N. StojkovićMožda je vreme da odgovornost izađe iz okvira svlačionice
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 5min | sre. 22.04.26. | 10:31
Zašto Crvena zvezda ne uspeva da napravi iskorak, uprkos promenama predsednika, trenera, igrača i značajnom rastu budžeta, naročito u poslednje dve godine?
Kada se tokom novogodišnjeg koktela obraćao javnosti, predsednik košarkaškog kluba Crvena zvezda, Željko Drčelić, jasno je poručio:
"Biću zadovoljan samo plasmanom na Fajnal for Evrolige".
Četiri meseca kasnije, na Malom Kalemegdanu moraju da se pomire sa činjenicom da je još jedna evroligaška sezona završena na isti način kao i prethodna: u plej-inu, na desetom mestu. Kada se pogleda papir, Crvena zvezda je ostvarila najbolji učinak u klupskoj istoriji (21-17), zabeležila nekoliko velikih pobeda i upisala makar po jednu protiv sedam od devet rivala iz gornje polovine tabele. Ipak, kada se podvuče crta, ponovo ostaje osećaj nemira, jer po ko zna koji put Crvena zvezda nije iskoristila realni potencijal tima.
Izabrane vesti
U svemu tome ima mnogo i objektivnih i subjektivnih razloga, međutim gorka istina, koju u klubu verovatno nisu spremni da prihvate, jeste da je sezona – kao i nedavni večiti derbi – promašena. I neuspešna. Promašena, jer je klub drugu godinu zaredom obezbedio konkurentan budžet - dodatno je korigovan za tri do četiri miliona evra posle smene Janisa Sferopulosa i dovođenja kapitalnog pojačanja u liku Džereda Batlera, pa je ukupna suma dostigla oko 24.000.000 evra - ali je izostao rezultatski iskorak. Neuspešna, jer će i dalje ostati zapisano da je Crvena zvezda u Evroligi najdalje stigla u periodu kada se oslanjala na gotovo kompletnu domaću bazu i kada je finansijski bila među najslabijima.
Petak, 19.30: (1,85) Monako (14,0) Barselona (2,15)
Nezadovoljstvo zvezdaške javnosti je veliko i opravdano, pa je potpuno logično što se traži odgovornost. I odgovor na, reklo bi se, jednostavno pitanje: šta je još potrebno da bi se probila ta nevidljiva barijera?
Pogledi su mahom usmereni ka Saši Obradoviću, više nego ka igračima, koji takođe nose ozbiljan deo odgovornosti na svojim leđima. Neverovatno je težak trenerski hleb, posao je surov i to će potvrditi svako ko je makar jednom pokušao da vodi tim. Tanka je linija između statusa Mesije, spasitelja posle lošeg početka sezone i trenutka kada se, žargonski rečeno, traži glava na giljotini. Nesumnjivo je da Obradović snosi veliki deo odgovornosti zbog toga što evropski cilj nije ni približno ostvaren, ali možda problem ipak nije isključivo u treneru?
Crvena zvezda je prošle sezone, sa Janisom Sferopulosom na klupi, ostvarila 18 pobeda u konkurenciji 18 timova - u formatu sa četiri kola manje nego sada - uz sistem koji je bio više oslonjen na domaće igrače. Grčki stručnjak je, uprkos svemu, dobio poverenje vodećih ljudi i priliku da sprovede drugačiju viziju.
U klupskom vrhu se tada verovalo da je ekipa postala previše stara, da je domaća baza istrošena i da je neophodan zaokret kako bi se konačno ostvarili ambiciozni ciljevi. Napravljen je radikalni rez u načinu formiranja tima, odstupilo se od tradicionalne orijentacije ka srpskim igračima i prešlo na angažovanje kvalitetnih stranih pojačanja. Dovedeno je čak deset novih igrača, najviše u klupskoj istoriji, uz izdvajanje rekordnih sredstava za njihove plate. I pored toga, iznad Malog Kalemegdana lebdeo je oblak sumnje zbog događaja iz ne tako davne prošlosti. Brzo se ispostavilo da su te sumnje imale osnova. Sferopulos je, sa zakašnjenjem, platio cenu prethodnog rezultatskog kraha, jer je bilo jasno da ukazano poverenje ima rok trajanja, posle svega deset dana sezone postao je bivši.
Gledaj sve najzanimljivije detalje iz najboljih sportskih takmičenja ekskluzivno na MOZZART HIGHLIGHTS.
Procena sportskog sektora je tada bila da Sferopulos nije trener koji može da iznese težinu ambicioznog projekta, ipak brzo se ispostavilo samo da su igrači kvarljiva roba i da, ma koliko to čudno zvučalo, nisu hteli da igraju pod stručnjakom rodom iz Soluna. Vraćen je Saša Obradović, deklarisani zvezdaš, dete kluba, čovek koji razume težinu dresa i teret (ne)uspeha. I tada je provejavalo, kao što i danas vlada, mišljenje da odgovorni u Crvenoj zvezdi smenu Janisa Sferopulosa ne smeju koristiti kao alibi za eventualni rezultatski brodolom. I koliko god bilo teško da se to prihvati, ovo jeste neuspeh. Ne katastrofa, ali svakako rezultat ispod očekivanja. Jer Crvena zvezda je posle 14 kola bila treća, posle 31 runde šesta, da bi na kraju strepela i za plasman u plej-in.
Promena šefa struke bila je pokušaj svojevrsne šok-terapije, da se tim pokrene iz mrtve tačke. Ista je uspela, jer je Crvena zvezda stala na stabilnije noge i sve do završetka Kupa Radivoja Koraća bila je konkurentna ne samo za Top 6, već i za prednost domaćeg terena. Ipak, Zvezda pre i posle osvajanja prvog trofeja u sezoni dva su različita pojma. Drugu godinu zaredom crveno-beli dopuštaju urušavanje svega što je prethodno građeno, da u dva ključna meseca prve faze liči na tim iz donjeg dela tabele...
Crvena zvezda je tokom prethodnih godina pokušala gotovo sve, sa jasnom idejom da konačno napravi evropski iskorak dostojan uloženih sredstava. Menjali su se treneri i igrači, menjala se strategija na tržištu, promenjen je i predsednik kada se procenilo da je prethodni iscrpeo resurse i dostigao maksimum. Kupljena je i višegodišnja licenca, sa težnjom da se dugoročno dobije i suvlasnički status... Klub ipak ne uspeva da pobegne od sopstvenih limita i činjenice da rezultati ne prate ambicije. Zašto?
To je pitanje koje moraju da postave svi na Malom Kalemegdanu. Najlakše je reći da igrači treba da postižu više poena i igraju čvršću odbranu, a trener da pronađe pravu taktiku i reakciju u trenutku. Problem je očigledno dublji i sistemski.
Moguće je da su ponovo napravljene greške u selekciji pojačanja, da u timu nije bilo dovoljno pojedinačnog iskustva igranja plej-ofa, da je pogrešno tempiran rastanak sa Janisom Sferopulosom, kao i da Saša Obradović možda nije rešenje za ovako postavljene ciljeve. Možda se prekasno shvatilo da Jago dos Santos nije bolji izbor od Devontea Grejema, da Donatas Motiejunas zaslužuje veće poverenje kao igrač koji je u teškim trenucima uneo stabilnost, ili da je Ognjen Dobrić trebalo da dobije prednost u Blaugrani ispred Tajsona Kartera...
A možda je problem dublji od svih pojedinačnih odluka? Možda Crvena zvezda u određenim segmentima organizacije već godinama zaostaje za evropskom konkurencijom? Jer kako drugačije objasniti činjenicu da je jedino četvrtfinale Evrolige odigrano pre tačno deset godina, da je od tada maksimum ostao plej-in sa desete pozicije i da se iz sezone u sezonu ponavljaju gotovo identične greške u (ruko)vođenju kluba.
Zašto Crvena zvezda ne uspeva da napravi iskorak, uprkos promenama predsednika, trenera, igrača i značajnom rastu budžeta, naročito u poslednje dve godine?
Možda je vreme da odgovornost pokuca i na neka druga vrata...
tagovi
Obaveštavaj me
KK Crvena zvezda
Evroliga
