INTERVJU - Dušan Tadić: Morao sam da odem iz Premijer lige

Bila je jesen 2008. godine. MOZZART Sport je otišao u Novi Sad da napravi intervju sa Vošinim mladim nadama Dušanom Tadićem i Danijelom Aleksićem. Na Petrovaradinskoj tvrđavi.
„Uzmite kolače. Super su. Što nećete? Nema bolje stvari nego kad posle dobrog ručka pojedeš nešto slatko, ja to najviše volim“, govorio je tada Tadić na kraju intervjua dok se spremao da se nađe s drugarom koji je trebalo da mu donese džojped za soni plejstejšen.

Tada je bio talentovani klinac kojem su video-igre bile pasija... Naravno, iza fudbala koji mu je bio život. Fudbala, zbog kojeg ga je majka neretko kao dečaka znala da naruži, jer nije mogla da veruje da t

o dete po ceo božji dan može da šutira loptu. Sve nam je to 2008. pričao mladi Dušan Tadić.
„Da, da. Sećam se tog prvog intervjua. Darjan (Nedeljković, prim.aut.) i još jedan momak su bili“, kaže nam u potpuno drugačijim okolnostima 2019. godine u jednom luksuznom amsterdamskom restoranu.

Sada je mart 2019. i MOZZART Sport je opet krenuo kod Dušana. Ovog puta je povod drugačiji. Dušan Tadić odavno nije talentovani klinac iz Voše. Kažemo, ovog puta je povod drugačiji. Daleko spektakularniji. Nepuna dva dana ranije je odigrao partiju za anale na kultnom stadionu Santijago Bernabeu. Sa dve asistencije i golom je izveo nečuven atentat na kraljevsku dinastiju koja je Evropom vladala prethodnih 1.000 dana.

Drugi su i novinari, onaj „drugi  momak“ koji je bio sa Darjanom u Novom Sadu je danas šef i izdao je „naredbu“ jutro posle Dućine simultanke u Madridu da se odmah krene u Amsterdam. Jer ovo su vanredne okolnosti. Ono što je Dušan uradio madridskoj aristokratiji je nešto neviđeno od nekog našeg još otkako je Dejo rasparčao Krojfov Drim tim u finalu Lige šampiona.
„Ej, morate da probate kolače. Verujte, vrhunski su“, kaže nam Tadić dok sedimo u Amsterdamu gde ga ostatak restorana gleda kao nekog vanzemaljca koji je sišao među ljude.

Kako i neće kada je tidesetak sati ranije hodao po mesečini iznad Bernabeua i ugasio sve ostalo u sazvežđu iznad Madrida. Evo i kako...

Tadić je i dalje isti momak. I dalje isto voli loptu i kolače.

Ipak, dosta toga se promenilo. Nije više Vošina nada, već Ajaksovo suvo zlato sa 26 golova i 15 asistencija na 40 utakmica. To su neke nadljudske brojke...

U Ajaksu slavno nosi još slavniju „desetku“, L’Ekip mu je dao „desetku“ koja se dešava jednom u nekoliko godina, a na terenu je najbolja „lažna devetka“ Evrope. Možda je to i najveća promena u procvatu karijere Dušana Tadića.
„Igram sve. Igram i lažnu devetku, iza špica, levo, desno... Skroz je to drugačija 'devetka'. Trener Ten Hag mi bukvalno kaže, 'kreći se gde ti hoćeš’. To je kao neka lutajuća 'devetka'. A uvek kad imam slobodu mogu najviše da pružim. Nekad kada si na jednoj poziciji rival može da te zatvori. Volim ja da igram i po strani, iza špica, svuda gde je lopta. Ali kad si na strani mogu da te zatvore, da te udvoje, da forsiraju napad na drugu stranu, pa da dobiješ manjak lopti. Ovako, kad si više unutra ili kad imaš tu slobodu kretanja, da ti vidiš i proceniš gde možeš da dobiješ loptu, onda si stalno na lopti“, objašnjava nam Tadić. 

„DOVELI SU ME DA BIH RADIO OVAKVE STVARI“

Kako je došlo do toga? Kako te je trener nagovorio?
„Nismo ni na treninzima to radili. Pitao me šta mislim, rekoh da nije problem, znaš da mogu da igram sve jer me je on svuda i stavljao. I onda me je pitao: 'Je l' ti je to OK, ti se spuštaj, idi po loptu, vrši presing samo...' I to je bilo to.“

A nema brojke koja može da opiše kakav je Tadić vođa na terenu talentovanom Ajaksovom timu.
„Doveli su me iz tog razloga, doveli su me da im budem vođa, da radim ovake neke stvari. To je bio plan, trenera, direktora, svih u klubu... Takav mi je iskreno i karakter. Volim da imam dosta uticaja na igru, volim i ovako dosta da diskutujem o fudbalu, da pričam, da se trudim da smo svaki dan bolji. To se ne nameće, to dođe samo po sebi.“

A ne ide to baš uz te stereotipe o „laloškom“ mentalitetu. Ili je istina drugačija u praksi?
„Ima u Vojvodini raznih igrača, ima ih i s jakim karakterom. Možemo da budemo mirni i normalni van terena, ali na terenu – nikad ne znaš šta će se probuditi. Pogrešno je to mišljenje da su svi Vojvođani previše mirni.“

U Ajaksu su te izgleda snimili iz svakog mogućeg ugla. Iako su se mnogi čudili letos kada si odlučio da zameniš Premijer ligu za Ajaks. Pojasni...
„Bilo je priče sa Ajaksom i pre, a posle Mundijala se sve finalizovalo. Prvo da kažem da Sautempton nije želeo da me pusti. Hteli su još da ostanem. Kad se pojavio Ajaks, prvo su to bili Mark Overmars i Henk Feldmate. To je čovek koji danas radi u Ajaksu, a mene je pre doveo u Groningen. Sada je glavni skaut Ajaksa. Ima strašno oko. U Groningenu je bio sportski direktor, doveo je Luisa Suareza, Matavža, sve njih. On i njegov asistent. On i Overmars su prvi došli u Sautempton. Pričali smo, rekli su mi da žele da me dovedu, a ja sam uvek voleo Ajaks koji je veliko ime, stariji to znaju. Hteo sam da idem iz Premijer lige po svaku cenu i to sam rekao agentu. Pojavio se Ajaks i kad sam čuo kakve mi uslove nude, kakva je priča, kakav projekat spremaju, šta hoće da urade, rekao sam menadžeru da hoću samo tamo i nigde drugde.“

Po svaku cenu?
„Imali smo malo problem sa Sautemptonom koji nije hteo da me pusti... Onda sam im rekao da hoću samo u Ajaks i nigde drugde. I da ne dolazim više u klub ako me ne puste. Tadašnji sportski direktor Sautemptona Les Rid je rekao: ’Dobro, Dušane, smiri se.’ Imali smo stvarno dobar odnos... A imao je i on možda neko, da kažem strahopoštovanje, jer sam mu uvek govorio šta mislim i znao je da nemam dlake na jeziku. Malo je zatezao, ali kad sam mu rekao da nema šanse da se pojavim i da hoću samo u Ajaks, on je onda video šta znači i meni i porodici da pređemo u Amsterdam. Rekao mi je da se smirim, da će naći rešenje i da se koncentrišem samo na Mundijal.“

„ŽELEO SAM DA IDEM IZ ENGLESKE PO SVAKU CENU, I ŽELEO SAM SAMO U AJAKS“

Ostrvski mediji su prethodnih dana pisali kako je tadašnji trener Mark Hjuz navodno predložio Sautemptonu da se reši Tadića. Istina ipak ne odgovara napisanom.
„Stvarno sam zahvalan svima u klubu. I treneru Marku Hjuzu. Sad sam čuo da ga prozivaju u Engleskoj što me je prodao za male pare, ali istina je da on mene nije hteo da pusti. On je još pre toga, na kraju sezone, pričao sa mnom. Bila je to jako teška sezona za nas i jedva smo se spasli. Iako je apsurdno što smo se uopšte borili za opstanak. On nas je spasao. I onda mi je rekao: ’Molim te, nemoj da ideš, ti si mi glavni igrač.’ Rekao sam mu: ’Vidi, šefe, stvarno ne mogu više. Zasitio sam se. Bio sam i kad je bilo najlepše i kad je bilo teško.’ Došlo je do zasićenja... Drago mi je što sam napravio ime u Premijer ligi, što sam tri godine bio među najboljim asistentima lige, čak i četvrtu isto. Hjuz me je razumeo. Rekao mi je: ’Ne znam šta ću bez tebe, ali razumem te.’ To je sve bilo pre SP.  Ništa on tu nije bio kriv, ali je znao da se ja tu stvarno više ne bih pojavljivao.“

Otkud toliko zasićenje Premijer ligom?
„Četiri godine sam proveo tamo. Postigao sam najbolje moguće s tom ekipom. Bili smo šesti i sedmi, to su najbolji rezultati u istoriji kluba. Iako sam ubeđen da je trebalo da budemo i među prva četiri, jer smo u mojoj prvoj godini na polusezoni bili treći, ali imali smo kasnije mnogo povreda... Premijer liga jednostavno cedi igrača. Taj intenzitet, nema zimske pauze, mnogo utakmica... Svaka je bukvalno kao rat. Nisi zaštićen. Ovde sada igram Ligu šampiona, igram Erediviziju, za reprezentaciju, a ne pamtim kad sam led stavio na nogu. Tamo posle svake utakmice ne znam gde više da se uhvatim, tri ili četiri udarca. I to baš posle svake! Dosadi ti s vremenom.“

Zašto si uopšte izabrao Englesku kada si odlazio iz Tventea? Zar ne bi Španija, Nemačka ili Italija više prijale tvom stilu?
„Namerno sam hteo da idem baš tamo, jer su me svi potcenjivali i govorili, 'Ne može on tamo da igra.' I hteo sam svima da pokažem. Jer da bi igrao u Premijer ligi, moraš da budeš kompletan. Da imaš radne navike, požrtvovanje... Otišao sam u Premijer ligu i zadovoljan sam šta sam sve tamo postigao. Posebno što je skroz drugačije kad igraš u ekipama koje konstantno napadaju, koje su u top pet-šest ekipa... Posle je vrlo teško kad pređeš u drugačiji tip kluba kakav je, recimo, Sautempton. I mnogi top igrači koji sad igraju u vrhunskim klubovima bi se teško snašli u nekom, uslovno rečeno, manjem klubu.“

Tvoj menadžer Miloš Malenović je nedavno otkrio da su te hteli Milan, Roma, da je bilo još ponuda. Kako baš Ajaks od svih tih klubova?
„Bilo je, ali najbitnije je da si negde srećan. Uvek sam išao u klubove gde su me baš želeli. Ima razlike između toga kad te neko želi i kad te neko baš, baš želi. Kad dođeš do toga: 'Pa ja ovoga ne mogu više da odbijam’.“

I Kineze si odbio. Velike pare...
„Odbio sam ih već više puta. Mnogo ozbiljne uslove. Mislim da to nije za mene. Naravno, nikad ne reci nikad. Ne znam ni ja kako ću razmišljati za koju godinu, ali moram da sam srećan, da sam zadovoljan. To novac ne može da kupi. U fudbalu se nikad ne zna, ne možeš ništa da garantuješ, ali stvarno sam srećan ovde. Prezadovoljan sam. Uživam u svakom trenutku. I na terenu i van terena.“

„NAJVEĆI PRITISAK BIO JE U VOJVODINI“

Ajaks je bez dileme najveći klub u kojem si igrao. Da li je i pritisak veći nego do sada u karijeri?
„Naravno da mi je Ajaks najveći klub, ali ne oseća se pritisak. Najjači pritisak koji sam ja ikada imao je bio u Vojvodini. Ubeđen sam da smo mi u to vreme imali veći pritisak od Zvezde i Partizana. Ubeđen sam. Pokojni Bata, tada, ta vremena, ma to je bilo... Imali smo sastanke pre, posle utakmice. Mi da izgubimo od Zvezde ili Partizana? Onda smo automatski kažnjeni! Kazna, karantin, to je smak sveta. Morali smo da ih pobeđujemo, nije bilo: 'Idemo da igramo sa njima’. Nego si dobijao kaznu za nerešeno. Svaka utakmica je bila tenzija, pritisak. Ali dobro, lepo je imati i taj pritisak, mada mi kao nacija malo preterujemo. Kao da će vreme stati ako se izgubi.“

Ipak, pritisak nije isključivo loša stvar u fudbalu...
„Da se razumemo, ja volim taj pritisak. To je nešto možda i najlepše što igrač može da oseti: ’E moramo.' Ali samo da bude na neki drugačiji način. Da uradimo sve da napravimo rezultat, da mogu posle sebe da pogledam u ogledalo i kažem 'ja sam dao sve od sebe.' To je najbitnije. Nekad ćeš pobediti, nekad nećeš. Kod nas ljudi misle da može uvek da se pobedi.“

Kako je Ajaks uspeo da se ovako oporavi posle perioda krize? Kako to izgleda iznutra?
„Overmars je sportski direktor, Van der Sar generalni. Ajaks je malo specifičan klub. Ima bord, sa četiri čoveka. Blindov tata i još trojica. Ne znače vam mnogo njihova imena, ali to su dosta moćni ljudi. I kad, recimo, Overmars odluči da dovede mene, to ne može da prođe ako sva četvorica ne aminuju. Ako samo jedan kaže ’ne’, nema ništa od toga.“

Overmars, Blind, Van der Sar... Sve legende iz generacije koja je 1995. godine pokorila Evropu. Nema sujeta? Svi se slažu?
„Holanđani su inače opušteni ljudi. Meni su pomoćni treneri Vidžge i Aron Vinter. Bili su veliki igrači, ali se ponašaju toliko normalno da ne možeš da poveruješ da su bili toliko veliki. Na svakom koraku ovde viđaš te njihove legende, nekad ne znaš gde ćeš pre da se okreneš. Mi u Srbiji smo navikli da neko ko je nešto napravio upada u oči posle karijere. Kod njih je to sve opušteno.“

„PROTIV BAJERNA SMO SHVATILI DA MOŽEMO DA NAPRAVIMO VELIKE STVARI“

Holandski fudbal je jedno vreme bio u velikoj krizi, klubovi su beležili baš loše rezultate u Evropi, reprezentacija preskakala velika takmičenja... Sada deluje kao da se vraća u vrh.
„Pravili su velike greške. Od trenutka kad sam ja otišao, podmladili su ligu. Pa finansijski problemi za Tvente, još neke klubove... Onda su počeli slabije da investiraju. A u svakom poslu, pa i fudbalu, jednostavno moraš da ulažeš. Bez toga ništa. Opada kvalitet. Ne možeš ti tim mladim igračima da pokažeš kako treba ako nemaš iskusnije fudbalere. A tad su baš sasekli i nekoliko godina su imali velikih problema. Godinu pre nego što ću ja doći, Ajaks je imao najgoru sezonu u istoriji kluba. Nisu igrali Evropu uopšte, bili su drugi u prvenstvu, igrači su mi pričali da je to bila katastrofa. Overmars je znao da mora da uradi nešto veliko ako hoće da vrati stari Ajaks. Rizikovao je i isplatilo se. Sećam se, kad sam došao, svi igrači bi kao hteli da idu, a posle, kad su videli kako se sve razvija, niko neće da ide. Svima je lepo. Sad smo u toj fazi.“

Da li je onaj meč s Bajernom u Minhenu bio inicijalna kapisla? Nadigrali ste jednog od favorita za osvajanje Lige šampiona.
„Podiglo nas je mnogo. Podigao nam je samopouzdanje. Tad su svi videli da ovaj Ajaks može da igra protiv jednog od top pet klubova Evrope. Još ih nadigraš... Vidiš da možeš.“

Mesto među osam u Evropi je kaparisano, time je Ajaks, ne ispunio, nego premašio cilj za ovu sezonu kad je Liga šampiona u pitanju. Ali u Erediviziji mu PSV još beži?
„To je zanimljivo, ali Ajaks ovde ili strašno vole ili ga mrze, ne možeš da veruješ. Zato je Ajaksu najteže da bude šampion. Jer svaka Ajaksova utakmica je ovima utakmica života. Utreht, Den Hag, Fajenord, to su smrtni neprijatelji. Bukvalno sad da odeš na ulicu, možda bi te roknuli, a-ha-ha. Ne zna se ko te više mrzi. Niko nema utakmicu života proti PSV-a ili Fajenorda. Ima u stvari, jedino Tvente protiv Fajenorda, Tvente ne voli Fajenord. Kad sam igrao tamo, uvek su nam navijači dolazili dan pred utakmicu, jer im je ta najbitnija, pa onda Ajaks. Ali to je zato što su oni imali neke navijačke sukobe. Pa se zato mrze. Zato taj rivalitet postoji. Svima ostalima je Ajaks prvo na umu.“

Mnogi kažu da su Overmarsovi ključni potezi bili to što je vratio tebe i Blinda. On sada ima ulogu koju je u onoj mladoj generaciji ’95. imao njegov otac, a tebe nekako najviše porede sa „desetkom“ tog šampionskog tima Jarijem Litmanenom.
„Pa dobro, da... Ima simbolike, videćemo šta će biti na kraju, a-ha-ha. Uživamo. Nama je prioritetni cilj bio da uđemo u Ligu šampiona i da budemo prvaci. Pa kad smo već ušli, hajde da probamo da prođemo dalje. I prošli smo dalje u teškoj grupi. Pa onda dobijemo Real, kažu: 'Šta uradite, uradite', pa eto izbacismo i Real. Stalno postavljamo neke nove ciljeve.“  

T i i Blind imate i neku ulogu mentora mladim igračima. Niste „obična“ pojačanja.
„Bind, Huntelar, Šone, ja.. Normalno je da mi koji smo prošli dosta toga, možemo da im ukažemo na neke stvari. Oni su rođeni ovde, navikli su da je sve med i mleko. Iskreno, za grupu je pozitivna atmosfera najbitnija. I zato, kao stariji igrač, čim primetim da je neko negativan, volim odmah da popričam sa njim i da otkrijem zašto je to tako. Jer brzo se virus širi. Ako jednog zaraziš, pa dođe na drugog... Treba kontrolisati te stvari.“

„DAO BIH KOLIKO GOD PARA TREBA ZA DE JONGA I DE LIHTA“

Kad smo već kod mlađih, hajde pričaj nam malo o tim superklincima De Jongu i De Lihtu. Jesu li oni stvarno takvi igrači kao što ih evropska javnost predstavlja? Da li su baš takvi potencijali da svaki veliki klub želi da ih dovede?
„To su stvarno fenomeni. Da sam neki klub, dao bih koliko god para da treba samo da ih uzmem. Nebitno koliko koštaju. To nije samo fudbalski kvalitet – koji naravno imaju – nego je fascinantno kako razmišljaju u svojim godinama To ih mnogo odvaja od ostale dece. Stvarno su posebni. De Liht je ’99. godište, sad će tek da napuni 20 godina. De Jong je ’97. Kad mu daš savet, on je željan da nauči. Pita te u vezi s ishranom, u vezi s treningom, stalno te ispituje nešto zanimljivo da bi naučio više. I ti vidiš da oni to u glavama kapiraju. Trude se da svakim danom budu bolji. A mentalitet i karakter su najbitniji.“

U senci njih stasava još nekoliko talentovanih mladića.
„Doni van de Bek je talentovan. David Neres je isto super. Malo je ćutljiv, nema tu radnu etiku kao ova dvojica, a to može da mu napravi razliku. Ovoj dvojici hoće. Kada imamo slobodan dan, De Liht me zove da me pita je l' može da ide sa mnom da treniramo u teretani. Željan je dokazivanja, to je poenta cele priče. A i ja to volim. Najlepše je kad si nekome primer. Kad te, kao starijeg, gledaju da vide od tebe nešto korisno. To je najlepši osećaj. Kad nekog možeš nešto da naučiš.“

Ima i Srbija sada neke odlične klince. Evropa često bruji o Sergeju, Luki, Blekiju...
„Imamo super mlade igrače. Dosta njih je otišlo rano iz zemlje, a imaju veliki potencijal. Sad im je najbitnije da rade, jer bez toga nema ništa. Na njima je sve. Kvalitet je tu, sad da vidimo karakter. Da se pokažu kad je teško jer biće milion teških trenutaka. Da budu jaki, da izdrže udarce. Tu ćemo videti da li će biti veliki ili mnogo veliki igrači.“

Da li to znači da ljudi kojima je stalo do reprezentacije treba da budu optimisti. Da li treba da se, narodski rečeno, „ložimo“?
„Treba da budemo optimisti, ali treba da budemo i skromni, pa iz skromnosti da idemo dalje. Tako smo se plasirali na Svetsko prvenstvo. Nas niko nije gledao kao favorite, videli su nas kao autsajdere. I sad treba da bude tako. Jer nama je uvek to bio problem, kod nas nema balansa. Ili smo najbolji ili smo najgori. Zato je najbolje da ideš iz skromnosti. Idemo svaku utakmicu 200 odsto, pa ćemo videti ko će biti bolji. A učinićemo sve da se plasiramo na Evropsko prvenstvo.“

„MUSLIN MI JE DAO ODGOVORNOST“

Kad već pomenusmo te kvalifikacije za Mundijal, ne možemo, a da se ne dotaknemo Slavoljuba Muslina. Baš kod njega Dušan Tadić je igrao najbolji fudbal u reprezentaciji. U čemu je tajna?
„Odgovarala mi je, kao prvo, hemija. Imali smo stvarno jaku grupu. On je najviše vodio računa i o tome. Jednostavno, on je bio čovek koji sve vidi. Gleda tamo, a vidi šta se dešava iza njega. Tačno se vidi da čovek ima veliko iskustvo. Zna ko kako diše, kako kome da priđe. Odvajalo ga je od ostalih.“

Nije naravno bilo ni samo do Muslinovog „šarma“. Bilo je i do fudbalskog znanja.
„Možda sam ja statistički odskočio, ali mi smo svi radili svoj posao, svako je pokazivao neki svoj kvalitet. Koki, Bane, Luka, Mitar, Kole, Matke. Pa odbrana, dosta se menjala, ali dođe Jagoš pa odigra super, pa Matija Nastasić... Ja sam samo imao takvu ulogu da sam morao da preuzimam odgovornost. Muslin mi je dao tu odgovornost, i ostalima obavezu da me traže loptom i da ja onda pokušavam da nekako rešim utakmicu.“

Uspevalo je. Pa dolazimo do zaključka da Tadić baš i nije mirna „laloška“ glava, već majstor koji voli slobodu da uzme stvari u svoje ruke.
„Da, i kod Muslina sam imao veliku slobodu. Kao bio sam poludesno, ali mogao sam da se krećem gde hoću. Ali nije samo to, Muslin je dosta radio na šablonima. Znalo se ko gde stoji, igrali smo dosta prva-druga bez gledanja. Pa smo imali dosta kretanja, recimo oni golovi protiv Austrije, to smo do besvesti vežbali. Ne znam ni ja, Kole se izvukao skroz ovamo, Mitar stoji tu gde treba.... Mogli smo da igramo zavezanih očiju. Bukvalno sam znao kad primim loptu da Toni Rukavina mora da ide napred, da Mitar mora da brizga, Kole mora da brizga, Koki isto brizga... I onda ja imam četiri rešenja da biram. Sve je tako namestio i to je njegova najveća zasluga.“

Nažalost, Muslin nije dočekao da Srbiju odvede na Mundijal. I načuli smo, baš je Tadiću rastanak s nekadašnjim selektorom najteže pao.
„Muslina sam poštovao i poštujem ga kao trenera i kao čoveka. On to zaslužuje.“

Neki drugi selektori nisu pak uspeli da se izbore za takvu naklonost reprezentativaca. I ne, znamo šta ste pomislili, ne govorimo ovde o Mladenu Krstajiću. Opšte je poznato da je Tadić najveće sukobe imao sa Radovanom Ćurčićem, koji ga je svojevremeno uz svesrdnu pomoć Save Miloševića i tihu podršku tadašnjeg predsednika FSS Tomislava Karadžića prognao iz nacionalnog tima?
„Iskreno, tokom karijere ni sa kim nisam imao nekakve nesporazume, samo ne želim da me neko ponižava, omalovažava. Da ne potenciramo to previše, ukratko – igrao sam u Premijer ligi u to vreme, bio drugi asistent lige, a dočekam da iz novina saznajem da me neko neće zvati u reprezentaciju. Na kraju krajeva, taman da neće da me zove, nek me okrene, kaže: 'Majstore, ne vidim te, to je moja odluka i to je to.' I onda ja mogu samo da kažem da je ispao korektan. Ni jedan Karim Benzema ne igra za Francusku. Ali moraš da budeš čovek, da imaš karakter, da lepo ljudima u lice kažeš. Nije problem da imaš mišljenje. Posle mogu ja da kažem da nisam saglasan. Ali ovo? Pride su to bile neke prijateljske utakmice, ja sam ih već imao preko glave. Mogao je da mi kaže da će da me odmori, da mi kaže šta hoće... A ne ovako... Bilo je ružno.“

Ružno i strogo fudbalski govoreći ne preterano pametno. Da li su se Ćurčić i Milošević pokajali ne znamo, a da li je Tadić nekad dobio izvinjenje?
„Naravno da nisam.“

„MNOGO SAM VEZAN ZA LUKU MILIVOJEVIĆA“

Zašto se uopšte vraćamo na neka stara vremena kad u fudbalu ne postoji ono „juče“? Pa zato što kažu da je istorija učiteljica života, s tim da mi uporno odbijamo da učimo iz grešaka. Pa smo pre Tadića i Ćurčića imali i Sinišu Mihajlovića i Nemanju Matića, dok danas fudbalsku javnost okupira duel Luka Milivojević – Mladen Krstajić. Ako odgovor potražimo u istoriji, videćemo da su po pravilu igrači ispadali žrtve, iako su po pravilu bili u pravu.

Ali ko još pita igrače?
„Vidi, šta god ja sad da kažem, može da se protumači pogrešno. Ja sam se nadao da će se to izgladiti. Iskreno sam jako vezan za Luku Milivojevića. Pre svega mi je jako dobar drugar, mnogo ga cenim kao osobu pre svega. Kao igrača naravno. Mnogo ga cenim kao osobu zato što je jako pošten i iskren...”

O Milivojeviću Tadić govori u dahu i ne bira reči hvale…
„Jedan je od najboljih zadnjih veznih s kojima sam igrao. Ljudi koji ne razumeju toliko fudbal, ne mogu da shvate koliki on značaj ima za igru. Jer ti tek kad igraš s njim to vidiš. Vidite sad da ima najviše pretrčanih kilometara u Premijer ligi, to ništa nije slučajno. Ima strašan pas između linija. Vidi igrača pre no što mu dolazi. Neverovatno dobro vidi igru. Kompletan je igrač. I mi sa njim i s Matićem imamo tandem zadnjih veznih koji spada među najbolje u Evropi. Naravno, i ovi mlađi što dolaze. I Maksimović i Lukić, Fejsu sam zaboravio, za njega sam isto jako vezan, igrali smo još u mlađim selekcijama, glupo je i pričati o njemu, godinama već igra na velikom nivou. Da se vratim na temu, nemamo mi toliki fond igrača i naravno da treba da se potrudimo da pronađemo rešenje u takvim situacijama.“

Utisak je ipak da i ta srpska reprezentacija previše toga ružnog preživela da bi od nje mogao da se očekuje makar i maksimum mogućnosti. Retki su i vrlo kratki trenuci bili kada je reprezentacija živela bez nekih... nefudbalskih bočnih udara. Ima naravno tu i do igrača, ali često je njima na pleća nabacivan i deo odgovornosti koji im ne pripada.
„Zato smo se i plasirali na Svetsko prvenstvo. Zato što nismo imali dodirnih tačaka sa stvarima koje su se dešavale oko nas. Mi smo realno takva nacija. Nas ništa ne zadovoljava. Stalno tražimo nešto više, nešto bolje. I stalno su neka luda očekivanja. Jedan dan si najbolji, pa sutra nemaš pojma.“

Istina, za šest godina samo jedan odlazak na veliko takmičenje? I navijači mogu da kažu da su „uskraćeni“? Bar ako uzmemo u obzir igrački potencijal Srbije?
„Pa mogli smo možda i više i kad je došao ozbiljan selektor, mi smo se kvalifikovali. Napravili smo rezultat i bilo je milina gledati nas. Pre Muslina smo bili raspuštena banda, a posle smo pokazivali znake da smo ozbiljna ekipa“, odgovara Tadić.

Nije da nije bilo blesaka i ranije. Kod Siniše Mihajlovića smo ekspresno izvisili za rezultat, ali smo pred kraj njegovog mandata ličili na ekipu u velikom usponu?
„Bilo je stvarno lepo raditi s njim. Da je ostao, siguran sam da bismo napravili rezultat. Taman smo se namestili, upoznali s njegovim zahtevima... Ja volim takve ljude. Miha je direkan, konkretan. Kaže ti zašto, kako. On ti kaže šta očekuje i ti ako ne ispuniš jednostavno te neće biti, ali znaš na čemu si. Na kraju smo ozbiljan fudbal kod njega igrali.“

„SAD TEK IDE ONO OZBILJNO“

Sad je tu Mladen Krstajić. Liga nacija objektivno nije reper i toga je svestan i Dušan Tadić.
„Realno smo tu bili najkvalitetnija ekipa u grupi. Pritom je drugačije takmičenje. Objektivno ne nosi toliku euforiju. A zapadne ti odmah posle Svetskog prvenstva, znaš pride da ćeš biti prvi, da se ne lažemo, znali smo... Sad tek ide ono ozbiljno.“

Iz navijačkog ugla, sad je vreme da Srbija zaigra sa sva špica? Odavno se već navijači nadaju tandemu Jović – Mitrović, a sad sa Tadićem kao lutajućom devetkom možemo da zaigramo i sa trojicom špiceva?
„A-ha-ha, može, 4-4-2 u rombu, to sam igrao u Sautemptonu jedne godine, ja sam bio iza špica. Ali to je jako zahtevan sistem, pogotovu za ove vezne, za polutke, za dve osmice. Za njih je vrlo zahtevan. Ali može da bude baš opasan. Mada kad staviš dva špica ne znači automatski da ćeš ti biti ofanzivniji nego kad staviš jednog.“

I tu dolazimo do Tadićeve poente...
„Moramo da shvatimo da pojedinac nije bitan. Nego ekipa i grupa. Mi smo u kvalifikacijama za SP izgledali kao ekipa. I onda iskoči pojedinac. Tako i sad moramo da uradimo. I onda će svako doći do izražaja. Ovaj će igrati odbranu, ovaj će dati pas između linija, ovaj će dati gol.“

Tadićevi snovi u reprezentaciji su još daleko od ostvarenja. Ali zato u Amsterdamu živi san. Na Johan Krojf Areni možete da vidite samo jedan mural aktuelnih prvotimaca. Tadićev. Naslikao ga je umetnik po imenu Sedorf (nema veze s onim umetnikom u kopačkama).

U Ajaksu samo trljaju ruke. Dobili su sa Tadićem na svim poljima. Onako usput smo svratili do klupske prodavnice koja je na nivou najvećih svetskih klubova.

Čiji dresovi najbolje idu?
„De Jong, De Liht i Tadić. Ali posle onog utorka, ne morate ni da pitate ko je broj jedan“, kaže nam momak u šopu.

Na leđima „desetka“, na terenu „devetka“, a suštinski – broj jedan.

PIŠU: Dejan STANKOVIĆ i Aleksndar GLIGORIĆ
FOTO: MOZZART Sport, Star sport, MN Press, Reuters