Ilija Petković: Tražio me je Real, ali mi propisi nisu dali da odem na Bernabeu

Bivši selektor Srbije i Crne Gore gostovao u rubrici MOZZART Sporta "Moja priča".

Postao sam igrač kada...
"Taj osećaj sam imao na debitantskoj utakmici za A reprezentaciju „velike“ Jugoslavije protiv Francuske aprila 1968. godine, na stadionu Crvene zvezde, u kvalifikacijama za tadašnji Kup nacija, a potonje prvenstvo Evrope. Dao sam dva gola Trikolorima u pobedi od 5:1, što nam je, posle 1:1 u Marselju, bilo dovoljno za odlazak u Italiju. Osvojili smo drugo mesto na turniru, iako smo zaslužili titulu. Moćniji od nas nisu dozvolili da napravimo završni korak".

Najponosniji u karijeri sam bio...
"Posebno sam ponosan na drugi ugovor s OFK Beogradom. Posle dobrih igara na pomenutom EP-u imao sam lepih ponuda od najvećih klubova u zemlji, ali sam uz sve poštovanje njihovog kvaliteta, snage, tradicije, trofeja i ponuđenih mi para, izabrao da ostanem u maloj sredini. Tamo gde me je vuklo srce. A i da se ne lažemo, bolje je biti prvi u selu nego poslednji u gradu. Na Karaburmi sam imao lep status, veliko poštovanje, odlično društvo, klub su vodili divni ljudi, navijači su bili za poželeti".

Hteo sam da ostavim fudbal kada...
"Kada je čovek nemoćan, vezan za krevet, svakojake crne misli mu prolaze kroz glavu. Kao meni s 19-20 godina kada sam zbog polomljene čašice kolena dva meseca proveo u gipsu, a šest van terena. Računao sam da mi je možda bolje da se bacim na školu, jer mi je odlično išla, ali majka je učinila da ne dignem ruke od fudbala. Sećam se njenog saveta: 'Kada si već toliko prošao, uradio i žrtvovao u fudbalu, nastavi gde si stao, pa dokle doguraš. Nije nauka zec, pa da ti pobegne.' Poslušao sam je".

Nikome još nisam rekao...
"Kada bih vam ispričao sve zgode i nezgode koje nisam podelio s medijima imali biste, verujte mi, materijala za fin feljton. Ali hajde da vam otkrijem jednu, ali, čini mi se, vrednu nepoznatu zanimljivost iz moje karijere. Nikome još nisam rekao da sam bio među prvim fudbalerima s ovih prostora koji je imao ponudu velikog Real Madrida. Hteo sam i ja da potpišem za Kraljevski klub, posle jednog sjajno odigranog turnira u Čileu, odakle je dobar glas o meni stigao do ljudi sa Santijago Bernabeua, ali nisam mogao. Danas klinci odlaze pre punoletstva u inostranstvo, a mi nismo smeli da mrdnemo pre 28. godine. Falilo mi je četiri, pet meseci do te  famozne starosne granice".

Jedino žalim što...
"Postoji samo jedna stvar za kojom žalim u profesionalnom životu. Krivo mi je što svojevremeno nisam iz Troe prešao u neki poznatiji klub u Francuskoj, a nije da nisam imao prilika za tako nešto. Ovako sam tiho, tiho sišao s evropske klupske pozornice. Knjiga je ostala nedovršena".

Da sam mogao da promenim u igri, promenio bih...
"Imao sam srce veće od terena. Da mi je bilo još 10-11 centimetara na ovu moju malu visinu mislim da bih nosio sve pred sobom. Zbog toga nikada nisam imao šut glavom kakav sam želeo. Tako je to s životom, negde ti da, drugde ti oduzme".

Da mogu da vratim vreme...
"Možda bih ispravio neke krivine u privatnom životu, ali bih ponovo išao istim fudbalskim stazama. Uspeo sam da dođem iz malog Knina u veliki Beograd i napravim ime u njemu, stignem do reprezentacije, ostavim traga u njoj, obiđem ceo svet, napravim mnoga prijateljstva... Moguće da bih napravio više da sam obukao Partizanov ili Zvezdin dres, ali i ovako sam dobro prošao. I više od toga".

Četiri reči koje govore sve o meni...
"Uh, ovo pitanje vam zvuči kao poziv na lični reklamno-propagandni program. Svi mi volimo da verujemo da smo najpametniji i najlepši, uspešniji i govorljiviji od drugih, i ko zna šta sve još, ali nije baš uvek tako. Sebe bih opisao kao skromnog čoveka, koji voli da pomaže ljudima i žali što nije imućniji da im se češće nađe u nevolji. Četvrtu reč ili osobinu koju bih voleo da dopiše neko ko me ne poznaje lično, a ima određeni utisak o meni".

(FOTO: MNpress)