ANALIZZA: Ko je Pantić, a ko Šojić na Marakani?

Počeli smo s „Tesnom kožom“, ali na početku teksta o skandalu koji je iz temelja potresao Marakanu podsetićemo vas na još jedan biser srpske kinematografije... 

Kada bi neko došao na ideju da napravi rimejk kultne serije „Grlom u jagode“, neki novi Bane Bumbar bi ovako analizirao tekuće događaje: tog januara 2013. godine rukometaši Srbije su debaklom protiv domaćina Španije neslavno završili učešće na Svetskom prvenstvu, oko čuvenog narko-dilera Darka Šarića bezbednosne službe su stezale obruč, a Crvena zvezda je doživela jednu od najvećih sramota u istoriji kluba, pošto je predsednik Dragan Džajić pred očima zaposlenih fizički nasrnuo na potpredsednika Nebojšu Čovića...

Taj čin, definitivno, mogao bi da označi kraj svih nadanja da će jednog lepog dana u Ljutice Bogdana biti bolje! Sukob dvojice najodgovornijih ljudi u Crvenoj zvezdi pokazao je ispravnost nikada ne napisane i ne ozvaničene narodne izreke da je ljubav na silu – silovanje.

Potpredsednik Vlade i trenutno najmoćniji čovek u državi Aleksandar Vučić definitivno je imao ozbiljnu nameru da u Ljutice Bogdana konačno zavede red, ali je rastrzan između brojnih obaveza loše promešao fudbalske karte. Zaboravio je na činjenicu da u sportskom svetu, u čije zakonitosti nije savršeno upoznat, dva jaka štiha ne znače i dobijenu partiju. Jer od čuvene novembarske noći, kada je Vučić pet minuta pre ponoći aboliranog Džajića ponosno uveo u prostorije kluba, Crvena zvezda je samo na papiru imala institucije rukovođenja.

OD DŽAJE SU ŽELELI DA SAMO KLIMA GLAVOM...

U praksi je to izgledalo ovako: predsednik Džajić je imao vrlo, vrlo ograničenu moć delovanja i rukovođenja, sportski direktor Zoran Stojadinović nije imao mogućnost da dovede nijednog igrača, a u rukama potpredsednika Nebojše Čovića bili su i mač i pogača...

Kao čoveku koji je ljudski i igrački rastao u velikoj Crvenoj zvezdi, funkcioneru koji je posao učio od velikana poput Slobodana Ćosića, Draganu Džajiću je takva konstalacija snaga bila nepojmljiva. U njemu je sigurno akumulirala gnev zbog nepobitne činjenice da ga niko od predvodnika promena na Marakani nije obavestio o nameri da on, kao najveća ikona kluba, treba samo da bude kozmetika. Puki ukras i mamac zahvaljući kojem će navijači uloviti prekomernu dozu optimizma.

O ostalom nije trebalo da razmišlja...

Sasvim sigurno svestan da je daleko od funkcionerskog zenita, najbolji igrač u istoriji srpskog fudbala dozvolio je sebi da iskoči iz šina, uradi nešto što ne ide uz njegov CV i karakter. Na despotski način rukovođenja Nebojše Čovića i njegov prenaglašeni običaj da se o svemu pita i odlučuje, odregovao je kako nije smeo – uvredama i udarcima. Bio je to autogol jednak crvenom kartonu u Nemačkoj, zbog kojeg je Džajić propustio čuveni revanš s Panatinaikosom u polufinalu Lige šampiona, kao i dokaz da je loše trgovao interesima, koliko god to surovo zvučalo.

Jer aboliciju (mada je sve ukazivalo da će i ovako biti oslobođen optužbi za zloupotrebu službenog položaja), Dragan Džajić je papreno platio. Iz neposredne blizine, vezanih ruku, morao je da gleda kako ne može da učini ništa značajno da njegovom klubu bude bolje, ali i da primeti kako Marakanom i dalje paradiraju likovi s kojima bi teško ikada seo da popije kafu.
„Ne obećavam da ću za šest meseci napraviti evropsku Zvezdu, ali obećavam da ću krvavo raditi u interesu kluba“, bila je jedna od prvih rečenica Dragana Džajića posle izborne Skupštine 17. decembra, na kojoj mu je zvanično potvrđen novi predsednički mandat.

SAD DELIJE I VUČIĆ MOGU DA POKAŽU KOLIKO IM JE STALO DO DŽAJIĆA

Ali, Dragan Džajić, po zamislima najviših instanci, uopšte nije bio predoređen da nešto radi. Bio je projektovan kao klimoglavac, običan fikus koji će povremeno na sva usta da hvali poteze Kokeze, Tončeva i na kraju Čovića...

Ali kao čovek sa tako impresivnom biografijom nije imao mira, niti nameru da bude potčinjen... Bez ikakve sumnje u glavi mu se dugo vrzmala misao da je jesenje životne dane trebalo da provede u papučama s „daljincem“ u ruci, pogotovo što je za ovih mesec i kusur dana imao samo jednu jedinu satisfakciju – to što mu navijači bezgranično veruju, i što mu je rame poplavelo od tapšanja onih koji su ga još pre deceniju slali u penziju...

Bio je to razlog zbog kojeg je Džajić gutao knedle i nervozno stiskao šake na svakoj sednici Upravnog odbora, videvši da njegove ideje jednostavno nemaju prođu. Ako je nešto dobro u skandalu sa Nebojšom Čovićem, onda je to podatak da je Dragan Džajić odlučio da kaže zbogom trulim kompromisima i jednom zauvek vidi koliko ga navijači, počev od Aleksandar Vučića, deklarisanog Delije, zapravo žele u predsedničkoj fotelji.

Jer za njega i Nebojšu Čovića zajedno više nema mesta u Crvenoj zvezdi, mada će se klub sigurno oglasiti saopštenjem kako je sukob dvojice čelnika medijski predimenzioniran!

ČOVIĆ VEŠTO KORISTI IMIDŽ SPASIOCA, PA MOŽE I DA VREĐA

Ako Džajić i pored svega pristane da deli prostor s Nebojšom Čovićem, pristaće u isto vreme da umrlja dobar deo svoje impresivne igračke i funkcionerske karijere. Daće legitimitet ljudima koji ga vide kao savršenu lutku iz izloga, a i narugaće se na fin način instituciji zvanoj – predsedničko mesto Crvene zvezde. Reč čoveka u toj fotelji bila je kroz istoriju kluba s Marakane poslednja, ma koliki politički uticaj imali generalni sekretari ili potpredsednici.

A Nebojša Čović definitivno ima moć i uticaj, pa će sigurno pokušati da odigra na kartu promene konstelacije snaga u srpskom sportu. Čovek prekaljen u mnogim političkim bitkama sigurno zna da ga navijači vide kao finansijskog mađioničara koji je na čudesan način postavio košarkaški klub na zdrave noge, a isti poduhvat želi da napravi i na Marakani. Zato je imao privilegiju da izvređa najbližeg Džajićevog saradnika Zečevića, a da u razgovoru s predsednikom zadrži pogane navike i još poganiji jezik, što je sastavni deo njegove ličnosti („Jeste li i ti i ovaj tvoj Zečević možda neke engleske kraljice?“).
„Nije me Džajić udario, a da me je udario, sigurno bih mu vratio. Uvek bih tako reagovao“, poručio je posle sukoba na Marakani Čović.

Zna Čović da je Crvena zvezda trenutno bez njega operativno mrtva, a da Dragan Džajić novom rukovodstvu samo daruje notu legendarnosti... Ali Zvezda je u suštini klub legenda, ma u kakvom finansijskom stanju bila.

Čak i kada puca po šavovima i čeka da neko ugasi svetlo. Jer od svega viđenog u Ljutice Bogdana ovih dana nema dalje...

Piše: Darjan Nedeljković
[email protected]