Dan kada su dva pucnja promenila sve... (VIDEO)

Imao je produženi korak kojim je umeo da razbije svaku odbranu i da od najboljih čuvara napravi početnike, promene u driblingu koje su više izgledale kao kakav elegantan ples na košarkaškim borilištima, a knjiški opisanom tehnikom šuta znao je da pogodi i najteže šuteve. Bio je igrač kakvog srpska košarka, čini se, neće imati još mnogo, mnogo godina. Jer, Haris Brkić je bio igrač bez premca, miljenik svih košarkaških poklonika, imao je sve predispozicije da napravi karijeru iz snova i učini još mnogo toga po čemu će ga ljudi pamtiti, ali... Napustio nas je u 26. godini, ne zato što je "neko od gore", kako kažu čuveni stihovi Đorđa Balaševića, to odlučio, već zato što su drugi bili krojači njegove sudbine.

Eto, prošlo je 13 godina od smrti jedne košarkaške legende, a ni dan danas nije poznato ko je i zašto odlučio da tog 12. decembra ispali dva metka u glavu i presudi čoveku koji je tek mogao da ispiše najblistavije stranice istorije igre pod obručima. Svi oni koji ga najviše vole svake godine postavljaju isto pitanje - "Zašto?", a izgleda da odgovor nikada neće ni dobiti...

Godišnjica njegove smrti biće obeležena susretom dva tima u kojim je postigao najviše - Partizana i podgoričke Budućnosti. Crno-beli i popularni Đetići sastaće se u nedelju od 19 časova u hali Pionir, a kompletna utakmica biće samo još jedno prisećanje na blistave partije koje je Brkić odigrao u opremi oba kluba. A odigrao ih je zaista mnogo. 

Samo u dresu Partizana, u koji je stigao sa deset godina iz Bosne, nastupao je u 290 zvaničnih utakmica, na kojima je postigao ukupnu 3.709 koševa. U evrokupovima je ubacio 951 poena, zbog čega se nalazi na petoj poziciji liste najboljih klupskih strelaca, a nosio je i kapitensku traku crno-belih.

Nakon šest fenomenalnih sezona u timu bivšeg prvaka Evrope, gde je osvojio po tri titule državnog prvaka i Kupa i igrao Fajnal-for Evrolige u sezoni 1997/98 zajedno sa Predragom Drobnjakom, Aleksandrom Čubrilom, Dejanom Tomaševićem, Draganom Lukovskim, Miroslavom Radoševićem (...), otišao je u Budućnost, gde je nastupao u sezoni 1999/2000. Sa podgoričkim Đetićima osvojio je još jednu titulu, u generaciji sa Nikolom Bulatovićem, Vladom Šćepanovićem, Milenkom Topićem, Draganom Tomaševićem i sadašnjim trenerom Crvene zvezde, Dejanom Radonjićem. 

Odmah nakon toga vratio se u Partizan, gde je odigrao samo još tri zvanične utakmice pre tog, kobnog, 12. decembra... Podsećanja radi, Brkić i ekipa su se tada pripremali za utakmicu sa Efesom u Istanbulu, a trening je napustio ranije zbog bolova. Iz dvorane Pionir otišao je brzo, a dok je došao do svog Golfa 3, ubica mu je prišao s leđa i ispalio dva hica u glavu... Posle tri dana velike borbe, straha i strepnje, ovaj svet je napustio, a za sobom ostavio neispunjen košarkaški san i bezbroj pitanja bez odgovora...

U znak sećanja na Harisa Brkića, klubovi za koje je nastupao, Bosna, Partizan i Budućnost svakog leta organizuju Memorijalni turnir.

"Čovek ne nestaje svojom smrću. On živi sve dok živi sećanje na njega i dok ima onih koji ga pamte. Neki ljudi žive večno, kroz dela koja su iza sebe ostavili i njihovi grobovi nikada neće prestati da svetle", napisao je veliki Jovan Jovanović Zmaj u svom kultnom delu, pesmi "Svetli grobovi". Isto tako je i sa Harisom. Porodica, prijatelji, njegovi verni Grobari, ali i svi pravi košarkaški poklonici pamtiće Brkića dok je sveta i veka i svakog 15. decembra postavljaće sebi isto pitanje - "Zašto?"...

(FOTO: MN Press)