Boško Janković: Jasno mi je da Mihi ne valjam, moja generacija je prerano otpisana

Kao što su se čelnici ponašali u Crvenoj zvezdi, pa je doveli na najniže grane u njenoj istoriji, tako se sada ponašaju i rukovodioci našeg reprezentativnog fudbala i selektor. Čekaju da sve upropaste, a onda nas “počaste” i hrabro najave da će otići. Šta Srbija ima od toga što je Siniša Mihajlović najavio odlazak u oktobru? Pokupiće 420.000 evra, tobože je podmladio reprezentaciju, a zbog njegovog rada i rezultata smo toliko potonuli da više ne znamo ni u kom šeširu ćemo biti na žrebu za naredne kvalifikacije. I onda povrh svega Karadžić kaže da smo podmladili ekipu i da cilj nije odlazak na Mondijal?! Nađite još neku fudbalsku federaciju kojoj nije bio cilj da ode na Mondijal u fudbalsku svetinju Brazil.

Priča o podmlađivanju jednostavno ne pije vodu jer su nam Hrvati pokazali kako se sastavlja reprezentacija. Selektor je selektovao najbolje i rezultat nije izostao. U timu su bili i veterani Šimunić i Olić  i talenat Kovačić. Ali i Kranjčar, Modrić, Vukojević, Eduardo… Upravo ovi poslednji su u mladoj reprezentaciji dobijali packe od naše reprezentacije. Ranije i Srna. Ali, iz tadašnje naše mlade reprezentacije, u timu na Maksimiru je bio samo Bane Ivanović. Pitate se: gde su ostali? Otpisani su. Jedan od njih je i Boško Janković. Fudbaler od koga se očekivalo da jednoga dana postane vođa Orlova, ali su ga prvo povrede, a potom i Siniša Mihajlović eliminisali iz nacionalnog tima.
“Ja sam za Srbiju uvek tu. Ako neko želi da me pozove - odazvaću se. Ali, jasno mi je da me selektor Mihajlović ne vidi u reprezentaciji. Čovek ima pravo, on je selektor, ima svoje igrače kojima veruje, on bira sastav i na kraju odgovara za rezulat. Iskreno, ne očekujem da me zove u reprezentaciju, jer mi je jasno da mu se ja zbog nečega ne uklapam. Uopšte se više ne bavim time, oguglao sam na činjenicu da me nema u reprezentaciji”, pokušava Janković da što profesionalnijim odgovorom amortizuje priču o odsustvu iz nacionalnog tima.

Ali, zanima nas detaljnije objašnjenje. Nije normalno čuti da je neko sa 29 godina ko igra u dobroj formi u Seriji A (a, imamo reprezentativce koji su epizodisti u toj ligi), ogugla na to da je otpisan u reprezentaciji, koja nema kvalitet Argentine ili Španije da bi se tako lako odricala igrača… Pogotovo što Janković po karakteru ima neke osobine lidera na terenu što je dokazao još kao mlad igrač. Osobine koje definitivno nedostaju našoj današnjoj reprezentaciji gde je glavna zvezda selektor koji izjavama zastrašuje svoje igrače i ulazi u konflikte sa najboljim igračima kao što je to bio slučaj u Skoplju.

“Ne znam, možda je to i zbog mog karaktera, mada ja tu ne vidim ništa sporno. Iskreno, mnogo mi je žao. Žao mi je zbog ljudi u Srbiji koji vole fudbal i svoju reprezentaciju. Žao mi je zbog moje generacije gde su bili Basta, Krasić i ostali. Generacije koja je trebalo da tuče Hrvate na Maksimiru, kao što smo ih pobeđivali u mladoj reprezentaciji. Prerano smo otpisani. Najbolji primer za to je Danko Lazović jer se sa 27 godina oprostio od reprezentacije. Samo je Ivanović iz te generacije igrao sada protiv Hrvata. Poznajem momke koji sada igraju u reprezentaciji, mladi su, talentovani i predviđam im lepe karijere. Ali, mislim da smo platili ceh neiskustvu na terenu. Ne kažem da treba da igraju igrači sa 36 godina, ali iskustvo je neophodno”.

Ko zna, možda se jednoga dana promeni i tretman prema vašoj generaciji...
“Ako ljudi koji vode srpski fudbal misle da je ovo pravi put, nema problema. Super za njih. Ja ne živim od reprezentacije, ona mi ne hrani porodicu. Za reprezentaciju se igra iz ljubavi prema svojoj državi i ta moja želja nikada nije bila sporna.  Ali, očigledno da nekome ne odgovaram”.

Za to vreme u Đenovi, Janković je jedan od ključnih igrača u borbi za opstanak i treći strelac tima uprkos činjenici da je zbog povreda odigrao samo 16 mečeva.
“Sve bi bilo drugačije da je klub doveo ove igrače, koje je doveo u januaru. Imali bismo desetak bodova više. Trener De Kanio je stabilizovao ekipu, pravi je drugar i van terena. Verujem da ćemo isplivati i zadržati poziciju koja nas ostavlja u elitnom rangu. Imamo sada mečeva sa Napolijem i gradski derbi protiv Sampdoprije, a potom ide nešto lakši raspored: Peskara, Atalanta, Kjevo, Torino… Naravno, ne zanosimo se da su to unapred dobijeni mečevi i znamo da nas do kraja prvenstva očekuje osam finala”.

Vaš gol je spasio Đenovu poraza od Sijene, a kolo pre toga ste imali i asistenciju protiv Fiorentine. Nije baš evrogol, kakve obično postižete, ali je bio veoma vredan.
“Nema veze da li je otpadak ili evrogol, bitno je da je ušla. Ovde se golovi gledaju po važnosti, a ovaj je bio jako bitan. Iskreno, nedostajali su mi ti lako golovi. Pogotovo posle povrede i odsustva sa terena. Drago mi je da sam golom nagrađen za sav trud koji sam uložio”.

Janković otkriva da ga je od terena odvojila poprilično čudna povreda…
“Upala trbušnog zida. Koliko sam čuo, Lazar Marković ima istu povredu. Ovde u Italiji se to i ne tretira kao povreda, a jako je neugodno. Zato sam u januaru i igrao povređen i pod injekcijama jer je klub bio u krizi. Igrao sam pod bolovima i morao sam na prinudnu pauzu. Reč je o upali pubične kosti, zbog čega ne može ni da se uhvati ni sprint, ni da se šutira… Jako, jako nezgodna povreda. Ali, na svu sreću, to je iza mene i sada sam opet u formi, a trud se isplaćuje”, zadovoljno konstatuje vezista Đenove.

Janković nije jedini primer da se ovdašnja reprezentacija lako odricala dobrih fudbalera. Primeri Dejana Ramba Petkovića ili Milinka Pantića u prošlosti najbolje svedoče o tome. Doduše, tada smo imali daleko jači tim od ovog današnjeg. Janković ume da igra fudbal, u najboljim je godinama, ali mu za Mihajlovićeve kriterijume nešto fali…

Piše: Aleksandar Gligorić
[email protected]