D. Šekularac, vojna pošta 3215, Bileća...

Mora biti da su sa te adrese stizala najlepša pisma širom Juge...

Bileća, vojna pošta 3215. Istočna Hercegovina. Škola rezervnih oficira pešadije, iliti skraćeno – ŠROP. Tu su služile neke od najvećih faca one velike države. Intelektualna elita, uglavnom. Od umetnika i velikana poput Danila Kiša, Ljube Tadića, Fabijana Šovagovića, Đuze Stojiljkovića, Jovana Janićijevića – Burduša, Danila Lazovića, Zdravka Šotre, Voje Mirića, preko Miće Orlovića, Vokija Kostića, Staniše Stošića, pa sve do fudbalskih asova kao što su Belin, Vidinić, Mujić, Boškov, Durković, Lipošinović, Šijaković, Ognjanović, Toplak, Duvančić... 

Kažu ovako: oni koji su u grandioznom bilećkom garnizonu proveli makar šest meseci, nikome i nikakvo drugo vojevanje ne priznaju. Do groba su pamtili ili još pamte krš Hadžibegovog brda, puškomitraljez od “sto kila” na leđima, vežbe oko Avtovca i katkad, onako više u sebi – dok srce pleše u ritmu besa i sete – zapodenu onu čuvenu: dole kamen, gore nebo, oj Bilećo, bog te j..o!   

Zapamtiće za sva vremena one četiri cifre i oficirsku torturu i najslavniji vojnik ŠROP – Dragoslav Šekularac. Veliki Šeki punih 12 meseci pisao je kući, na Makedonsku, u srce Beograda - iz Bileće.

Ovako je pričao u pero Jova Vukovića, prisećajući teških i uzbudljivih vojničkih dana: “U gradić u hercegovačkom kamenjaru stigao sam u vrlo teškom psihičkom stanju. Ne zato što sam se plašio vojničkih obaveza, nego zbog činjenice da je moj život odjednom dobio neočekivani tok, za šta uopšte nisam bio pripremljen. Bileća i okolina delovali su dosta depresivno za mladića poput mene, koji je živeo u Beogradu, a osim toga, već video i dobar deo sveta. Olakšavajuća okolnost mi je bila naklonost lokalnog stanovništva vojsci. Ne znam koliko nas je tačno bilo u ogromnom garnizonu, ali nedeljom bi, kad vojnici dobiju slobodno popodne, izgledalo da je u gradu više vojnika nego civila, meštana. Bileća je imala nižerazredni fudbalski klub – Hercegovac. Ponekad sam išao na njihove utakmice. Retko na treninge, jer tu privilegiju nisam imao do pred samo skidanje uniforme. Prvih dana mog boravka u Bileći meštani, mladi i stari, danima su zaposedali žičanu ogradu garnizona da bi videli Šekija. Mnogi, pritom, nisu verovali da sam to ja. Verovatno sam im izgledao daleko neuglednije od onog svemoćnog Dragoslava Šekularca čiju su figuru i lik formirali slušajući prenose utakmica na radiju. Obuku smo, najčešće, izvodili na Hadžibegovom brdu, gde je zimi brijao oštri severac, a leti ubijale nesnosne vrućine. Noseći puškomitraljez znojio sam se više nego na najtežim utakmicama u Zvezdi i reprezentaciji... Teško oružje vukao sam i bolestan. Temperatura 40 stepeni. Nisam hteo da kažu: vidi ga, Šeki vrda. Nikada se nisam ponašao kao nekakava umišljena zvezda”...

Nije Šeki voleo vojsku. I to nije krio. Strašna disciplina za jednog umetnika... A možda je sav taj dril lakše izdržao jer nije bio običan pitomac. Postavili su ga za komandira voda. Bileću je čak napustio sa činom kapetana “u rezervi”. Ispade tako Šeki na kraju vrlo dobar vojnik... Svoje iz čete je, kažu, redovno častio pivom, posle svake dobro izvedene vežbe, a posebna atrakcija bio je njegov odlazak do stadiona Hercegovca. Scena kao kod Stalonea: Idol u laganom trku ulicom, ko Roki, a na svakom uglu po desetak novih dečaka u kas za njim.

U ono vreme velika bilećka kasarna brojala je na hiljade “stanovnika”. A samo su dvojica visokih oficira zadužila automobile. Godina '63, auto ozbiljan luksuz... Jedan od te dvojice “motorizovanih”, neki potpukovnik Žabić iz Zagreba, znao je da se dodvorava prvoj zvezdi garnizona. Voleo je da ga raja vidi sa Šekularcem. Anegdota iz prve ruke... Predloži potpukovnik Žabić jednog dana Šekiju da popodne skoknu do Trebinja. Civilka, šetnja, pićence, provod... Daće mu, kaže, i da vozi. Bileća bez asfalta, put stari, austrougarski. I Šeki nagazio “200 na sat”. Potpukovnik vrišti. Plače. Moli.

- Koči, uspori! Izginućemo! Šekiiii...

Ali uzavrela mangupska krv... Nema milosti. Neka pati. Za svaki sprint uz Hadžibegovo. Za sve drugove iz čete, još jače po gasu. Pa onako šeretski, preko ramena: 

- Šta te briga potpukovniče! I da izginemo... Pa postaćeš poznat. Sutra bi svetska štampa objavila da je poginuo Dragoslav Šekularac i neki oficir Žabić zajedno sa njim. Upamtili bi ti prezime, potpukovniče.  

E sad, da l' se Šeki našmekao hercegovačkih suknjica na Trgu platana i kako je prošao kad su se vratili u kasarnu; odnosno jesu li Žabiću pantalone ostale suve – nema “zvaničnih” informacija.

***

Tragajući za vojničkim dogodovštinama Dragoslava Šekularca kolega Aleksandar Gligorić, rodom Hercegovac, Bilećanin, uspeo je da dođe do Milančeta Vučinića. Tih šezdesetih, tada još 11-godišnji momčić zanesen fudbalom, dečački zaljubljen u Šekija, postaće oficir JNA u Bileći. Major. I sve pamti kao da je juče bilo...
“Njegov prvi izlazak u grad dogodio se tako što što je razbio staklo na prozoru spavaonice. Zašto? Da bi morao da ga zameni. Dobio je naređenje da ode kod stolara u grad i da zameni staklo. Šeki je to uradio samo da bi video kakav je grad u koji je došao. A sa tim stolarom, izvesnim čika Lazom, kasnije se sprijateljio. Sećam se, Ivan Toplak tih godina u Bileću je doneo prvu ozbiljnu fudbalsku loptu. Bila su teška vremena i zahvaljujući Toplaku, na stadion Hercegovca stigla je prava lopta... Kako je samo Šeki voleo da se kladi i da pobeđuje u bilo čemu... Tako se kladio i sa Toplakom. Slušao sam ga kada je rekao kako je uvek više voleo slast pobede nego novac. Kladili su se u nešto... Svojim očima sam gledao. Toplak sa desnog kornera centrira i Šeki čeka loptu u šesnaestercu. Opklada je bila da Šekularac iz svih pet voleja i poluvoleja pogodi pečku. Ne da postigne gol, nego da pogodi prečku! Stative se ne računaju. Toplak prihvatio, a Šeki, naravno, pogodio svih pet puta“.

Škola rezervnih oficira imala je svoj klub Pitomac, objasnio nam je major Vučinić. Šeki je u okviru njega formirao tim. Njegov doprinos fudbalu u Bileći i čitavoj Hercegovini uopšte bio je ogroman.
“Iz ljubavi prema njemu fudbal se sve više igrao. Zadužio je ovaj kraj. Igrajući za Pitomac, nažalost, doživeo je i prvu ozbiljnu povredu u karijeri koja će ga i kasnije pratiti. Koleno...”.

Šekularac vojnik, u uniformi, uspeo je da u hercegovačku “nedođiju” dovede čak i Crvenu zvezdu...
“Prvi put u istoriji tih krajeva dolazi tako veliki klub kao što je Crvena zvezda. I on se tada sa ovima iz Zvezde kladi da će za Pitomac postići gol. I pritom - da se tu ne važi gol iz penala. Tokom utakmice sudija stvarno dosudi penal za Pitomac. Ovi iz Zvezde mirni, briga ih ako ga Šeki da iz penala. Ali on ne uzme loptu da puca, nego napravi dogovor sa saigračem da ovaj izvede i da mu onako na kvarno gurne loptu napred. Zaleće se taj da izvede penal, ovi iz Zvezde se opustili, i dok su ukapirali šta se dešava, Šeki je već pritrčao na izvedenu loptu i dao gol. Sećam se da je branio golman Ćosić i sećam se da je potpuno poludeo što su tako namagarčeni. Kasnije će taj potez sa penala proslaviti Johan Krojf i ceo svet će ga pamtiti po slavnom Holanđaninu. A Šeki je to uradio u Bileći, svojoj Zvezdi, još 1963. godine. Kakav je to mangup bio”...

Dragoslav Šekularac nigde nije mogao bez pratnje. I mlado i staro iz Bileće bilo mu je uz skute gde god bi krenuo. I tako godinu dana. Bilo je, razume se, akcija i van terena.
“Izuzetno je voleo da igra preferans. I isto se ponašao kao u fudbalu. Preferans je igrao isto kao poker. On ima četiri štiha u ruci i niko ne zna da li blefira ili stvarno ima. Neko udari kontru, a on kao iz topa - rekontra. To je obožavao. Zato su se ljudi plašili da igraju sa njim preferans. Igrao ga je nepredvidivo, kao i fudbal“. 

Poslednji pozdrav Šekiju iz “njegove” Bileće. Od njegovih Hercegovaca.

Posebno od dečaka i majora Milančeta Vučinića.