INTERVJU – Nikola Manojlović: Srčani problemi mi prekinuli karijeru, Zvezda je emocija

Kako se osećate u tom trenutku? Da li je teško da se odvojite od terena, znate da je to iznuđeno rešenje, da želja postoji da nastavite da igrate rukomet?
“Bio sam u pregovorima sa nekoliko jakih klubova u Nemačkoj. Imao sam i potpisan predugovor da se treći put vratim u Rajn Nekar Leven. I dogovor je bio, što je garantovao moj tadašnji menadžer, da ću se vratiti u septembru. Mislim da bi to bio presedan u istoriji sporta, da se neki igrač pred penzijom vrati u septembru da igra bez priprema... Zvao sam Rajn Nekar negde krajem avgusta i rekao da, ipak, ne mogu. Teško je to prevazići, jer nije to bila tvoja volja. Išao sam na pregled u avgustu, ali su mi rekli da je preveliki rizik. Trenirao sam tada kao pas”.

Da li ste od lekara dobijali dozvolu da nastavite da igrate?
“Nijednog trenutka nisam dobio dozvolu. Ni posle te operacije. Oni su mi rekli, piješ lekove, igraš na svoju odgovornost i to je to. Nije meni moglo nešto ozbiljno da se desi. Rekli su mi da nije mnogo opasno, ali moram da priznam da nikada nikome ni na jednom pregledu posle te operacije, ni jednom doktoru, nisam rekao šta se mi zaista dešavalo. I te godine kad sam se vratio u Nemačku, u Libeke, rekao sam doktoru šta mi sve dešava na terenu. On mi je rekao da prestanem da igram tog dana, tako da manje-više sam znao, nažalost, da je to - to. Probao sam na sve moguće načine da nastavim. Čak sam i zakazao ponovo tu ablaciju. Bio sam u tim nekim godinama… Imao sam 36. Igrački, mislim da sam mogao da igram još četiri-pet godina”.

(©MN Press)

Znači, kod vas nije bilo zasićenje rukometom?
“Zvao me je moj bivši direktor kluba koji je to postao u nekom drugom. Da ne kažem ime, misliće ljudi da je to bilo nerealno. U januaru me opet zvao Leven, ali... Nisam prestao jer nisam imao volje nego nisam smeo. Ponovio sam preglede kod mog velikog prijatelja, doktora Babića u Beogradu. I on mi je isto rekao, da bi rizik bio preveliki, da mi to ne treba u životu”.

“MOJ PREDLOG ZA SELEKTORA JE BIO NIKOLAJ JAKOBSEN”, KONFLIKT SA CVETKOVIĆEM JE POČEO KAD SAM BIO U ZVEZDI

I onda pravac Beograd. Da li ste imali neku ideju posle toga – kako dalje? Obično svi sportisti posle kraja karijere kažu da su se uželeli odmora od nekoliko meseci, letovanja, zimovanja, skijanje, ali kada dođe recimo januar mesec, pitaju se šta dalje? Da li je bilo krize kod vas?
“Odmah sam otišao na Olimpijske igre u Riju. Išao sam na četiri odmora i već mi je u septembru sve dosadilo. Falilo mi je sve. Bili su tada izbori u Savezu. Božidar Đurković i Milan Đukić su bili kandidati za predsednika RSS-a. Čuveni izbori koji su mnogo toga lošeg doneli. Da kažem, više je bilo lošeg nego dobrog. I ja sam bio Božidaru Đurkoviću prvi kandidat za generalnog sekretara, da nasledim njegovo mesto. Međutim, kad sam video u kom to smeru ide, da sve to ide u nekom pravcu koji ne treba, odustao sam od te pozicije. Pričao sam i sa Milanom Đukićem. I on mi je isto ponudio, ali sam se i njemu zahvalio. Smatrao sam da ta pozicija nije za mene. Nije mi mesto da budem u zaraćenom Savezu u kome ništa ne možeš da promeniš, ne možeš ništa da doprineseš. Sve te stvari koje sam predlagao nisu bile prihvaćene”.

Šta ste predlagali?
“Moj prvi predlog za selektora je bio Nikolaj Jakobsen (prim. aut. sadašnji selektor olimpijskog i svetskog šampiona Danske). To je bio moj predlog, kao i da se ode kod tadašnjeg premijera i da se pita šta našoj državi znači se čuje himna Bože pravde u Zagrebu pred 15.000 ljudi i da 2.000.000 ljudi u regionu to prate putem TV-a? Mi smo tada imali izvanrednu generaciju. Sazrelo nam je 86. godište, svi igrači moje generacije su bili na realnom piku karijere tom nekom starijem, da mogu da daju maksimum i da znaju da se podrede ekipi. Savez je izabrao iz nekih svojih razloga Jovicu Cvetkovića kao selektora. U toj konstalaciji uopšte se nisam video. Nisam jednostavno mogao preko toga da pređem”.

(©MN Press)

Kada ste spomenuli Cvetkovića, zašto Rastko Stojković i vi niste bili u reprezentaciji u tom prvom njegovom mandatu, kada ste objektivno to zasluživali?
“Moj konflikt sa Cvetkovićem je počeo kad je on bio trener u Zvezdi. Kad je došao meni je prvog dana rekao da sam druga kategorija igrača. Niti me je poznavao, niti je znao ko sam, šta sam igrao. To je bilo njegovo puno pravo kao trenera. Rastko je došao te 2003. godine kada se i Jovica vratio u Zvezdu. Međutim, taj konflikt je trajao praktično celu tu godinu kada je on bio trener. Kada smo se spremali za Ligu šampiona u sezoni 2004/2025, kada smo osvojili već titulu i kup sa Zvezdom, Jovica je suspendovao i Rastka i mene. Cvetković je postavio nekog direktora koji nas je na turniru u Doboju vređao i psovao. To je bio neki potpuno nebitan čovek, ne mogu ni imena da mu se setim. Jovica je imao taj manir da sa sobom vodi neke ljude koji su neprimereni za ekipu, neprimereni vrhunskom sportu. On je krenuo da nas psuje na sred terena. I ja sam se tome usprotivio, Rastko me podržao. Kad smo se vratili u Beograd, obojicu je suspendovao, odnosno Rastka je oterao, a mene je kaznio bez plate do januara. To sam emotivno shvatio, pa sam na nekom sastanku rekao Jovici da sam profesionalac, ja ću ostati u Zvezdi, a da neću igrati dok je on trener. Epilog je bio da je ubrzo Cvetković smenjen”.

Cvetković je posle tih izbora dobio drugi mandat kao selektor, odustali ste od mesta prvog operativca Rukometnog saveza Srbije. Šta se onda dogodilo?
“Ja mogu nekoga da volim ili ne. Imao sam igrače u svojim ekipama koje nisam voleo i koji nisu mene voleli, ali kada počne utakmica, toga nema, to ne postoji. Celu karijeru sam bio surovi profesionalac. Jovica je doveden za selektora kada, ajde da kažemo, minimum pet godina nije imao klub i nije imao profesionalni angažman i nije trenirao ekipu iz ljubavi u nekom predgrađu, u nekom gradu. To je do te mere bilo neprofesionalno zaposliti takvog čoveka na takvoj odgovornoj poziciji, koji ne zna prvo gde koji igrač igra, ne zna rukometaše drugih reprezentacija. Dovesti ga na takvu odgovornu poziciju s takvom generacijom… Meni je to bilo neprihvatljivo”.

A Jakobsen, da li je bilo priče s njim?
“To je bila moja ideja, da ne pričamo dalje. Bilo je ostvarivo. Samo to ću da kažem”.

“JEDINI NAČIN DA USPEŠ JE RAD, DA SIĐEŠ U RUDNIK, VIDIŠ DA JE MRAK I DA POČNEŠ DA KOPAŠ”

Niste više u rukometu, kako se odlučujete da uđete u privatni biznis?
“Retki su oni koji mogu da zarade dovoljno novca od rukometa da mogu do kraja života bezbrižno da žive. To je možda par procenata rukometaša. Naša država je uradila jednu nespecifičnu fenomenalnu stvar za sve sportiste koji su sa Jugoslavijom, SCG-om i Srbijom osvojili neku medalju, a to je da imaju nacionalno priznanje, odnosno penziju, što je nešto što bi trebalo propagirati svuda u svetu. Mislim da nijedna država, sigurno ne u regionu, nego i u Evropi, ne brine o svojim sportistima kao Srbija. Mi s tim, realno smo mogli da živimo sasvim normalno, besplatno u svojoj zemlji, da su sve neke elementarne stvari pokrivene, da niko od nas nije u obavezi da radi posle karijere da bi preživao. Ja nisam takav karakter. Kao što sam rekao, mene je već u septembru posle kraja karijere uhvatila panika jer nisam imao gde da odem. Probudim se, odvezem decu u vrtić, u školu, i onda nemam gde. Svi rade. Obukao bih košulju i sedeo kod nekih prijatelja u kancelarijama, čitao novine, pričao s njima o poslu, a nisam bio nigde aktivno uključen. Pregovarao sam nešto da kupim dve-tri firme, udeo neki i sreo sam dugogodišnjeg prijatelja, slučajno negde u gradu. On me pita kako si, šta radim sada, a ja mu objašnjavam da nemam pojma, ne radim ništa, nemam angažman. Pričao sam sa njim šta bi, koji su modeli da slučajno krenem da radim kod njega u firmi, da kupim neki deo njegove firme, da vidim čime se on bavi. Dao mi je neke predloge. Prihvatio sam onaj najgori predlog za sebe, a to je da počnem od nule. Eto, da ne kupim deo firme, da ne uđem kao gazda, ali da počnem od početka da bih naučio da radim. Jer mi kao sportisti imamo veliki ego. Mislimo da možemo sve i da sve znamo, ali nije tako”.

Strahinja “Džambo” Milić je rekao da su sportisti nesposobni za život posle karijere?
“Da li smo nesposobni? Ne bih se složio s tim, ali nemamo iskustva. Mi smo u naših 800 kvadrata bili u nekom nivou na svetu prepoznatljivi. Sada, van tog terena (prim. aut. 40X20 dimenzije rukometnog terena) realno ništa nisi znao da radiš, a misliš da znaš na istom nivou da radiš kao kad igraš i treniraš. Prevazići taj nivo sportske arogancije i spustiti se na neki nivo je mnogo teže. Moraš ti da zoveš, da ti se izboriš za neki posao, da ti dogovoriš neki posao, pričaš s nekim ljudima s kojima nikada u životu ne bi kafu popio, pa njih moraš da zoveš 20 puta, da ti se neko ne javi na telefon. Mnogo je teško raditi u Srbiji, ali kroz posao sam učio toliko koliko za dva života i 20 fakulteta ne bih uspeo. I tokom karijere završio sam i višu školu i fakultet, ali nema tog znanja dok ti ne sedneš u rudnik i ne siđeš i ne vidiš da je dole mrak i da treba kopati i da je jedini način da uspeš rad. Devedeset procenata sportista su nešto u životu postigli radom. Mali je broj ljudi koji su nešto samo talentom uspeli i to teško može da prođe čak i u ekipnim sportovima. To možeš godinu, dve, tri, pet, ali... Duga karijera funkcioniše samo ako si naučio mnogo da radiš”.

Niste pomislili da otvorite kafić, restoran? Obično to zvuči kao najlakša investicija, ali nije baš tako…
“Izabrao sam ovu drugu opciju, a to je da uđem da radim. Sada sam suvlasnik kompanije koja se zove I&D com, firma koja je sa desetak zaposlenih skočila na nekoliko desetina. Učestvovao sam u samom razvoju firme i kompanije, kako je firma rasla, tako sam i ja rastao. Bavimo se prodajom IT opreme i kancelarijskog materijala, nešto što je neophodno svima koji se bave svakim poslom”.

POČECI NA CAREVOJ ĆUPRIJI, ODRASTANJE U ZVEZDI

Nikola u dresu Zvezde (©MN Press)

Da se vratimo na rukomet. Zašto rukomet, zašto BASK s Careve ćuprije?
“Moj otac je bio predsednik BASK-a. Trenirao sam i košarku, ali ipak je rukomet pobedio. Pošto nije bilo moje godište, počeo sam sa starijim godištem 1977/1978, kada je bilo svega 5-6 ekipa u tadašnjoj Beogradskoj ligi rukometa. Tada je rukomet doživljavao fenomenalnu stvar, jednu strašnu ekspanziju. Mihajlo Mikela Obradović je bio predsednik Rukometnog saveza Beograda i on je napravio nešto van svih okvira, gde su praktično i osnovne škole i sekcije rukometa, svi su mogli da igraju. On je prvi podelio teren na pola, pa da se igra šest na šest na malom terenu u Šumicama. To je nešto što je dovelo do eksplozije beogradskih i možda srpskih klubova. Svoje prve korake napravio sam na BASK-u na Carevoj ćupriji. Prvi put sam praktično prohodao na tom terenu. Tada je jedna grupa ljudi živela potpuno drugačije život nego što mi sada živimo. Oni su se družili petak, subota, nedelja, igrali su svaki vikend fudbal. Ja odatle i znam mog sadašnjeg kuma, Igora Salzbergera, čija je i firma u kojoj radim. Njegov otac je sa mojim ocem igrao. Mi bismo se viđali praktično svaki vikend. Rukomet je bio nekako logičan izbor. Moje prvo neko sećanje je rukometni teren i rukometna utakmica. Sećam se te atmosfere koje je tu vladala, nekih ljudi koji su to voleli. Nekada je po 400-500 ljudi gledalo utakmicu najniže Beogradske lige. Sećam se recimo onog gumenog terena u Bariču. Kad padne kiša, ne možeš da staneš. Drugačiji je neko vreme bilo. Ljudi su mnogo više voleli sport. Sada traže neki profesionalizam umesto ljubavi, ne ide to tek tako”.

Kako ste došli u Zvezdu?
“To je bila tužna priča. Kao klinac sam bio konstantno povređen. U nekom trenutku sa 16 i po godina slomio sam nogu. I lomio sam tri puta svake godine nogu. Pet puta sam slomio stopalo. Povređen sam došao u Zvezdu. Pregovarao sam tada sa svim ozbiljnim klubovima iz Srbije i došao sam u Zvezdu kod tadašnjeg predsednika Radeta Radojeviću koji je okupio tu našu generaciju. Uzeo je celu kadetsku reprezentaciju. Bio je tu i Danijel Šarić, Ratko Nikolić… On je celu jednu generaciju oterao i doveo nas. Te godine je došao Nenad Vučković, Danijel Anđelković, Osmajić je već tu bio, Blagojević je stigao iz Lazarevca. Igor Butulija se te godine vratio, bio je jedini stariji koji je bio s nama. Doveo je tu kadetsku reprezentaciju. Okupio je sve igrače koji hteli da dođu u Crvenu zvezdu i rekao nam da mi za četiri godine osvajamo Ligu šampiona. Svi su ga gledali kao ludaka. Da je neko imao strpljenja i novca, da održi tu generaciju, uz naravno neka pojačanja, garantujem da bi mi neke 2007 ili 2008. sigurno bili u nekom evropskom kremu, među najboljim klubovima. Bili su tada Vladica Stojanović, Borko Đorđević, Marko Ćuruvija, Boris Stanković, Nikola Kojić, Darko Stanić, Nikola Marinović… I ja mogao nabrajati ovde do prekosutra, to su svi ljudi koji su napravili ozbiljno inostrane karijere. Svi do jednog. Tu je malo bilo grešaka u selekciji. Niko tada ko je igrao u Zvezdi nije prestajao da trenira sa 25-26 godina. E sad, nedostatak novca, nedostatak organizacije…

Da li je uvek u Zvezdi bilo ta frka oko novca?
“Kada sam došao u klub, prvih četiri meseca smo dobili novac na vreme, tog meseca za taj mesec unapred. I praktično ta nova godina, 1999/2000 je bila kraj Zvezde neke koju smo mi poznavali, koja je bila, ajde kažemo, ozbiljan klub u nekim balkanskim okvirima. Mi smo prestali tu da budemo ozbiljan klub”.

Posle 5. oktobra nekadašnji generalni sekretar Fudbalskog saveza Srbije Jovan Šurbatović je bio predsednik Zvezde. Kakav je bio taj period?
“Ja sam napustio Zvezde kada je Šurbatović otišao. U ugovoru sam imao klauzulu da kada on napusti Zvezdu da sam i ja slobodan igrač. Dobro sam sarađivao s njim. I posle toga smo se viđali, pozdravimo se kad se vidimo, bio sam kod njega u Pazovi kada je bio u FSS-u. Pre njega je bio Zoran Mićević na čelu i doveo je još neke ljude sa sobom. Klub je godinu dana funkcionisao, da kažemo, s usponima i padovima. Mi bi dobili, na primer, jednu platu, pa ne bi dobili tri, pa bi dobili jednu, pa ne bi dobili dve, pa bi dobili dve, pa ne bi dobili jednu… Ali to je sve bilo u nekom, da kažemo, izuzetno skromnom nivou. Mi bi u tom periodu te godine po prvi put osvojili duplu krunu. Ono što je bilo specifično tih godine za tu generaciju je da se nešto složilo. Došao je Jovica Cvetković. I ja često znam da kažem da je tada najveće pojačanje bilo to što je došao Jovica za trenera. Pustio nas je da igramo. Mi smo posle četiri meseca, na primer, igrali samo fudbal. Imali bismo šuterski trening i fudbal. To je to. Mi smo dobijali sve konkurente lagano, a kad bi izašli negde internacionalno, to je nama je bilo začuđujuće da dobijemo Celje u prijateljskom meču. Otišli smo recimo u Sankt Galen i dobili tad taj klub u kome je igrao Filip Jiha. Dobili smo osam ili devet razlike. Sećam se da smo dobijali Vardar ili Metalurg, kada je igrao Pepi Manaskov, 10 pogodaka razlike. Sve je tada kliknulo, ali finansije su bile problem”.

“ZVEZDA MI BILA DUŽNA VIŠE PARA NEGO ŠTO SAM DOBIO, NISAM NIKADA UZEO NOVAC KOJI MI JE SLEDOVAO”

Manojlović sa trofejem Kupa Srbije (©MN Press)

Da li ste stavili nekad na digitron koliko ste zaradili u Zvezdi, a koliko ste oprostili?
“Jesam, ali to je poražavajući podatak koji nikad ne bih javno izneo. Mogu samo da kažem da mi je Zvezda bila dužna više para nego što sam dobio, da sam oprostio više novca nego što sam dobio. Tadašnji predsednik me je nešto javno tužio da sam ukrao neki novac i da je moj otac na arbitraži Zvezdu tužio i da taj novac nikad nisam uzeo. Zvezda mi je isplatila deo, fragment toga što se duguje, ja nisam nikad hteo te pare da uzmem. To mi u životu ništa ne bi promenlio, ali zbog takvog odnosa prema meni, moralo je jednostavno to da se reši, jednom za svagda”.

Kada pričate o Zvezdi, vidi se emocija, ljubav…
“Sećam se kada sam odigrao poslednji meč za Zvezdu. To je bio Hamburgu u Kupu kupova. Mi smo ispali iz Lige šampiona, pa smo se spustili stepenicu niže. Išli smo autobusom. Trebalo je avionom, obećali su nam, da ako odemo busom, da ćemo dobiti dve plate. Na kraju smo dobili po 50 evra. Bilo je putovanje za Ginisa. Sećam se da je Goran Beli Stojanović, koji je tad igrao za Hamburg, platio večeru pošto klub to nije organizovao. U povratku smo imali komplikacije u putu. Igrači su se tada pobunili, Šurbatović je otišao iz kluba i tu je bio početak kraja te generacije”.

Obično igrači iz vase generacije ili nešto mlađi pominju Vladicu Stojanovića i Borka Đorđevića kao neviđene talente, koji su bili ispred vremena?
“Dok je Vladica Stojanovic igrao za Melsungen u pripremi za utakmicu na video snimcima imali smo pripremljena samo dva foldera. Jedan: Odbrana Melsungena, dva: Vladica Stojanović. On je naš najbolji napadač u poslednjih 30 godina, fantastičan u igri jedan na jedan. Zaustaviš Vladicu, zaustavio si Melsungen. Borko Đorđević je bio nešto što se retko viđa u više generacija, ne samo mojoj. Podjednako dobro je igrao i u napadu i odbrani, perfektan u svim aspektima igre. Igrao je tu deficitarnu poziciju desnog beka. Stigao je do A reprezentacije, ali mislim da nije mnogo imao utakmica u najboljoj selekciji”.

Zašto Vladica nije napravio karijeru kakvu je mogao po talentu?
“Vladica je bio netolerantan na nepravdu iliti da kažem, netolerantniji od nas. Imao je on sjajnu karijeru, ali nismo ga gledali u reprezentaciji kada je bio u piku”.

KAKO SE DOGODILO RUŠENJE ŠAMPIONA EVROPE NA BANJICI?

Posle one čuvene majstorice finala plej-ofa Zvezde i Partizana iz 1993. godine, sledeća kultna utakmica je bila ona kada je na Banjici pao šampion Evrope, Celje 9. oktobra 2004. Bili ste učesnik tog meča na Banjici. Čega se sećate, kako je to mala Zvezda dobila veliko Celje?
“To sve počinje time što je Jovica Cvetković suspendovao Rastka i mene. Osuli smo se te godine, Vučković je otišao u Šamberi, takođe I Kojić, Adžić sa Cvetkovićem. Bili smo već desetkovani. Žao mi je samo jedne stavri, što nismo ostali kompletni. Nismo doveli dvojicu igrača, recimo Borka Đorđevića iz Partizana, falilo nam je i desno krilo. Imali smo jaku grupu u Ligi šampiona sa Celjem, Portlandom i Vislom iz Plocka. Potpisujem da bismo dobili sve tri kod kuće i nisam siguran šta bi bilo u Celju. Za Portland su igrali Ivano Balić i Džekson Ričardson. Pričao sam često u kafani s društvom. Naš saigrač Miloš Pešić igrao je prednjeg u zoni 3-2-1. Ivano nas je razvalio. U nekom trenutku, on izlazi, dolazi Džekson i mi vičemo: ‘Nemoj njega, vraćaj Balića’. Počeli smo bez novca, nismo tada primali platu, sa trenerom debitantom na klupi Nikolom Markovićem koji je bio pomoćnik Jovici Cvetkoviću. Nekoliko nedelja je bio s nama, pre tog meča sa Celjem je još par igrača otišlo, mnogo se dugovalo, Jovica je napustio klub. To je bila kruna karijere u Zvezdi, nešto što me je dugo držalo radosnim”.

Da li se sećate kada se pohrlili u zagrljaj sa Delijama na tribine iako su sudije većale da li je gol Celja regularan ili ne, da li je prešla gol-linija?
“Ma, to je bilo gotovo. Ni ne sećam se da li je bilo to. Nisu zaslužili da nas dobiju. Mislim da su i sudije išle s tom pretpostavkom da nisu zaslužili da nas pobede”.

Da li se sećate rukometne euforije sredinom devedestih, kada je u Pioniru bilo 10.000 gledalaca protiv Borbe iz Lucerna, kasnije velike Teke iz Santandera? Banjica je bila grotlo, večiti derbi, 1.500 s jedne, 1.500 s druge strane. Kada će to vreme da se vrati?
“Rukomet je populistički sport. On je sport koji treba da bude nacionalan, koji treba da bude državni projekat. On u ljudima probudi nešto što drugi sportovi ne bude, a to je taj naboj koji te drži od momenta kad si ušao u dvoranu, do momenta kada si izašao iz nje. Drugi sportovi nemaju taj nivo adrenalina tokom utakmice. Košarka je ta koja može to da pruži, ali u ovim balkanskim zemljama je rukomet taj sport koji publiku poistoveti s terenom. Ta agresivnost je nešto što realno mi svi volimo kao gledamo sport. Ti imaš i u odbrani, i u napadu, imaš podjednak razlog da budeš napet, da gledaš to, da si konstantno involviran i kada je prekršaj i kada je i gol. Toga nema u drugim sportovoima. Često sam govorio da rukomet mora da bude naš nacionalni sport. Bio je to devedestih godina prošlog veka, možda i pre toga. Ja sam ubeđen da je rukomet taj sport koji bi držao Arenu punom sve utakmice Lige šampiona. Pritom, reprezentacija nema dovoljan broj utakmica kod nas da bi se ljudi povezali, nema uspeha, ali ono što se 2012. videlo, da ljudima treba jedna kapisla da napune dvoranu, da ne može da se nađe karta. Mi smo to te godine sa Zvezdom to videli. Nama protiv Celja nije bila puna dvorana. Sledeća utakmica protiv Portlanda, nisi mogao kartu da nađeš. Ljudi su stajali jedni na drugima, ušlo je sigurno 1.000 ljudi više nego što dvorana prima. Protiv Visle iz Plocka nisi mogao da uđeš u dvoranu”.

“NEPRIMERENO JE DA ZVEZDA BUDE POSLEDNJA NA TABELI, TEŠKO MI JE DA GLEDAM VOLJENI KLUB, ODEM NA UTAKMICU, ALI NE PRIZNAJEM TO SEBI

(©MN Press)

Da ostanemo na Zvezdu i sadašnjost. Poslednje mesto u ARKUS ligi, agonija koja traje i ne vidi se kraj. Kako gledata na to? Da li vam dođe da odete na trening, da kažete nešto igračima…
“Što bi rekao moj kum Rastko Stojković, prestao sam da budem u poslednjih par meseci politički korektan. Zvezda je nama, ne matični klub, ali klub u kome smo imali najlepše godine života. Ne samo sportskog života, nego života ukupno. To je klub u kome smo mi napravili neke prijateljstva koje nam traju ceo život, koji nas je povezao kroz miks mnogo lepih i mnogo loših događaja na jedan način na koji drugačije ne bi mogao da se povežeš s ljudima. Zvezda je emocija. Zato mi imamo emotivniji odnos prema Zvezdi, možda, od bilo kojih drugih igrača koji su se bavili nekim drugim sportom u Zvezdi. Znamo da nisu ni igrači ti koje treba kriviti. Znamo koliko je teško tim igračima, znamo koliko je teško tim ljudima koji tamo i rade, da se ne lažemo. Mnogo je teško naći novac za rukomet, ali neprimereno je da jedna Zvezda bude poslednja u ligi. Neprimereno je renomeu, neprimereno je imenima i prezimenima ljudi koji su prošli kroz taj klub. Sigurno će se to popraviti, neće Zvezda da ispadne iz lige, neće Zvezda biti poslednja na tabeli na kraju sezone, ali je meni, lično, jako teško da je gledam”.

Ima li svetla na kraju tunela?
“Ja sam jedan od nekih ljudi koji će da ti kaže javno da mislim da mi možemo da budemo i svetski i evropski šampionu u rukometu i u muškoj i ženskoj konkurenciji. Mnogi će napisati, verovatno i u komentarima i gde god, da sam naivan, da je rukomet na aparatima, da je rukomet beton liga. Ja sam počeo iz beton Lige. Igrom slučaja bio sam i na aparatima. I uspeo sam u životu samo radom da napravim to što sam napravio. Ja sam prvi taj koji je kratio, radio 18 umesto 20 sklekova, koji je gledao kako će da istrči iza drveta, ne oko drveta, ali naučio sam negde u nekom trenutku svog života… Naučio me je moj prijatelj Vanja Banković da samo radom možeš nešto napraviš. Tako da ja mislim da samo velikim radom i velikim zalaganjem svih strana ta Zvezda može da bude ne samo prvak Srbije, ne pobednik EHF kupa, nego osvajač Lige šampiona. I da može da napuni Arenu. I ne samo Zvezda, već i Partizan, i Vojvodina, ali mora da postoji sistematski rad i kontinuitet”.

Da li je bila mogućnost da se vratite u voljeni klub? Nenad Vučković je rekao da je plakao kada je odlazio u Šamberi, renomirani klub u Francuskoj, što je sigurno bio veliki korak napred u karijeri. Takođe, kada se vraćao iz Melsungena u Srbiji, imao je razgovor sa Nenadom Peruničićem, ali da je odabrao Vojvodinu.
“Ja sam tu malo luđi od Vučka. Ja sam hteo da se vratim kada sam otišao iz Gepingena, posle četiri godine u Bundesligi. Došao sam u Zvezdu i rekao sam da bih igrao ne samo za duplo manje novca nego što sam imao u Gepingenu, nego što sam imao ponude drugih klubova. Oni nisu mogli ni polovinu te polovine da plate. Ajde što nisu mogli to, nego način taj koji su oni radili je bio jednostavno pogrešan”.

Da li gledate sada Zvezdu?
“Gledam često, ali ne priznajem to sebi. Često stavim kačket, naočare i uđem u dvoranu da me niko ne vidi. Sednem sa strane. Gledam manje-više sve klubove, ne putujem po Srbiji, ali beogradske klubove pogledam. Nikad se nikome ne javim”.

Na Zvezdinim utakmicama jedva da bude 100 ljudi poslednjih godina i to su sve rukometni ljudi, igrači, rodbina.... Deluje nekada mečevi kao parastos.
“Mi smo igrali u Pioniru, godinu i po ili možda i dve. Bilo je više članova obezbeđenje nego navijača. Ali opet jedna energija, jedna nova uprava, jedan novi trener, sve se to promeni jako brzo. Nama je bio pun Lazarevac kad smo osvajali kup. Znači, ljudi se mnogo brže u Srbiji povežu sa uspehom. I kada vidi da neko zaista to radi iz ljubavi, s puno energije, svi će doći da vide šta se tu dešava”.

PFADI VINTERTUR JE PRVA INOSTRANA STANICA

Opet Zvezda, uvek je Zvezda ta nit koja spaja celu vašu karijeru. Kako ste otišli iz voljenog kluba? Pfadi Vintertur je bila prva stanica.
“Meni je automatski ugovor bio raskinut kada je Šurbatović otišao iz Zvezde. Bilo mi je žao kada je otišao. Došli su ljudi koji su tada bili organizovaniji u tom smislu, tada je Zvezda počela da malo vraća dugove i funkcionisala je finansijski bolje, ali je sportski, nikad to više nije bilo to-to. Nikad posle tog Celja Zvezda nije mogla da dobije neki ozbiljan klub u Evropi. Ni na prijateljskoj utakmici, iako su tu bili igrači kao Petar Nenadić, Nemanja Zelenović… Sećam se one sezone kada je Zoran Ivić otišao, na polusezoni Vuk Roganović uzme ekipu i osvoje titulu. To je bila šansa da se Petar Nenadić ostane u Zvezdi još četiri godine, da se dovede još pet igrača, bilo bi neke priče za nešto više, ali posle toga je sve bilo skromno. Da se vratim na moj odlazak. Stalno smo imali ponuda da idemo. Svađao sam se s ocem jer nisam hteo da odem iz Zvezde dok ne uzmem titulu. Tada nije bilo kaseta, Youtuba, menadžera. Tada je Saša Bratić počinjao da radi. Imao je jednog igrača, zvao se Momir Ilić. Radio je u nekoj košarkaškoj menadžerskoj agenciji u Nemačkoj. Imao je tri-četiri igrača, na primer nekog Robija Konečnika. I ja sam imao godinu dana pre toga ponudu, kao i dve godine pre. Zvezda nije htela da me pusti u Celje, na polovini sezone 2003/2004. Mi smo uvek imali nekih ponuda, ali ništa to nije bilo ozbiljno”.

Kako je na kraju usledio odlazak u Pfadi?
“Svi smo imali velika obeštećenja, nerealna, nepotpisane, čudne ugovore, nedefinisane, sa nekim proizvodnim ciframa. U nekom trenutku kad sam imao takav ugovor, da kada je Jovan Šurbatović otišao, imao sam praktično mogućnost da odem bez obeštećenja, ali niko nije hteo da mi potpiše ispisnicu. Ja i dan danas ne govorim sa bivšim direktorom Zvezde, kome ni ime neću da pomenem. Taj čovek nije hteo da mi potpiše ispisnicu, da idem bez obeštećenja i da Zvezda prihvati neka dugovanja koja su imala oko mene, a koje sam ja spustio više od pola. Na kraju je potpisao. I ja sam imao nekoliko opcija. Izabrao sam Vintertur gde sam imao opciju da odem posle četiri meseca”.

Da li je Švajcarska bila ulaznica za Bundesligu?
“I ne i da”.

Kažu da je ta zemlja sportski loša za neke veće ambicije, da sport nije u prvom planu, ali za život i neku karijeru van sporta idealna?
“Švajcarska je zemlja broj 1 po uslovima života, ali i za sport. E sada, ima i druga strana medalje. Teško je motivisati dete da igra za 5.000 evra, ako recimo u supermarketu može možda da ima toliku zaradu. Ja sam bio jedan od trojice profesionalaca i mi smo trenirali i pre podne. Drugi su radili, dolazili popodne, ovo mi je bio džeparac. Oni su igrali rukomet kao hobi. Tih godina kad sam došao u Vintertur, igrao je u Ligi šampiona i ispao. Bila je dobra ekipa. Nema sada takvih imena kao što ih je bilo tada u Švajcarskoj. Tad je Filip Jiha igrao u Sankt Galenu, Andi Šmit u Amicitiji Cirih. Imao si igrača koji su na kraju napravili velike karijere, a igrali su u švajcarskoj ligi”.

“U GEPINGEN SAM DOŠAO ZBOG VELIMIRA PETKOVIĆA”

Kako Gepingen, otkud u Gepingenu?
“Saša Bratić! Goran Stojanović, Rasko Stojković i ja smo prvi njegovi igrači koji su otišli u Bundesligu. Stojanović i Stojković su otišli u Fulingen, a ja sam otišao u Gepingen. I mi smo bili njegova jedina tri srpska igrača koje je on prodao u Nemačkoj. Do tog leta je važilo pravilo o samo dva stranca van Evropske unije. I oni su, na primer, negde tokom leta skinuli tu zabranu i dozvolili nam zbog nekih paralelnih dogovora diplomatskih, da se Srbima dozvoli neki relaksiraniji ulazak u Evropsku uniju. Tad je krenula ekspanzija balkanskih igrača i karijera Saše Bratića je krenula vrtoglavo. Došao sam zbog Velimira Petkovića. On je video nešto u meni što verovatno niko drugi nije. Tamo sam otišao kao drugi srednji bek, iza jednog Mimija Krausa. I on me pustio, dao mi je šansu, takvu koju mi je niko nikad u karijeri nije dao i tu sam najduže ostao, četiri godine. Odmah sam igrao kod njega”.

Koji je to finansijski bio nivo u odnosu na Zvezdu i Pfadi Vintertur?
“U odnosu na Zvezdu puta milion, jer nismo uopšte primali novac, ali u odnosu na Švajcarsku, pa malo manje nego duplo. Tada dolazi do ekspanzija novca u rukometu koja je krenula posle zlata Nemačke na Svetskom prvenstvu 2007. Tad su zarade počele da se dupliraju. Krenula je revolucija, Bundesliga je dobila sponzora, svaka utakmica je bila na televiziji. Španija je pala. Ustvari, nije bilo garancija za ugovore. Francuska nije bila još toliko jaka, ali je Nemačka bila najbolja liga na svetu, da se ne lažemo. I imaš garantovan novac”.

Šta je Bundesliga? Gepingen nije bio redovan u Evropi, sigurno manje utakmica…
“Mi smo igrali dve godine u Evropi. Prve sezone kad sam došao smo izgubili finale EHF kupa od Lemga. Poređenja radi, za Lemgo su igrali Švarcer, Kerman, Cerbe, Jiha…”

Kada ste postali defanzivni specijalista? U Zvezdi ste bili sjajni napadač, kasnije i u inostranstvu.
“To je teška priča. Ja kada sam otišao, tada je bilo dva prenosa mesečno na DSF-u. Rukomet kod nas niko nije gledao. Ja bih krenuo da igram samo odbranu, kad sam došao prvi put u Rajn Nekar Leven. Igrao sam tu poslednja dva meseca sezone samo odbranu. Vratio se tada Tkačik u rotaciju. Da se ne lažemo, Tkačik je bio zver. Imao si pored njega i Snorija Gudjonsona. Tkačik je redefinisao sport, a ne rukomet. I ja sam posle toga otišao iz Levena zarad nekih svojih teških privatnih priča u Sloveniju. Tamo sam igrao u oba pravca. I onda, kad sam se vratio u reprezentaciju za Evropsko prvenstvo 2012. godine, opet sam igrao u dva smera, ali pred Beograd sam povredio rame. Pukao mi je ligament. Nije ni trebalo da igram u Beogradu. Doktor Babić, Vlada Radulović, luda glava i… ‘Popravili’ su me da mogu da igram u defanzivi”.

“PLAKAO SAM U LONDONU ŠTO NIKADA NEĆU DA BUDEM DEO OLIMPIJSKIH IGARA I USLEDI VUKOVIĆEM POZIV DA SE VRATIM U REPREZENTACIJU”

Nikola Manojlović i Silvio Hajneveter (©MN Press)

Reprezentacija, Beograd 2012. godine, srebro, najveći uspeh u istoriji srpskog rukometa od samostalnosti, krcata Arena protiv Hrvatske u polufinalu. Ima i osporavanja te medalje, faktor domaćinstvo. Činjenica je da pre toga ni posle toga nismo bili ni blizu podijuma. Kako sada posle skoro 14 godina gledate na taj uspeh?
“U svemu ćeš uvek imati nekoga ko će nešto da osporava. To je sasvim normalno u životu. Tako i mnogi osporavaju i osporavaće i ja ih potpuno razumem što to rade. Nikoga ne mogu da realno krivim što osporava medalju iz Beograda. Ona je i ostala i ostaće, nadam se, još kratko jedini uspeh srpske rukometne reprezentacije. Ne računam Jugoslaviju, iako sam rođen u toj zemlji koje više nema, pevao sam ‘Hej Sloveni’. Ne računam Jugoslaviju kao našu zemlju. Ja sam presekao sa raspadom Srbije i Crne Gore nešto u sebi emotivno i s tim u vezi sam i došao da igram 2012”.

Pre toga ste rekli da nikada više nećete da igrate za reprezentaciju.
“Kada je Veselin Vujović bio selektor, rekao sam da nikad više neću da igram za reprezentaciju. U nekom trenutku, kao što sam rekao, odlučio sam da ne treba biti politički korektan. Ja koji sam celu karijeru i ceo svoj život sam uvek bio politički korektan. Kad bi neko nešto pita, ja kažem sve najbolje o njemu, neću da neko upire prstom u mene. Ali, u tom trenutka kad je Vujović to napisao da mi klečimo i da je bolje ceo život da klečimo nego da stojimo na nogama, to nisam mogao da prećutim i tada sam rekao više stvarno neću nikada igrati za reprezentaciju što je meni bilo katastrofa. To je 2006. i Švajcarska. Prvi srpski selektor je bio Jovica Cvetković. Sada mogu otvoreno da kažem da je on bio gore rešenje nego Veselin Vujović. I ono što smo mi preživeli na tom turniru u Bremenu. Bili smo tada Vladica Stojanović i ja”.

Šta se dogodilo tada?
“Mislim da nemate dovoljno prostora na portalu. Toliko povezanih ružnih stvari se desilo na tom turniru da sam rekao Jovici da me više nikada ne zove. Rekao da ću da završim turnir kao da se ništa nije desilo i to je to. Imao sam kroz karijeru jedno desetak nekih poziva za intervjue i nikada nisam spominjao reprezentaciju. Uvek sam govorio, kada me neko pita što nisam tu, da ima mlađih, boljih… Ja to i dan-danas mogu da kažem da je uvek bilo boljih od mene. Prvi je taj Vladica Stojanović, on je bio bolji igrač nego ja”.

Kako je usledio poziv da se vratite u nacionalni tim pred to Evropsko prvenstvo u Beogradu 2012?
“Veselin Vuković me je pozvao na taj turnir u Beogradu i rekao mi je da ne može da mi obeća mesto u reprezentaciji, ali da dođem i da se borim za ekipu. To je nekoliko meseci pre šampionata. Igrao sam tada za Gorenje. Sada moram da ispričam nešto… Nekoliko meseci pred toga bio sam u Londonu na Trafalgar skveru. Bio je onaj sat koji odbrojava početak Olimpijskih igara u tom gradu 2012. Mene je to slomilo do srži, da nisam bio dovoljno kvalitetan, da mi nemamo dovoljno kvaliteta u reprezentaciji, da se ikad nađeš na tom najvećem takmičenju. Mene je to devastiralo. Stajao sam sa sinom i…Sramota me je da priznam, sedeo sam i plakao od muke. Kad me Vuković zvao, shvatio šta je ispred te generacije, da je to kulminacija nekog rada Saveza, nekog plana koji su oni imali, da je to kulminacija rukometa u Srbiji i da je mogućnost za, ne restart, nego za jedan bum, bust. Mi smo svi došli tamo s jednim istim ciljem. Niko to nije smeo javno da kaže. Mi smo svi došli sa jednim ciljem, to je da sve damo za svoju državu i za svoj narod. Dokle ćemo da dođemo, to niko nije znao”.

“SHVATILI SMO DA JE PREZIME IZA NA DRESU MNOGO MANJE BITNO OD ONOG ŠTO STOJI NAPRED”

Manojlović na balkonu u Skupštini grada Beograda (©MN Press)

Znači, nije bilo trzavica, svađa, sukoba što je bila česta pojava u srpskom rukometu?
“Ma kakvi, prvi sastanak je bila tragedija, mislim 1. januara. Selektor Vuković, Momir Ilić, sutradan predsednik Velimir Marjanović. Mislim da je nas je taj sastanak s Veljom resetovao. Moguće da smo tog dana shvatili da je prezime pozadi mnogo manje bitno od onoga što stoji napred. A to je da nama piše Srbija i da mi igramo u Srbiji. Da mi igramo pred svojim roditeljima, porodicom, da imamo jednu određenu dužnost da u svojoj državi, ne da igramo maksimalno, uvek smo tako igrali, ali da sve drugo stavimo po strani. Tako da je prve te utakmice, negde igrali smo neku zatvorenu utakmicu sa Češkom u Kovilovu. Česi su nam dali za prvo poluvreme četiri ili pet golova. I tad smo shvatili, igrali smo još jednu s njima u Pioniru, te dve utakmice smo shvatili da je to - to. Pre toga smo igrali, bio je turnir nekih Četiri nacije u Beogradu, bila je isto katastrofa. Prva utakmica protiv Mađara, užas, druga utakmica protiv Hrvatske. Igraš proti Hrvatske u Pioniru, pred otvaranjem Evropskog prvenstva. Ako izgubiš od Hrvata, dođe ti 0,2 čoveka u dvoranu. E, sad Hrvati u tom trenutku, da ne pričamo Vori i Balić, Alilović. Malo ko nije igrao profesionalni sport, bilo koji, može da razume šta su značili Igor Vori i Ivano Balić. To su dva fenomena. Mi smo dobili Hrvate u Beogradu, u Pioniru. Prvi put da smo dobili, ja mislim, Hrvate posle dužeg perioda. Meni je to bilo posebno emotivno, pošto sam odlučio da neću da igram za reprezentaciju, upravo posle utakmice s Hrvatskom, kada je Vujović bio selektor”.

Kako ste doživeli povredu neposredno pre Evropskog prvenstva u Beogradu?
“Meni je pre te utakmice sa Hrvatskom pukao ligament u ramenu i na ubeđivanje doktorskog tima da ne igram tu utakmicu, insistirao sam da igram. Ako to ne odigam, neću više ni da igram za reprezentaciju. Mi smo dobili tad i tada sam shvatio nešto, da imamo to u sebi. Vreme je pokazalo da to nije baš tačno, ali sve su to bile nijanse. Na tim Olimpijskim igrama nismo imali toliko loš rezultat. Trebalo je da stignemo do Londona. Mi smo kvalifikacije, nepovoljne kvalifikacije, ganjali u Beogradu. Mi smo ostvarili kvalifikacije koje su same po sebi bile teške sa dve evropske reprezentacije, Španija i Poljska. Igrali smo nerešeno sa Poljskom i prošli dalje”.

“MEČ PROTIV HRVATSKE NIJE BIO RUKOMET. TO JE BILO DA POKAŽEŠ DA LI SI HEROJ ILI NE, ČINILO MI SE NA KLUPI DA ĆE ARENA DA PADNE”

(©MN Press)

Čini se da je pobeda nad Danskom u prvoj fazi sve otovrilo na EP i povoljniji žreb i euforiju koja se stvorila tada u Beogradu?
“Ta 2012. godina je spoj nečega neverovatnog. Mi smo tada u grupi dobili Poljsku sa Bileckim, Juračikom, braćom Lijevskim, Šmalom, Tkačikom, Jureckim na pivotu, bio je strašan, Bogdan Venta selektor, poljski projekat, krenuli su da prave Kjelce. Mi smo njih prvo poluvreme, koliko se sećam iz glave, ‘ubili’. Inače, nikada nisam gledao nijednu utakmicu sa Evropskog prvenstva, osim poluvreme protiv Hrvata kad je Vuković pustio to u Londonu kao pripremu za meč, i to je sve što sam ikad gledao. Odmah sledeća Danska. Pionir je bio pun, ali ne krcat. Od tada jeste krenula euforija. Slovake smo takođe lako dobili. Poljska je možda više podigla atmosferu, ali Danska je nešto što je krenulo... Mi smo ušli u praznu Arenu u drugoj fazi. Igrali smo protiv Nemaca. Nije bila puna. Bilo je nerešeno. Tragedija je bila što smo izgubili bod od Nemačke. Dobili smo Šveđane koji su bili isto zver od generacije, bili kasnije drugi u Londonu. I onda se dogodila ta neka politička igra između Srbije i Hrvatske, uticalo je da svi pričaju tih dana samo o rukometu. Njihovom navijačima je bilo zabranjeno da dođu. Meni je ta utakmica u karijeri bila najteža za igranje. To nije bio rukomet”.

Šta je bilo, kako ste je doživeli?
“To je bilo mesto gde je trebalo da dokažeš da li si heroj ili nisi? Gde si bio u karijeri, šta si radio, da li si taj ili nisi taj? Mnogo teška utakmica, psihološki da izađeš uopšte u tu utakmicu jer nismo bili favoriti, ali smo morali da pobedimo. Ta utakmica je ostavila svima nama nešto specijalno u karijeri kao sećanje na nešto jako lepo jer na početku nisam ni primetio atmosferu. Meni je u nekom trenutku pukla glava u drugoj polovini nastavka utakmice i ja sam otišao sa doktorom Babićem u svlačionicu. On je mene ušio za pet minuta. Duvnjak me je laktom udario. Vratio sam se na klupu za, recimo, šest minuta. Imao sam rascep na glavi, doktor Babić me je na brzinu ušio, stavio zavoj i ja sam se vratio i rekao: ‘Daj da igram, šta se dešava’? Rekli su mi na klupi: ‘Ne možeš da igraš, čoveče, smiri se, vodimo’... Drao sam se da me puste da uđem nazad da igram i tek sam tada dok sam bio na klupi prvi put sam čuo tribine. Mislio sam da će padne Arena. Stvarno sam u nekom trenutku mislio da će da padne. Gledam i košarku, Zvezdu, Partizan i sve to, ali nikada nisam čuo takvu kontinuiranu buku. To je trajalo 15-20 minuta. Ljudi nisu stali, takvu podršku nijedna reprezentacija nije imala ni u jednom sportu, bar ne u Srbiji”.

Vaši sadašnji saigrači su govorili da ste pobedom nad Hrvatskom u polufinalu završili Evropsko prvenstvo, da nije bilo snage za finale i dvoboj sa Dancima, da se nije spavalo do ujutru, da nije bilo koncetracije…
“Mi smo s tim ispunili neki naš cilj u glavi, neki su ispunili neki cilj. Niko od nas nije spavao, adrenalin te je držao budnim. Emotivno smo se ispraznili. E sad, mi smo s Danskom gubili prvo poluvreme - 7:9. Danci ne prolaze s devet golova. Nisu nas ubili, nismo se predali. Falio nam je jedan igrač da prelomi, taj Iks faktor. Stalno govorim da su to bili Žarko Šešum i Petar Nenadić, da su oni ti koji su trebalo da nam donesu zlato. Šešuma su pogodili upaljačem u oko, Nenadić nije bio u prvom planu. Ja sam istrčao na finale i nisam mogao da hodam, ali svi smo odigrali to finale kao da nam je to poslednji meč u karijeri”.

“VLADICA SPASOJEVIĆ ME OPET VRATIO U REPREZENTACIJU, LJUBOMIR VRANJEŠ JE BIO NADA, ALI…”

Ljubomir Vranješ, Nikola Manojlović i Petar Nenadić (©MN Press)

Koliko ste posle tog srebra igrali za reprezentaciju?
“Odigrao sam Olimpijske igre u Londonu i na kraju sam rekao da je to kraj. Mislim da sam u kameru RTS-a rekao da sam završio, da ima mnogo boljih od mene, mlađih, kao što je bilo i treba da se ide dalje s novim snagama. Nekoliko meseca kasnije sam otišao na taj pregled u Sloveniji, i rekli su mi dijagnozu koja je pakao. To klub nije smeo javno da saopšti. Tad sam bio u Kopru. Vuković me je zvao da dođem da igram na SP u Španiji. On je imao ideju da se opravdamo za London. Ja nisam mogao da idem na to prvenstvo, bilo je nekih ideja raznih, ali rizik je meni u tom trenutku u glavi bio preveliki, dok se ta situacija ne reši, tako da nisam otišao. I ja sam u glavi završio sa reprezentacijom. E onda me zvao Vladica Spasojević. Operisao sam srce, spakovao sve stvari u kamion iz Kopra, klub se tada ugasio”.

Mala digresija. Da li ste u Sloveniji imali najjači ugovor u karijeri?
“Nisam, najviše novca sam imao u Brestu i Levenu, ali nisam imao mnogo manje u Sloveniji. Slovenci su tada mnogo ulagali u rukomet, imali ekipe koje su igrale ozbiljna takmičenja. Kada je usledio Spasojevićem poziv, ja sam poklonio sportsku opremu deci, sve što sam imao. Nisam ni trenirao s ekipom, možda dva puta nedeljno za sebe, klub je bankrotirao, nismo dobijali novac. Uđem tada na minut, dva za svoju dušu da završim sezonu. I Vladica Spasojević je bio direktor reprezentacije i on me zove, kaže da me je stavio na spisak, da idem u Rusiju. ‘Koje Rusija? Nemoj da si neozbiljan, nemam ni patike za trening’. I onda mi kaže da dođem, a tada je Ljubomir Vranješ postao selektor. Posle toga sam se čuo sa još nekoliko ljudi iz Saveza. Idemo mi za Rusiju. Skupili smo se za tri dana. To mi je nekako, što se tiče sportskog dela reprezentacije, bilo najlepše u životu. I odigrao sam tu utakmicu protiv Rusa, malo protiv Bosne i Hercegovine. I bilo mi je žao da prestanem. Hteo sam sa reprezentacijom odigram još jedno prvenstvo ako Ljuba bude selektor”.

Ipak, Vranješ je bio selektor Srbije samo sedam dana?
“Držali su nas na ledu do nekog momenta kad su saopštili da je Vladan Matić selektor. A ja sam već rekao da ću da igram. I dan danas mi je žao što sam otišao na to Evropsko prvenstvo. To je nekako bačeno vreme, propuštena generacija. U tom trenutku Petar Nenadić je bio strašan, igrao u Visli Plock, Marko Vujin otišao u Kil, Ilić najbolji strelac Lige šampiona, Šešum je bio odličan. Vučković je samo bio povređen. Rastko Stojković u Kjelce razbijao, Nikčević takođe, Toska igrao u Celju, Stanić branio u Metalurgu, bio na vrhuncu karijere. Otišao sam samo s jednim ciljem, to je da osvojimo zlato u Danskoj. Samo to mi je bilo u glavi. I kako smo došli na prvi trening, ja sam već tada video da to teško može da se desi. Mislio sam da mi kao igrači možemo da prevaziđemo taj balast koji nas je vukao. Dobili smo prvu takmičarsku utakmicu Poljake, vodili protiv Rusa prvo poluvreme, a drugo je nešto najmučnije što sam morao da preživim. Najiskrenije, izašao sam iz igre u drugom poluvremenu, posle pet minuta. Bilo je baš mučno. I to je bio definitivan kraj s reprezentacijom”.

“U BELORUSIJI PUTOVALI ČARTEROM NA UTAKMICE, MEŠKOV BREST JE BOLJE ORGANIZOVAN OD 90 ODSTO KLUBOVA U EVROPI”

(©MN Press)

Da li vas je Rastko Stojković odveo u Meškov Brest? Kako je bilo u Belorusiji?
“Jeste! Ja sam imao ugovor s nekim drugim klubom. Nisam hteo da ostanem u Nemačkoj, zbog srca i zbog zgusnutog kalendara. Nisam imao neke odnose s Nikolajem Jakobsenom koji je tada došao u Rajn Nekar Leven. U tom nekom trenutku me emotivno povuklo to što je Rastko tamo. Tada je to bio klub koji je počeo tek da se razvija. Garantujem da je bio bolje organizovan klub od 90 odsto u Evropi. Ima bolje uslove za rad i za takmičenje od mnogih. Mi smo te godine na sve utakmice putovali čarterom. Bio nam je trener Željko Babić, jedan tako dobar čovek koji je bio na početku karijere. Žao mi je što ga nismo uhvatili u ‘prajmu’. I mi smo produžili ugovore još dve godine misleći da će Željko da ostane u Brestu. Ali Željko je otišao. Nije se dogovorio s klubom. Ali jedno stvarno od boljih iskustava u karijeri je bio taj Brest”.

Imali li anegdota iz Belorusije? Rastko Stojković je pričao kako je ostao bez vozačke dozvole. Da li ste imali predrasude pre dolaska?
“Jesam, imao sam. Iskreno, nisam znao gde idem. To je najčistija zemlje u kojoj sam bio, a igrao sam i u Švajcarskoj, Nemačkoj i u Sloveniji. To je nešto nerealno. Oni su stali u vremenu. Jesu pod sankcijama, zato su morali samo da se organizuju. Oni sve imaju. Proizvode, valjda, 90 odsto svojih potreba, uvoze iz Rusije, mislim, gas i naftu. Kada sam ušao u privatne vode zvao sam tamo jednu fabrike papira, imaju čak tri. Poređene radi, cela ex Jugoslavija ima jednu. Fenomenalna država, sjajan klub, odlično organizovan. Jedini minus su imali što nisu zadržali Željka Babića i doveli su Sergeja Bebeškog za trenera. S tim pojačanjima i tom ekipom koji su oni hteli da naprave, garantujem da bi bili na finalnom turniru Lige šampiona u naredne četiri godine”.

“SAVET MLADIM IGRAČIMA – BIRAJTE TRENERA, A NE KLUB”

Kao profesionalac, da li je jedina stavka u kom klubu ćete da igrate ko da više novca? Šta biste rekli mladim igračima, evo recimo našim velikim talentima Đorđu Drašku, Andriji Stankovu… Kako da biraju naredni klub?
“Savetovao bih im da biraju trenera, a ne klub. Trener ti je tu sve. Novac će da dođe. Ja sam tvrdoglav čovek. Nisam hteo da odem iz Zvezde dok ne osvojim titilu. Došao sam u Zvezdu da osvojim titulu. S mojim rođenim ocem svađao sam se mnogo puta, gde su dolazili menadžeri u Beograd, ali ja sam uvek rekao, kad uzmem titulu, mogu da idem. Sa Gepingenom smo izgubili prve godine finale kupa EHF-a. I ja to nisam mogao da podnesem. I onda dve-tri godine nismo igrali Evropu, i to nisam mogao da podnesem. Hteo sam sa Gepingenom da osvojim neki trofej. Kada sam shvatio da to ne mogu, otišao sam. Moraš sebi uvek da zadaš neki viši cilj. Da se vratim na trenere. U Gepingenu sam ostao samo zato što je Velimir Petković bio trener. Jer moraš uvek da biraš trenera. Garantujem da je Velimir Petković najmanji razmak između drugog oca i neprijatelja. To je čovek koji ima jednu tanku liniju koju vrlo brzo i lako može da pređe. Kada si ti pošten i dobar i normalan na terenu, niko nikad neće biti bolji čovek prema tebi nego Velimir Petković. I naravno, kada ima uspeha i rezultata. Imao sam izuzetno burne četiri godine s njim, naporne veoma. I otišao sam iz Gepingena, prvo što nije bilo rezultata, a onda sam hteo neki bolji klub. Imao sam raznih nekih opcija, ali sam hteo da malo pobegnem od balkanskih trenera”.

Kako je bilo u Rajn Nekar Levenu u dva navrata?
“Nažalost, izgubili smo titulu zbog gol-razlike od Kila. Mi smo tad imali manji budžet od mnogih. Meni je to posebno drago, jer je određena grupa ljudi dovela nešto do perfekcije. Trener je bio Islanđanin Gudmundor Gumdundson, igrali smo neku čudnu, jaku odbranu. Jako čudan čovek je bio. I nisam mislio da mogu nešto novo da naučim u karijeri. Mi smo protiv Barselone vodili 12 razlike u Lige šampiona. Ispali smo jer su nas sudije unakazile. Trebalo je da sude naše sudije, ali su ih sklonili. Mislim da je to bio presedan u svetskom i evropskom sportu, jer su dan ili dva pre revanša promenili sudijski par. Leven je sledeće dve godine bio prvak, s tom istom generacijom. Iz ove perspektive mi je žao što nisam ostao tada u Levenu. Tada sam otišao u Brest”.
Da li je Uve Genshajmer najbolje krilo u ovom milenijumu?
“Igrao sam s njim kada je bio klinac, i kasnije kada je bio zvezda. Igrao sam i sa Gudjon Valurom Sigurdsonom, pa mi je teško da kažem ko je bio bolji”.

(©MN Press)

A Andi Šmit?
“Prvu polusezonu smo ga vukli bukvalno, a drugu kao da je našao neko novo mesto u životu, svet gledao drugim očima. U jednoj polusezoni je bio MVP Bundeslige. Toliko je dobro odigrao, da je to nastavio u istom ritmu, na primer, još šest godina. To je nešto nerealno kako je tih godina Andi igrao”.

U jednom tvitu ste pohvalili danskog golmana Niklasa Landina Jaskobsena. Kakvo je iskustvo s njim?
“U toj godini kada sam bio u Levenu, branio je Goran Stojanović. Crnogorac Stojanović. On je bio drugi golman. On je za mene jedan od najboljih golmana s naših prostora. Landin je posebna neka kategorija. To nikad nisam video, iskreno. Igrao sam protiv njega mnogo puta, ali je stvarno neko od igrača koji sam se divio i pre nego što sam igrao s njim u ekipi. On je vanvremenski igrač”.

Ko je najbolji rukometaš svih vremena?
“Pa svi će reći Nikola Karabatić. To je kao nešto opšte priznato. I stvarno mu ništa nisi mogao. On je to što jeste zato što je dugo trajao. Uđeš u kontakt s njim, slomiš ga, on opet krene 78 puta istim intenzitetom na tebe. A bilo je, sada možemo da pričamo koji su po meni bili bolji od njega. To kao kada pitate nekog koji je najbolji automobil? Svi će da kažu – Mercedes, a ne recimo BMW. Ivamo Balić je bio recimo najnoviji BMV sa svim dodacima koji se voze samo vikendom i kada je lepo vreme”.

“SRPSKI RUKOMETNI SAVET KAO VETAR U LEĐA”

Kako je došlo do osnivanja Srpskog rukometnog saveta čije ste jedan od osnivača?
“Ideja Saveta možda jeste moja, realno, ali sve ostalo nije. Sve ostalo je rezultat podjednakog rada i zalaganja svih koji su tu od starta. Jelena Erić je sada i predsednica zvanično. Sada je i izabrana kao član Upravnog odbora RSS-a. Sve odluke donosimo jednoglasno, svačija reč se poštuje i svi pričamo kao da smo jedno. I zato je taj Savet toliko bitan meni kao organizacija za rukomet. Nije nastala iz nekih skrivenih razloga, nastala je iz naše potrebe da mi damo vetar u leđa rukometu kada mu je to možda po našoj proceni bilo najneophodnije. A to je bilo u godinama kada je stvarno kretalo sve da ide onako u jednom smeru koji nije priliči srpskoj reprezentaciji ni ženskoj, ni muškoj. Imali smo od starta jedan cilj, a to je da damo primer i da promenimo narativ u kome se rukomet spominje. Mislim da smo to i uradili”.

Na koje akcije ste najponosniji?
“Napravili smo rukomet u vrtićima. Biljana Bandalije dala je ideju. Nenad Vučković i Jelena Erić su to sproveli. Nenad Vučković to i dalje finansira u svojim vrtićima po programu EHF-a koji Slaviša Erdulović sprovodi u delo. Naprali smo rukometne karavane gde je prošlo mnogo veći broj dece nego što smo mi smeli da objavimo. Iskreno, ne bi nam ljudi ni verovali. Napravili smo jedan poseban način na koji involviramo decu da se približe rukometu i da odu dalje u rukometne klubove, da im taj sport predstavimo na jedan drugačiji način. Napravili smo nagradnu igru na kojoj sam izuzetno ponosan. Video sam, fotograf mi je u Požarevcu poslao jednu fotografiju gde je jedan klinac imao štand s limunadom i napisao je skuplja novac ispod za rukometni kamp. Mene je to pogodilo emotivno, pa smo podelili 18 besplatnih rukometnih kampova na jednom nagradnom konkursu s temom ‘Zašto volim rukomet’? Toliko dece se javilo s takvim emotivnim pričama da je to bilo prosto i meni iskreno teško emotivno da podnesem. Podelili smo im i dosta nagrada. Pomogli su nam i sponzori, a i našim sredstvima smo skupili. Napravili smo ono što smo smo svi posebno ponosni, to je jedno ‘Srebrno veče’ gde je bilo okupljanje svih rukometnih radnika, entuzijasta, ljudima na kojima počiva ovaj sport koji smo mi hteli da se zahvalimo na svemu što su uradili za srpski rukomet i jugoslovenski. Napravili smo sajt, blog, pisali su igrači, bivši predsednik Saveza. Dali smo svima šansu da iskažu u nekom blog format”.

Čini se da je malo zastalo ili se spremaju novi projekti?
“Izgubili smo malo entuzijazam. Sve to počiva na nečemu što je entuzijazam. Našli smo tri studentkinje koje su sjajno pisale, ali kada su krenuli ispitni rokovi, to je stalo. I Uroš Samardžić je pisao sjajne tekstove. Bilo je tu i tema o Bundesligi, Evropskom i Svetskom prvenstvu. Ideja je da predstavimo rukometne heroje. Napravili smo Podkast 3-2-1. Urošu samo dali da se pokaže, da dominira kao što jeste. Žao mi je što smo stali, ali nastavićemo podkast u drugom formatu. Biće više edukativan nego informativan. U nekom momentu smo podneli zahtev za finansiranje od strane Evropske unije. Mislim da takav projekat kao mi ima još ŽKK Partizan. Program se zove ‘EuroHaCa’, a spaja Srbiju, Nemačku i Francusku, da našim trenerima prenesmo kako se radi u tim zemljama, kako oni uključuju decu u rukomet”.

“RUKOMET TREBA DA BUDE NACIONALNI SPORT U SRBIJI”

Kuda ide srpski rukomet?
“Rukomet treba da bude naš nacionalni sport. Mislim da sam jedan od retkih kojim misle da Srbija može da bude evropski i svetski šampion u obe konkurencije. Balkan je plodno tle za sport. Moramo da radimo mnogo više nego što rade druge federacije. Da se ne lažemo, mi smo sada daleko u rukometu iza nekih drugih zemalja. Sada, kada mi takav tempo zadamo, jer u svakoj trci kada trčiš daleko iza nekoga, moraš mnogo veću žrtvu da podneseš, da uložiš više energije i onda nema stajanja, nema pauze, nema odmora. Moraš mnogo većim tempom, sa više volje da trčiš da bi stigao nekog ko je mnogo ispred tebe. Kada ga jednom stigneš, niko ne može taj tempo da izdrži. Jer ti sam znaš šta si sve morao da uradiš i koliko si energije u to uneo da nekoga stigneš. Jednom trenutku kada ga stigneš, to je kraj. Niko, siguran sam, neće moći da nas stigne, ali moramo da radimo opet sistematski i kontinuirano sistematski. Da ne menjamo non-stop selektore, predsednike, trenere, nego da se zna da postoji neki jasan plan i program, da se svih tog programa držimo i ono što je najbitnije je da sve to radimo ujedinjeno. Mi smo za ovu zemlju osvajali medalje, ali onda smo bespravno skrajnuti bili dugi niz godina. Sada se to dosta promenilo, i vreme je da kao jedan radimo u interesu rukometa i svih nas koji zaista vole ovaj sport”.

Nikada vas nije vuklo da postane trener?
“Jeste me vuklo, ali nikada ne bih mogao da radim taj posao na način na koji bih radio. Preopširan sam, predetaljan i preambiciozan. Trenerski posao je krvav. Pokušao sam prošle godine da pomognem Saši Kandiću u Voždovcu, da pokažem klincima, nešto što sada radi Vladica Stojanović s Novim Beogradom. Sale je poslednji Mohikanac, Don Kihot. Njegova borba je takva kakva jeste i traje ceo život. Nisam mogao zdravstveno to da to podnesem, pa sam odustao”.

“KOLIKO ĆE RAUL IMATI VREMENA DA SVOJE ZNANJE PRENESE ZA KRATKO VREME?”

Stigao je Raul Gonzales za selektora. Srbije će biti nepoznanica u Herningu. Koliko možemo, šta možemo da očekujemo od Orlova na Evropskom prvenstvu?
“Ja sam nenaivni optimista. Mislim da se ova generacija nekako isprofilisala da može da dobije svakog. Raul je stvarno jedan od najboljih trenera na svetu. Ne može niko ništa da kaže protiv njega, ali ostaje pitanje koliko će on brzo svoje znanje moći da prenese za tih par dana priprema, za kratko vreme. Mislim da njegov stil ne odgovara našim igračima. Ako on bude modifikovao svoje znanje, to što zna da radi, a zna jako dobro, da će ljudi biti iznenađeni našom igrom”.

Njegov stil je brža igra, sa manje faulova, mnogo golova iz tranzicije. Da li možemo mi tako da igamo?
“Ako svoj ego malo sputa, a koji ga ima s punim pravom, mislim da može da može da uradi nešto, da dođemo do druge runde i da se tamo sučelimo sa još boljim reprezentacijama, Danskom, Francuskom, Portugalijom. Imamo dobre igrače. Žao mi je što vidim da ima opet povređenih igrača. Žao mi je što Kos ne igra. Bitno je da imao dobra krila i dobru odbranu. Tranzicija je ok, fali nam na bekovima. Mislim da je vreme da ova generacija pokaže da zna da igra dobar rukomet. I ne odgovara nam taj turnirski sistem na svaka dva dana, više nam je prijao sistem kvalifikacija na tri-četiri dana pauze”.

Kakvo je mišljenja o psihologu u reprezenaciji?
“Nama ne treba psiholog, treba nam vrhunski sportista, neki recimo vaterpolista koji je prošao tri finala, šest polufinala, dve tuče, samo da priča sa igračima. Neko tipa Vanja Grbić, da taj naboj koji svako ima, da se malo spusti, da se smire, da svako može da promaši, pogreši. Moj primer u Rajn Nekar Levenu. Neplanski smo izgubili neki meč pred kraj godine. Dolazi trener Ola Lindgen u svlačionicu. Ja spustio glavu, kidam se, a Ola kaže: ‘Momci, lepo se provedite s vašim porodicama za Novu godinu. Vi koji ste sa reprezentacijom, srećno na prvenstvu. Vi koji niste, javite se 2. januara popodne, imate trening. Vidimo se, srećan put i svako dobro’. Jednostavno je to. Tako Skandinavci gledaju na sport”.

Da li se kajete zbog neke odluke, možda loš odabir kluba? Da li je bilo preispitivanja?
“Recimo, odlazak u Sloveniju. Trebalo je da ostanem u Levenu, ili u Kilu ili nekoj drugoj ekipi, ali zarad nastavka svog porodičnog života sam otišao. Ne kajem se, jer sam to vreme proveo sa sinom. Kajem se sportski, ali životno ne. Vreme ne može da se vrati. Kajem se i zbog tog trenutka kada Veselin Vuković više nije bio selektor, što nismo svi kao generacija zajedno stali odlučnije, drčnije da je Ljuba Vranješ ostane selektor reprezentacije".

Kako vam se čini ARKUS liga?
“Mnogi se ne bi složili, ali mislim da je naša liga najbolja u regionu. Svi kažu da je to makedonska, ali ajde da vidimo Partizan i Vojvodinu sa Vardarom, Pelisterom. Voleo bih da odmerimo snage. Mislim da nam je liga sve bolja. Nije dobro da jedna ekipa bude dominatna u ligi, to nije dobro donelo ni Slovačkoj, Poljskoj, Sloveniji, Makedoniji, Rumuniji... Eto, Vardar je bio dvaput šampion Evrope, a Makedonija je imala skromne rezultate. Sada je to pitanje, šta RSS želi, da li nam treba jak klub ili jaka reprezentacija?”.

Nikola sa sinom Matejom u Beogradu 2012. (©MN Press)

Bivši rukometaši se žale da ih posle karijere sve boli, kičma, donja leđa, kolena… Kako je u vašem slučaju?
“Volim dok spavam, to je jedini period kad te ništa ne boli. Srce me ‘ubi’, to mi je najveći problem, ostalo ću preživeti. Boli sve, kukovi, kolena, zglobovi su mi katastrofa. Kad se probudim, teško odem do toaleta”.

Čime se bave vaša deca?
“Mateja i Valentina su moj svet. Sin ima 17 godina, trenira košarku u OKK Beogradu. On mi je najbolji drug. Ćerka ima 12 godina, igra fudbal, brani u Zvezdi, a trenira i odbojku”, zaključio je Manojlović u opširnom intervjuu za Mozzart Sport.