogi stranci dolaze u Evroligu bez svesti gde su došli. Kako objasniti tim igračima gde igraju? Videli smo u Nišu da su neki stranci delovali nezainteresovano.
”Bio sam i ja stranac. Ne volim da generalizujem. Ali budimo realni, većina tih momaka dolazi ovde zbog novca. Mnogi nisu ni znali gde je Srbija dok nisu potpisali ugovor. Došli su da zarade. To je činjenica”.

Ubacio se Goran Grbović...
”Jedino što može da ih motiviše jeste taj neki stepenik više – potencijalna prilika da odu dalje i da se pokažu. Ali da sada, zbog trenutne situacije i boravka u Zvezdi ili Partizanu, neko ima potrebu da se dokazuje, u to ne verujem previše. Bio sam tamo, znam kakav je mentalitet. Oni generalno vole košarku, žive za nju. Sve je pitanje pristupa i odnosa. Njih remeti sve i svašta. Dolaze iz američkog sistema gde sve funkcioniše besprekorno. Kada dođu ovde i vide da nešto ne funkcioniše, odmah kreće sumnja, povlačenje ručne kočnice”.

Nakratko je skrenuo sa teme...
”Samo da skoknem sa teme na KLS. Razumem ABA ligu – doduše, ni nju baš ne razumem do kraja – ali razumem Evroligu. Međutim, da u KLS-u klubovi iz, recimo, Kraljeva imaju po dva ili tri stranca, to mi je neverovatno. Za šta se ti boriš u KLS-u? Koji je cilj? Neverovatno mi je da se tu ne afirmišu naša mlada deca, naši klinci, talenti – pa i oni manje talentovani. I od njih možeš imati korist. Nekoga ćeš probuditi. Kažu da je lenj? Probudi ga. Nađi način da mu priđeš, da ga otvoriš Gledao sam neke utakmice KLS-a... Dođu dva stranca, ispale 60 šuteva, a naši momci tapšu. To mi je potpuno neshvatljivo. A upravo su to timovi koji bi trebalo da daju šansu mladima, pogotovo godinama unazad. Koji je drugi smisao KLS-a nego afirmacija mladih igrača”, pita se Grbović, pa dodaje:
”Ja sam iz drugog vremena. Sa 14–15 godina sam igrao za prvi tim Napretka iz Kruševca, pa sam otišao u Borac. Igrao sam Prvu ligu Jugoslavije, koja je tada bila najjača liga posle NBA. Govorimo o ligama, ne o takmičenjima. Igrali smo Kup šampiona, jugoslovenska liga je bila najjača posle NBA. Ovo danas… KLS je takmičenje bez briga. Stvarno ne razumem. ABA 1 i ABA 2, iskreno, ni ne gledam. Ne zanima me. Ali da u mestu gde se razvijaju niski igrači imaš dva strana plejmejkera, to mi je neshvatljivo. KLS vode ljudi koji nemaju viziju. Takmičenje izgleda kao da ga vode taksista i prodavac sa pijace. Tako to deluje. Nije mi jasno kako je to dozvoljeno. Govore o regularnosti takmičenja, a svi se šale da je to ‘kladioničarska liga Srbije’. Igrači su već kažnjavani, bilo je raznih istraga. A ti si praktično autonomna organizacija, možeš samostalno da vodiš ligu. Možeš da kažeš: 'Nema stranaca'. Tačka. Možeš da propišeš da klub može imati dva igrača starija od 26 godina, a svi ostali do 26. Bez stranaca. Takvu odluku možeš sam da doneseš. Kakvi stranci? I što je najzanimljivije, sve su to plejmejkerske pozicije. Niko nema preko 170 centimetara. Nije došao centar od 2.10 da kažeš – vidi kakva je to snaga. To su sve isti tipovi igrača”.

Miličić je imao sličan stav na ovu temu:
”Mi uvozom tih stranaca pravimo problem. Oni igraju potpuno drugačiji sistem igre. U koledžu se sve svodi na pik’n’rol, na ‘hedž’, na razne varijacije odbrane. I onda naši ljudi, gledajući američku košarku – Djuk, Konektikat, Florida – pomisle da nam treba takav igrač. Ali pogledaj, recimo, u moje vreme. Mogu da izađem gore na blok, da me izvuku, ali se momentalno spuštam dole, imam motoriku, imam bazu, mogu da rešavam situaciju iz posta. Pustiš blok i igraš leđima. A ovde dovedeš čoveka koji ne može da se vrati u reket, treba mu pola sata da ispivotira. Dok on uđe unutra, napad je gotov. Isto kao kada je Dule terao Vranješa, koji ima 230 centimetara, da ide u ‘hedž’ na 12 metara. On ne može da vidi koš, vrati se tek kad se sve završi”.

Grbović je nastavio tamo gde je prethodno stao...
”Dule nije popuštao. On je bio proizvod domaćih igrača i vodio je računa o tome. Nije dao da se uruši takmičenje. E sad, tu dolaze interesi menadžera i raznih ljudi koji imaju korist od toga da jedan igra, a drugi ne igra. Ima interes da dovede igrača koji realno ne vredi ništa. Košta 4–5 hiljada evra i igra u KLS-u. Pa bolje da dovedeš klinca koji je pet godina mlađi. Neka igra tri minuta, pet minuta. Neka trenira. To je važno. A ne da dovedeš stranca od 170 centimetara koji uzme pet–šest hiljada, eventualno ga neko vidi i ode dalje za 50.000”.

Iza nas je ciklus sa Svetislavom Pešićem na klupi Srbije, koji je po mnogima bio uspešan. Sada dolaze važne utakmice, problemi oko prozora, okupljanja igrača. Kako vidite budućnost reprezentacije?
”Trenutno je temelj reprezentacije ono što imamo – Bogdan, Nikola Jokić i igrači oko njih. To je sadašnjost. Za nekoliko godina imamo talentovanu decu, ali samo ako budemo pametno radili. Ako ne budemo, izgubićemo ih vrlo brzo. Možemo ovako da vozimo još dve, tri godine – dva, tri velika takmičenja. Ali već sada moramo da podmlađujemo i dopunjujemo sastav. Nije bitno ko je trener ako nema materijala s kojim da radi. A u reprezentaciji ne smeš da pogrešiš – ni sa 12. igračem, ni sa ekonomom. Tu se ne sme praviti greška, jer se tako gubi hemija. To mora da bude potpuno čisto. Bez uticaja menadžera, bez pritisaka klubova. Reprezentacija mora da bude svetinja. Strašno mi je kada u klubovima zvižde sopstvenim igračima. Kako možeš da zviždiš svom timu ili reprezentaciji? To je najbolje što imamo. Može da promaši sto puta. Pogledajte Englesku – igrač pogreši, skrivio dva gola, publika ga isprati aplauzom. To je poštovanje. Mi moramo da vodimo računa o tome, posebno kada uvodimo mlade igrače”, kaže Miličić.

Naš mentalitet je takav – ili euforija ili razapinjanje.
”U toku jedne četvrtine idemo od dizanja u nebesa do toga da su najgori na svetu. I još ih uplićemo u političke kontekste. Takva smo nacija. Ali prilike koje nam se ukažu ne smemo da propuštamo. Pričamo o igračima koji imaju srpske korene. U društvu slušam kako neko kaže: ‘Kako Luka Dončić ne igra za Srbiju?’ Njemu je nuđena reprezentacija do 18 godina, a Slovenija mu je ponudila A tim. Kada je bilo vreme, mi smo zakasnili. Tek kada je postao najbolji na svetu, onda je ‘naš’. Imamo mnogo talentovane dece po svetu – iz čistih srpskih brakova, iz mešovitih brakova. Savez mora intenzivno da ih prati. Gde god da su. Ako imaju želju da igraju za Srbiju, ne smemo da propustimo tu šansu”.

Spomenuli smo Dončića i Jokića. Fascinantno je kako su uspeli da se nametnu u NBA, uprkos stereotipima i dominantnoj afroameričkoj kulturi. Kako gledate na to?
”To spolja izgleda kao da su to zatvoreni klanovi, ali nije baš tako. To je veliki biznis. Uzimaš 50 miliona godišnje – nema tu ‘romantike gangsteraja’. Bio sam deo toga. Ako pokažeš kvalitet na terenu i imaš mentalitet koji nosimo odavde, lako stekneš poštovanje. Oni nisu zatvoreni. Vole da upoznaju druge kulture. Ako igraš i daješ maksimum, postaješ njihov”, rekao je Miličić.

Prokomentarisao je bivši reprezentativac Srbije to da li bi mu više značilo da je proveo vreme u radu sa Duškom Vujoševićem pre odlaska u NBA, ali i to koliko je sreća važan detalj u razvoju igrača...
”Sreća je sastavni deo sporta, moraš imati sreće. Dule je čovek koji je proizvodio igrače. Ja znam da sam bio nepopravljiv u tom momentu. Dule je bio autoritet, mislim, bio je veliki autoritet, moguće je da bi promenio moje poglede na sve. Ne znam, ne mogu sad da kažem, ali, u svakom slučaju, veoma, veoma poštujem to što je Dule radio. On je stvarno pravio igrače i bavio se time da napravi igrača. Mislim, ima priča raznih, da je išao u sitne detalje, ali očigledno da je on shvatio da je to jedini način, da je morao tako. Da je morao jednostavno ići u sitne detalje, u te provere, u ulaske u stanove uveče... Znači, jednostavno, to je posvećenost. Možeš da kažeš da je ludilo, ali to je posvećenost. Tako da, sreća je sastavni deo”, priča Miličić i završava:
”Ti bez sreće ne možeš mnogo... Pričamo o Nikoli Jokiću koji je neprikosnoven, što se kaže ne jedan, nego najbolji igrač na svetu. Ti si 41. pik, ti obećavaš, pokazao si da možeš, ali otvori ti se trener koji obožava srpske igrače... Došao sam kod čoveka koji ne podnosi belca, a ne Evropljanina. Mora da ti se otvori put. Bez pritiska. Kod Jokića, 41. pik, niko ti ne stoji nad glavom, niko ti ne priča, ne gleda ti statistiku... Moraš imati sreće. Talenat je 20 odsto, dok je 80 odsto rad, ne možeš bez onih 20 posto... Ne možeš, džaba”.

Kompletnu emisiju KIDA Show autora Ivana Miklje na Mozzart TV možete pogledati na video snimku ispod teksta.