INTERVJU NEDELJOM - Dževad Prekazi: Poštujem Zvezdu i Partizan, ali Hajduk je bio najveći klub u Jugoslaviji

Prečke i stative na šljakastom terenu FK Remont iz Kosovske Mitrovice, lomio je razornom levicom kao od šale i glas o čudesnom voleju 16-godišnjeg vižljastog Dževada Prekazija, čuo se sve do stadiona Partizana! Prvi trening kao registrovan igrač odradio je u rodnom gradu u januaru, da bi već krajem te 1974. godine postao profesionalac crno-belih.

Malo je fudbalera u bogatoj istoriji velikana iz Humske ulice uspostavilo tako burnu razmenu energije sa navijačima kao što je to činio popularni Preki. I samo pojavljivanje njegovog prezimena na semaforu pred početak neke utakmice, izazivalo je frenetični huk na tribinama, koji se potom iznova ponavljao prilikom svakog njegovog kontakta s loptom. A eksplozije navijačke radosti koje su nastajale posle golova koje je na samo sebi znan način postizao iz slobodnih uadaraca, priča su za sebe. Pod nikad tačno neutvrđenim okolnostima, bio je prinuđen Dževad Prekazi da napusti klub u kome je stekao slavu na stadionima od Vardara sve do Triglava i obuče dres splitskog Hajduka. Posle jedne sezone koju je na domaćoj i evropskoj sceni odigrao na trijumfalan način, otisnuo se do Amerike gde je šest meseci plesao po malim terenima.

Za njim su ludovali nemački Hamburg i engleski Totenhem, a legendarni Johan Krojf je kopao i nogama i rukama ne bi li ga doveo u Ajaks, ali se na kraju posrećilo čelnicima turskog Galatasaraja koji tada nisu ni sanjali da su angažovali trećeg po redu najboljeg igrača u klupskoj istoriji. Vlasnik levice koja je progorevala golmanske rukavice, na početku razgovora za MOZZART Sport, ispričao nam je kako je i posle toliko godina, ponovo dobio gromoglasan aplauz od najvatrenijih fanova Galate...  
"Svake godine, predsednik Udruženja navijača Galatasaraja u Americi, organizuje veliki bal u Njujorku i na tom svečanom, tradicionalnom okupljanju, nedavno sam se ponovo našao. Taj gest je samo znak koliko me poštuju kao nekadašnjeg igrača kluba za koji strastveno navijaju. Turci su takvi, kad oni nekoga zavole, nikada ga ne zaboravljaju", kaže Dževad Prekazi koji poslednjih pet godina radi kao trener mlađih kategorija OFK Beograda.

Šta si to radio s loptom kad si ih tako kupio za sva vremena?
"Dobro, nije tu samo bila važna fudbalska strana, nego se cela ta priča bazira i na tome kakav sam ja kao čovek! A sve je počelo onog dana kada sam sa Galatasarajem, 1985.godine, krenuo na prvo putovanje i pripreme u Nemačku".

Šta se dogodilo?
"Nemački carinici su odvojili našu ekspediciju i počeli da nas pretresaju. Nisam to doživeo baš kao klasičan rasizam, nego kao čin kojim te neko stavlja u poziciju da si ipak niža rasa. Ja sam bio zgrožen i napravio sam strašnu scenu i gungulu sa carinicima i policijom! Turski novinari nisu mogli da veruju da sam tako odreagovao i stao u njihovu zaštitu. Vaspitan sam tako, ne trpim nepravdu i nisam mogao to da dozvolim. I ubrzo, kad sam postao mnogo popularan, nisam nikad sebe stavljao iznad nikoga, već sam sve doživljavao kao sebi ravne. Zoran Simović i ja smo sedeli i sa najsiromašnijima i sa najbogatijima".

Znaš li koliko si tačno odigrao utakmica i postigao golova za turskog velikana?
"To ne znam, ali znam da sam stranac sa najviše mečeva i najviše postignutih golova za Galatasaraj. Iz tog razloga sam i proglašen za trećeg po redu najboljeg igrača u istoriji kluba, iako je jedan Hadži igrao posle mene. Zbog svega toga, teško mi je palo sve ono što se dešavalo u vezi s nedavnim košarkaškim dvomečom Crvena zvezde – Galatasaraja".

Da li si možda išao na utakmicu?
"Nisam, pošto košarku ne gledam od vremena kad su doktori košarke, moj drug Moka i Kića završili karijeru! Današnja košarka je fabrička, za moje standarde bezidejna".

Možeš li za sebe da kažeš kako si bio „doktor za fudbal“?
"To neka drugi procene, a ha, ha. Ono što mogu da kažem to je kako mi je najveća satisfakcija u karijeri to što me je svojevremeno Johan Krojf, pozvao u Ajaks kad je tamo bio trener".

Kad se to dogodilo?
"Negde u januaru 1987. godine. Naime, odigrao sam na briljantan način veliki turnir u malom fudbalu koji se održavao u Minhenu i koji je gledalo po 20.000 ljudi. Na tribinama je bio i Krojf i po završetku turnira, tokom svečane večere, prišao je mom stolu".

Jesi li imao tremu?
"Nikad u životu nisam imao tremu, ali tom prilikom sam se tresao kao prut! Čestitao mi je na prikazanim igrama i direktno upitao da li bih prešao u Ajaks".

Šta si mu odgovorio?
"Skromno sam prokomentarisao da je to ipak mali fudbal, na šta je on uzvratio da se veliki majstor prepozna bez obzira na kojem terenu igra. Tokom našeg razgovora, jedan njegov saradnik mu je nešto došapnuo i ja sam odmah znao o čemu se radi. Začudio se kako znam za holandski zakon koji onemogućava dolazak igrača iz Jugoslavije. Pokušali su nešto sa dvojnim državljanstvom, međutim, nisu uspeli i Krojf me odmah pozvao u Istanbul i sa žaljenjem saopštio tu vest".

Izjavio si jednom prilikom kako si igrajući mali fudbal u Americi bio opčinjen umećem Srbe Stamenkovića. Kako bi kao neko ko je ostavio bez daha velikog Krojfa, opisao Srbine majstorije?
"Srba je bio iznad svih, to je trebalo gledati, to je bilo neviđeno! Ovako, dao sam sam jednom sebi za pravo da opisujem Srbu Stamenkovića, mog najboljeg fudbalskog druga i kazao da je on u sebi objednio majstorstvo Pelea i Maradone! Bio je otprilike moje visine, 1,78cm i težak 94kg, a imao je ris toliko širok da je praktično samo patike mogao da obuje. On kad zgazi loptu, kao da ju je zgazio grizli! Tri puta je bio igrač Amerike, a dobio je i fudbalskog Oskara popularnosti u godini kad je košarkaški Oskar pripao Medžiku Džonsonu".

Kako se odnosio prema tolikoj slavi?
"Srba Stamenković je bio toliko skromna i dobra duša, da ga je samo interesovalo da završi obaveze u klubu i vrati se što pre u Užice. A na reklamama je mogao da zaradi tolike pare, da je to bio strašni sud! Nedostaje mi baš, ali život ide dalje, šta da se radi".

Ko je prvi prepoznao tvoj talenat za fudbal?
"Bio je to Milić Pindović, najveća legenda FK Trepča i verovatno najbrži igrač u istoriji Jugoslavije. Sve se odigralo spontano. Moj srednji, pet godina stariji brat, vodio me sa sobom na treninge Trepče. Čekajući ga, igrao sam se sa drugarom koji je branio, dok sam ja šutirao neku loptu koja je bila teška kao mešina. Pindović je to gledao sa strane i nije mogao da veruje svojim očima kako toliko mršav klinac može da ima tako jak šut".

Koliko si tada imao godina?
"Imao sam 12-13 godina i kad se završio trening, Pindović me uzeo u naručje, odneo u svlačionicu i pred svima rekao: „Ovo je moj jedini naslednik i on će uskoro da se skida na mom mestu u svlačionici!“ Tri godine kasnije su me registrovali u kosovsko-mitrovičkom Remontu. Trenirao me je čuveni Pera Žarković koji je stvorio niz sjajnih igrača".

Jesi li već tada bio svestan da poseduješ zlatnu levicu?
"Kako ne, pošto sam uveliko igrao turnire u malom fudbalu. Uglavnom, počeo sam da treniram u januaru, a već u decembru sam postao profesionalac Partizana".

Postoji li neka tajna ubitačnog šuta ili priroda jednostavno daruje pojedince poput tebe, Siniše Mihajlovića ili Roberta Karlosa?
"Nemam pojma! U Partizanu nam je kondicioni trener bio dr Pavle Opavski. Stariji igrači su umeli da se našale s njim tako što su ga pitali kakav je to on doktor biomehanike, kad ne može da dokuči kako ja sa 63 kg i 1,73 cm visine, imam tako snažan udarac! Sećam se da sam golmanu Olimpijske reprezentacije Albertu Cvetojeviću polomio ruku na treningu, Ivančeviću sam povredio rame, dok sam Zokiju Simoviću kad smo igrali u Galatasaraju izbio plombu iz zuba".

Znaš li koliko je brzo letela tvoja lopta?
"Nikad mi nisu merili snagu udarca, ali sam stalno usavršavao šut. Imao sam sreću da mi učitelj u omladincima bude Vladica Kovačević koji je bio majstor za slobodnjake, dok me u prvom timu Zoran Miladinović naučio kako da koristim kratke udarce iz kolena".

Šta bi bilo da su u tvoje vreme bile ove moderne bubamare?
"Ja mislim da bih šutirao sa centra"!

Na koji način mlade igrače uvodiš u tajne izvođenja slobodnjaka?
"Na jednom treningu klinci nisu mogli da veruju kad sam im naredio da skinu kopačke i čarape i šutiraju bosim stopalom. Crvenilo je pokazalo kojim delom su šutirali i od tada ne moram da im pokazujem kako je pravilno. Ništa bez osećaja i uporne vežbe. U principu, nikakva filozofija to nije, samo treba tačno udariti loptu gde treba i biti fokusiran na tačku koju gađaš".

Zašto Brazilci prebacuju živi zid atraktivnije i bolje od svih drugih?
"Oni odmalena fudbal igraju na pesku i zbog toga su njihovi zglobovi i kolena elastičniji, tako da mogu da šutnu onako kako šutiraju. Posle onog čuvenog gola Roberta Karlosa koji se i dan-danas vrti po televizijama, odmah sutradan su mi prišla trojica golmana Železnika, pošto sam tada bio trener tog kluba i rekli: „Šefe, vi nama svaki dan dajete onakve golove!“ Ma ja sam davao još lepše! Na primer, zakucavao sam loptu spoljnom pod prečku, preko živog zida! I iskreno da vam kažem, dan-danas to mogu da izvedem"!

Sećaš li debija za prvi tim Partizana?
"Igrali smo u Rumuniji prijateljsku utakmicu i gubili smo sa 0:3 kad sam ušao u igru u drugom poluvremenu. Šta sam ja sve radio, to je bio cirkus i na kraju je bilo 3:3. Neko iz Partizanove uprave odmah je skrenuo pažnju novinarima da ništa ne pišu o tom mom šouu, jer su se bojali da ne uzletim. Ubrzo smo u Beogradu ponovo odigrali prijateljski meč, ovoga puta protiv Dinama iz Kijeva. Desnog beka im je igrao čuveni Konjkov, tada najbolji desni bek sveta, ali sam ponovo blistao. Ubrzo je dolazilo po 10-15.000 ljudi samo da bi gledali mene, a imao sam svoje navijače i na stadionima širom stare Jugoslavije".

Jesi li u Hajduk prešao zbog Bićeta Mladinića?
"Da i nikad se nisam pokajao, jer sam posle godinu i po dana provedenih u Splitu, shvatio da je Hajduk bio najveći klub u staroj Jugoslaviji. Poštujem i Partizan i Crvenu zvezdu, ali mene su Splićani po svemu impresionirali".

Obukao si dres omladinske reprezentacije, međutim, nisi dobio šansu u A timu. Žališ li zbog toga?
"Ne, ne, nije mi žao. Selektori su se menjali i kad se setim ko je sve igrao, jadna je bila ta reprezentacija. Sad da ne spominjem imena i prezimena, ali ću reći da mnogi nisu bili dostojni ni kopačke da mi očiste. Nikad neću zaboraviti kad je na Maksimiru, posle meča A tim – Novinari, televizor kao najboljem igraču susreta dodeljen Mužiniću. Ceo stadion je ustao i skandirao: „Preki, majstore“ i „Lopovi, lopovi“! Čak su mi prilazili i igrači reprezentacije i čestitali".

Zašto su te selektori ignorisali?
"Politika je bila u pitanju, ništa drugo. Na moju sreću, pokojni Zoran Miladinović koji je bio dete beogradskog asfalta, na vreme mi je bukvalno sve rekao šta me čeka i kako treba da se ponašam".

Da li je postojala opasnost da te prvi veliki novac uzme pod svoje?
"Nikako, pošto je država u to vreme mislila na sve nas, ne samo za fudbalere. Ključni problem koji je iskrsnuo u međuvremenu je taj što se izgubilo svako poštovanje starijih. Na primer, ranije nije moglo da se dogodi da ti se momak od 15, 17 ili 20 godina, obrati sa „ćale“. Nekada se govorilo dobar dan, dobro veče, doviđenja! Sve je stvar domaćeg vaspitanja, međutim, problem je što većina roditelja frustracije i neostvarene ambicije pokušavaju da realizuju preko dece. To je tragedija i ja da se pitam, zabranio bih u interesu te dece, klubova i države, odlaske u inostranstvo pre 22. godine života. Zašto ne bismo i mi gledali i uživali u Ligi šampiona?!"

Misliš da je tako nešto moguće s obzirom da evropski zakoni omogućavaju da u pečalbu idu i deca?
"Sve se može kad se hoće"!

Ideš li na Partizanove utakmice?
"Poslednji put sam bio kad su igrali protiv Novog Pazara koji je tada vodio moj drug Miki Ivanović. Čim sam čuo neke navijačke pesme, izgubio sam volju. Šta više da gledam?! Jednostavno, ne mogu da budem deo tog ambijenta, ni u Partizanu, ni na bilo kom drugom mestu. Oduševljavaju me zato navijači KK Partizan koji na pravi način demonstriraju kako se voli i navija za klub".

IGRAČE REPREZENTACIJE TREBA 
NAUČITI DA VOLE SVOJU ZEMLJU!

Imaš li kakav komentar za neprestana posrtanja naše reprezentacije?
"Krajnje je vreme da svi preispitaju odnos prema državnom grbu i počnu da se ističu na terenu, a ne u priči. Tvrdim da imamo strahovito dobre i talentovane fudbalere i samo treba da ih naučimo kako se voli svoja zemlja. Ja sam se sav naježio kad sam prvi put obukao dres sa državnim grbom kao omladinac. Preko reprezentacije su mnogi napravili dobre ugovore i red je da se toj reprezentaciji nešto i vrati. Mi bismo morali da se prošetamo kroz kvalifikacije i za EP i za Svetsko prvenstvo, bez obzira ko nam bio u grupi. Potpisujem to, vidite li gde naši sve igraju! Ubeđen sam da smo pet puta bolji od Hrvata koji su očitali lekciju Italijanima"!

NA SVETU NE POSTOJI GRAD KAO ŠTO JE BEOGRAD!

Dok je na prostoru nekadašnje Jugoslavije besneo rat, ti si doputovao iz Istanbula u Beograd. Zašto?
"Kad sam krenuo sa ženom iz Turske, svi tamošnji prijatelji su mi govorili da sam lud. To isto su mi rekli i prijatelji kad sam došao ovde. Uopšte mi nije bilo jasno zbog čega se čude i svima sam govorio da se vraćam u svoju državu. Grad kao što je Beograd ne postoji nigde na zemaljskoj kugli i mnogo mi je žao što polako gubi tu svoju karakterističnu dušu i šmek".