Srpkinja koja je osvojila Ligu šampiona: Dečaci me nisu štedeli, nisam ni ja njih

Ko voli, razume i prati fudbal u Srbiji taj obično zna i više nego što je potrebno o belosvetskim asovima. Te ko je šišao Nejmara, te kako je Baloteli zaprosio Fani, šta je poslednje tvitovao Ibrahimović, omiljene dizajnere Ronalda, Mesijeve muke sa poreznicima.... Ali teško da je iko čuo za zemljakinju, Jovanu Damnjanović i podatak da je osvojila Ligu šampiona. Za to su krivi i mediji, jer pod izgovorom „narod to voli“ radije pišemo i pričamo (i) o prosečnim igračima, njihovim nebitnim karijerama i problematičnim privatnim životima nego o devojkama poput devetnaestogodišnje golgeterke Volfzburga, koja se ovog maja u Lisabonu popela na krov Evrope. A to nije uspela nijedna Balkanka pre letošnjeg pojačanja nemačkog kluba iz Crvene zvezde i predvodnice mladog talasa u reprezentaciji naše zemlje.
"Nisam neki zakleti borac za ravnopravnost polova, ljubomorna na kolege ili zavisnica od medijske pažnje da bih išla okolo i kukumavčila što prstima jedne ruke mogu pobrojati intervjue koje sam posle osvajanja Lige šampiona dala u rođenoj zemlji. Ali nije da mi nije krivo što su samo retki mediji registrovali najveći pojedinačni uspeh ženskog fudbala u Srbiji. I šire. Manje zbog mene, jer znam ko sam, šta sam i koliko vredi ovo što radim, a više radi nekih novih Jovana čiji neotkriveni talenti čuče oko nas. I čekaju ovakav podsticaj da se oslobode stega, suprotstave predrasudama i daju sebi na volju", ne zaklanja se iza fraza Jovana Damnjanović na početku razgovora za MOZZART Sport.

Baš kao kada je pre jednu deceniju slučajno kročila na „svetu“ mušku teritoriju zvanu fudbal u zemunskom klubu Perspektiva.
"Volim da kažem da je fudbal izabrao mene, a ne obrnuto. Skroz slučajno, na treningu dvojice drugara koji su me pozvali da im pravim društvo na terenima na „13. maju“.  Na kraju rada nedostajao im je jedan čovek u igri „pet na pet“, pa su, više reda radi, digli mene s trave pored terena da im popunim broj. Međutim, borbena, ambiciozna i avanturističkog karaktera kakva jesam, nisam se zadovoljla onom maksimom „važno je učesvovati...“, već sam iz petnih žila krenula za loptom. Toliko jako da me je trener oduševljeno pozvao da ostanem i postanem deo muške ekipe. Ja sam još oduševljenija došla kući i tražila dozvolu mami. Normalno, nije htela ni da čuje da joj se kćerka „mlati“ s dečacima. A ja za njenu zabranu. Istina, trajala je samo nedelju dana. Kada je uvidela koliko mi znači fudbal, pustila me je da pratim svoje snove. Danas mi je velika podrška, toliko je zavolela ono što radim da se, otprilike, više od mene razume u igru. Tata mi je sve vreme oslonac, mlađi brat isto".

Odrastanje s dečacima bila je surova, ali dragocena škola. Nesvakidašnje iskustvo koje ju je očeličilo i pripremilo za današnja iskušenja.
"Nisu me štedeli, niti sam im ja to tražila ili očekivala. Svesno sam se uhvatila u kolo s dečacima, sve vreme se trudeći da budem egal s njima. Pa i više od toga. Samo tako sam mogla da zaslužim titulu najboljeg strelca jedne sezone u ligi mlađih kategorija. Ni trener mi nije gledao kroz prste, samo zato što nisam nosila pantalone. Kada se samo setim kako sam trčala i radila sklekove oko ponoći na pripremama u Banji Koviljači, pošto sam s društvom „promašila“ povečerje u 23.00. Ko zna da li bih napredovala ovako ubrzanim tempom da sam fudbalski odrastala u društvu devojčica. Jelena Čanković i ja često smo gazile koracima od sedam milja. Ona do subotičkog Spartaka, a ja do Crvene zvezde. Pa preko granice. Sa samo 18, odnosno 19 godina".

Danas su kćerke rođenog brata i sestre prvotimke evropskih giganata – Barselone i Volfzburga, četvrtfinalnih duelista poslednje Lige šampiona. Za diku i ponos cele njihove familije.
"Ne postoji igračica na svetu koja me bolje poznaje. Ne moramo da se tražimo očima da bismo znale šta druga misli i hoće. Koliko smo samo pobeda zajedno donele Parspektivi i reprezentaciji. Jeca me s pozicije ofazivnog veznjaka teledirigovanom loptom pošalje u sprint ili gurne u prazan prostor, ja ubacim u treću brzinu, namestim šut... I doviđenja, prijatno, a-ha-ha..."

U Nemačkoj nema takvu ispomoć, ali na drugoj strani ima privilegiju da se razvija u društvu najboljih, među devojkama i ženama kojima se do prošlog leta divila kao navijač. I polako, ali sigurno im „krade“ minutažu. Što u domaćim mečevima što u Ligi šampiona, gde je protiv estonske ekipe Parnu u šesnaestini finala postigla dva debitantska gola u elitnom klupskom takmičenju.  
"Nemački i srpski ženski fudbal su, kao i muški, nebo i zemlja. I reprezentativni i klupski, gde su strankinje manjina, a ne većina. Ima nas ukupno tridesetak u 12 timova, koje smo uspele da se adaptiramo na njihovu fizički i taktički zahtevnu igru. U Volfzburgu smo samo jedna Šveđanka i ja, dok nam se ne pridruži Norvežanka. Ruskinja i Nigerijka nisu izdržale jak ritam. Ja se nisam prepala kada sam na prvom treningu videla više novinara nego za vreme cele karijere u Srbiji ili kada sam tog dana stala uz rame višestrukoj šampionki Nemačke i Evrope Leni Vesling, kapitenu Nadin Kesler ili jednoj Luisi Vesling. Nemam frku kada treba da pre takvih veličina počnem utakmicu ili ih s klupe odmenim. Sve poštujem, ali nikoga se ne bojim. Nisam ni kada nas je u odlučujućem meču za domaću titulu gledalo 12.000 ljudi, na dupke punom stadionu, rasprodatom tri dana pre utakmice. Nisu mi strani nemački pobednički mentalitet, rudarski rad i vojnička disciplina. Samo mi je trebalo malo vremena da se naviknem na to da u timu nema jedne Jovane, oko koje se sve vrti, kao što je to bio slučaj u Srbiji, nego još dosta istih ili čak boljih igračica. I da naučim da s njima delim odgovornost, a ne da sav teret nosim na svojim leđima".

Golman, štoper, bek i zadnji vezni iz ranih klinačkih dana za ovih 12 meseci u napadu Vučica naučila je još jednu važnu lekciju.
"Nemci mogu sve da ti oproste osim jedne stvari: možeš da pogrešiš u pasu, početnički primiš loptu, proćerdaš sto zicera... ali ne smeš da ne trčiš. Stalno, gore-dole, levo-desno. Lenjost mu dođe kao smrtni greh u njihovom shvatanju fudbala. Svi moraju da se vraćaju nazad i učestvuju u defanzivi. Eto, baš me zanima kako bi se jedan Kristijano Ronaldo snašao u Bundesligi. Uopšte, da li bi pristao da igra tamo gde nije dozvoljeno šetkanje po centru, sve i da daš 100 golova po sezoni".

Zato, ko preživi dril, taj obavezno napreduje. U svakom mogućem smislu. Naša sagovornica misli da je sebe najviše prevazišla na planu fizičke spreme.
"I pre sam bila jaka i izdržljiva u duelima, ali sada sebi nekada izgledam kao stena. Čini mi se kada bi me ubacili na beogradski maraton, dali malo vode i neku bananu, da bih ga rutinski istrčala. Možda ne za dva sata i nešto minuta kao profesionalni trkači, ali bih sigurno na nogama i nasmejana prošla kroz cilj. Takođe, dobila sam još više na samopouzdanju i ambicioznosti. Što bi rekao junak iz jednog Kustinog filma: 'Svakoga dana u svakome pogledu sve više napredujem'. Zbog toga sam i došla u Volfzburg".

U grad na reci Aler, poznatog kao sedište automobilske imperije Folksvagen, dovela ju je i „glad“ za trofejima. Deo apetita je već namirila.
"Prvo pa muško, što bi se reklo. Već u prvoj sezoni uzela sam „salataru“ i Ligu šampiona. Skupila lep broj utakmica i dala neke bitne golove, od kojih su bez dileme najdraža dva pogotka u Ligi šampiona. Sve teče po planu, da kucnem u drvo. Čak i kada negde zapne, kao saigračicama u finalu LŠ. Gubile su 0:2 i 2:3 od švedske Tirese, a onda su proradili čuvena nemačka upornost, istrajnost i čvrst karakter. Borile su se kao lavice sve dok nisu došle do 4:3. U, kažu ljudi, jednom od najuzbudljivijih i najkvalitetnijih mečeva u istoriji ženskog fudbala. Takva sam i ja, ne odustajem dok ne isteram ono što sam naumila".

Fudbalski i horoskopski strelac ne želi da spava na lovorikama. Od sebe očekuje da sledeće sezone napravi još više nego u prethodnoj.
"Odlaskom Polersove u penziju trebalo bi da se otvori više prostora za mene. Logično je bilo da najbolji strelac u istoriji LŠ i još jedna iskusna i vrhunska golgeterka Pop imaju u startu prednost u odnosu na mladu devojku u prvoj sezoni posle transfera iz male Srbije. Već u sledećoj očekujem jaču minutažu. Zato već nekoliko nedelja treniram dva puta dnevno i kao zapeta puška čekam povratak u Nemačku i početak priprema. Isto bih radila i da sam prva zvezda tima. Prosto, obožavam fudbal. I ništa mi nije teško kada je on u pitanju".

Njena ljubav prema takozvanoj najvažnijoj sporednoj stvari na svetu toliko je iskrena i velika da bez magične igre 11 na 11 ne može ni kada je na raspustima, kao sada.
"Ako ne jurcam za loptom onda gledam druge kako to rade. Poslednjih mesec dana života organizovala sam prema utakmicama Mundijala u Brazilu. Obaveze raspoređujem tako da mi se ne poklapaju s terminima mečeva. Prispava mi se pred kraj najkasnijih duela, ali ih sve uredno ispratim do kraja. Preko sezone, ako ne treniram, ne igram, ne učim za fakultet, ne idem na časove nemačkog jezika, „kljukam“ se televizijskim prenosima. Idem toliko daleko da gledam islandski fudbal na primer, a-ha-ha...",  kaže nam ova otvorena i neposredna 19-godišnjakinja, čiji centarforski stil stručnjaci opisuju kao žensku kompilaciju brzine Gereta Bejla i snage Didjea Drogbe.

---------------------------------------------------

"KOCKICE" S MARKECOM

Šampionka Nemačke i Evrope s Volfzburgom i Lazar Marković, skupoceno Liverpulovo pojačanje iz Benfike, najbolji su i najpoznatiji klasići generacije 1994. beogradske Sportske gimnazije.
"Dok smo oboje mogli svaki dan da dolazimo na časove, umeli smo na velikom odmoru na brzaka da odigramo „kockice“ u školskom dvorištu. Već u drugoj godini se videlo u kakvog vrhunskog fudbalera izrasta. Sećam ga se kao dobrog dečka i pravog drugara. Vidim da ga slava i pare nisu promenili. „Pratimo“ se na Tviteru i redovno čestitamo jedno drugome na uspesima".  

---------------------------------------------------

ZVEZDA KAO SUDBINA

Od kada zna za sebe brineta iz Zemuna zna i za Crvenu zvezdu. Crveno-belo detinjstvo duguje ocu, za kojeg kaže da ima više navijačkog staža na Marakani nego ona i mlađi brat godina života zajedno.
"Pre neki dan sam, prebirajući po porodičnim fotografijama, našla sam moju sliku u majici „Zvezda i ja, 2002“. Imala sam četiri-pet godina... Pamtim svaki odlazak na stadion, pobedu, poraz, sreću, tugu... Sve golove Mihajla Pjanovića. Nisam disala gledajući mog tadašnjeg fudbalskog boga. Nisam bila živa dok ne dočekasmo ovu titulu. Trebalo je istrpeti šest sušnih sezona. I onolika peckanja Grobara".

---------------------------------------------------

DESETKA DO DESETKE

U karantinu, avionu, autobusu, slobodnim danima, pred spavanje... Pričljiva i rečita nesuđena studentkinja žurnalistike ne bira ni mesto ni vreme za pripremu ispita na beogradskoj Akademiji fudbala, gde se školuje za menadžera u sportu.
"Muškarci mogu, ali ne moraju da se školuju, jer s nekoliko ugovora obezbede mirnu penziju. Ja sam od premije za osvojenu Ligu šampiona mogla samo roditelje i brata odvesti na more. Tek mi je 19 godina, ali već sada mislim o životu posle povlačenja s terena. Sigurno neću sedeti kod kuće i štrikati. Ne studiram da bi me zvali budućim akademskim građaninom, ne izlazim na ispite da bih slavila šesticu. Indeks mi je pun desetki jer sve čega se prihvatim radim maksimalno".

---------------------------------------------------

OPUŠTANJE UZ VARJAČU

Za Jovanu je kuvanje više od ženskog posla i nusprodukta samačkog života daleko od mamine kuhinje. S varjačom u ruci se opušta, istražuje...
"Baš volim da kuvam. I znam. Meni omiljeni paprikaš, najbolje. Pošto sam savladala domaća jela eksperimentišem s drugim kuhinjama. Nedavno sam cela tri sata bila na telefonu s drugarom zaposlenim u jednom meksičkom restoranu. Kuvali smo u „četiri ruke“, a skajpom sam mu pokazivala gustinu i boju nekog novog sosa, snimala količinu dodatih začina, a-ha-ha...", zaključila je Jovana Damnjanović.

Piše: Olgica Nikolić

(FOTO: Star Sport, Action Images, Branko Starčević)