INTERVJU NEDELJOM - Milan Rastavac, čovek koji je vaskrsao niški fudbal

Rođen je 1973. godine i u generaciji sa Savom Miloševićem, delio je svlačionicu kadetske reprezentacije stare Jugoslavije, što dovoljno govori o igračkom potencijalu koji je u nogama nosio Milan Rastovac, čovek koji je u rekordnom roku vratio smisao niškom fudbalu. Povreda ga je rano preusmerila u trenerske vode u kojima je, brzo se ispostavilo, plivao poput “ajkule Murinja”. Sve licence je zaslužio sa maksimalnim brojem bodova i tako svoje ime zlatnim slovima upisao u anale Trenerske škole FS Srbije.

Evo ga još jedan diplomirani teoretičar fudbala, zasigurno je glasio zlobni komentar večitih, dežurnih kritičara. Ipak, prvo kao instruktor u našoj kući fudbala, zadužen za mlađe kategorije, a potom kao alfa i omega srpskih reprezentativnih, ženskih fudbalskih timova, demantovao ih je u velikom stilu. E, da ga vidimo sad, uzviknuli su bez dileme pomenuti dušebrižnici, kad se Milan Rastovac latio nezahvalnog posla, podizanja na noge posrnulog niškog velikana. I ponovo su ostali zapušenih usta!

Imajući u vidu da mladi i talentovani stručnjak nije previše poznat široj javnosti, na početku razgovora za naš portal, osvrnuo se na svoje rane radove...
"Rođen sam u Vršcu, ali su moji došli u Novi Sad kad sam imao pet godina. Prošao sam sve kategorije u FK Vojvodina i bio sam član kadetske reprezentacije stare Jugoslavije u generaciji sa Savom Miloševićem. Bio sam vezni igrač, a posle sam nosio dres Kabela, pančevačkog Dinama, Mladosti iz Bačkog Jarka, da bih doživeo povredu kolena i relativno rano završio karijeru".

Jesu li vas zbog toga brzo zaokupile trenerske ideje?
"Ja sam još kao aktivan igrač radio na trenerskom usavršavanju i čim sam okačio kopačke o klin, počeo sam da radim sa mlađim kategorijama u FK Novi Sad, sa različitim uzrastima od pionirskog do omladinskog".

Da li ste imali nekog trenerskog idola?
"Ne, nisam se u tom smislu vezivao ni za koga".

A što se priča da ste "iskočili iz šinjela" Miše Kosanovića?
"A ha, jeste to tačno i evo kako je krenula naša saradnja. Dok sam radio sa decom u Novom Sadu, dobio sam priliku da volontiram prilikom regionalnih selekcija i taj segment je vodio Lajčika Kokai. E, kad je otišao u penziju, predložio je mene za svog naslednika, na poziciji instruktora FS Srbije, zadužen za region Vojvodina. Nekako u isto vreme sam položio za A licencu i to sa maksimalnim brojem poena, što se do tada nije dogodilo i Bata Đora koji je u to vreme bio sve i svja u Savezu, čim je dobio predlog Kokaija, promovisao me u instruktora".

Šta je bio vaš prvi korak?
"U to vreme rad s mlađim kategorijama nije bio sistematizovan i uhvatili smo se u koštac s tim problemom, zajedno sa Milošem Miljanićem. Dakle, plan nam je bio da napravimo program rada za sve starosne kategorije i to od 13 do 18 godina. To je bilo 2006.godine".

I koja je generacija prva prošla taj program rada?
"Bila je to generacija “94” koja je postala prvak Evrope, što je možda koincidencija, a odmah zatim je generacija “95” postala prvak sveta na Novom Zelandu".

Koliko ste radili taj posao u Savezu?
"Osam godina i to tako što sam krenuo od “92” godišta, do “2000” kad sam odlazio. U jednom trenutku sam dobio ponudu da vodim ženske reprezentativne selekcije. E, tu je veliku ulogu odigrao Miša Kosanović koji je čovek sposoban da se unutar fudbala bavi sa širim spektrom aktivnosti, jer mu obrazovanje to omogućava. Često sam s njim pričao u vezi pomenutog programa rada za mlađe uzraste i dobijao sugestije i korekcije".

Je l' morao da se potrudi kako bi vas ubedio da se prihvatite rada sa ženskim selekcijama?
"Iskren da budem, ja nisam ni znao da mi imamo ženski fudbal. U prvi mah sam pomislio šta će meni to i onda je Kosan stupio na sceni govoreći: “Ne, ne, ti si lud, odmah to da prihvatiš”! Objasnio mi je da nigde neću dobiti različiti nivo uzrasta, kvalitetnu decu, vrhunske uslove za rad, jako takmičenje i mogućnost da razvijam programe, a da me pri tom niko ne dira. Najviše u smislu da nema velikog fokusa javnosti".

Jeste li posle tog Mišinog izlaganja odmah prelomili?
"Upravo tako i preuzeo sam brigu o selekciji devojaka U 19 i kontrolisao rad U 17 i A selekcije. Znači sve. I odmah sam pristupio razvijanju programa za pomenute starosne kategorije".

Možete li da navedete ključne motive zbog kojih devojčice počnu da treniraju fudbal, a ne idu na neki ples ili slično?"
"Jednostavno, to su isto deca koja vole fudbal i gledaju sve utakmice na televiziji i znaju sve igrače. Verovatno su negde uhvatile tu “žicu” da zavole fudbal. A šta se dešava dalje? One krenu da treniraju i samo nailaze na spoticanja. Prvo im roditelji zameraju pitajući ih gde su baš našle fudbal da igraju! Isto tako, drugarice i drugovi ih savetuju da odustanu i onda nađu momka koji im isto kaže “daj, mani se tog fudbala”. Uz sve to, uglavnom su u slabim klubovima i imaju loše uslove za rad i muče se za putovanja".

Tu izgleda opstaju samo mlade dame sa čeličnom voljom?
"Baš tako, one koje sve to pregrme i posle stignu da upišu fakultet, zaista su prave fudbalske junakinje. E, sad, što se tiče njihovog kvaliteta, praktično je sve isto kao u muškom. Tehničko-taktički zahtevi prema devojkama su identični kao i prema dečacima, pošto je reč o istom programu. One jedino nisu sposobne da fizički izvedu na toj brzini i da toliko brzo traju".

Na čemu program posebno insistira, šta je njegova baza?
"Program se razvija iz različitih vrsta saradnje u različitim odnosima. Znači, kreće od odnosa 1 na 1 i u svakom postoji defanzivni i ofanzivni aspekt. Potom ide odnos 2 na 2, 3 na 3, 4 na 4, 5 na 5, 6 na 6, sve do 9 na 9 i 10 na 10, posle čega na red dolaze svi ti odnosi u situacionim uslovima. A to znači šta tim radi kada se brani nisko, kada se brani u srednjoj zoni ili kada radi visoki presing. Sledeća faza programa tiče se šta tim radi kada ulazi u igru, radi brzi napad iz srednje zone i završnicu".

Je l' devojčice brže kapiraju kuda da trče i šta i kako da urade s loptom?
"Da, brže kapiraju i u jednoj jedinici vremena mogu da kontrolišu više stvari. Vizura im je bolja i brzo su prihvatale sve novine".

Koliko imamo registrovanih devojaka u kopačkama?
"Imamo 1200 fudbalerki, dok ih u Nemačkoj ima 1.000.000, tako da taj podatak baca pravo svetlo na malopređašnji podatak o našoj reprezentaciji kao najefikasnijoj. E, kad se taj ciklus i program završio, ja više nisam imao motiv šta dalje i tada se pojavila ponuda Miše Kosanovića da mu budem pomoćnik u ljubljanskoj Olimpiji. Otprilike, to je bila neka logična stepenica u mom trenerskom razvoju. Pre toga je postojala opcija da mu budem asistent u Kini, međutim, odlučio sam da ostanem u zemlji i završim posao sa dobijanjem PROFI licence i opet sam imao najbolje rezultate u klasi".

Zbog čega nekadašnji vrhunski fudbaleri teže dolaze do PRO licence nego igrači manje zvučnog imena, o čemu se tu radi?
"Sada je taj upis na PROFI licencu sveden da se on rangira bodovno za određene segmente koji su poznati. E, sad, realna slika je ovakva. Ima dosta velikih igrača koji na brz način hoće stignu do mogućnosti da vode velike klubove. Pritom nisu spremni da prođu taj uvodni deo koji bi im u stvari pomogao da malo duže traju. Savez ima veliki interes da što više nekadašnjih igrača uđe u trenerske vode, a druga stvar, ako hoće da budu sportski direktori ili neki drugi funkcioneri, mnogo je bolje po sve bivše asove ako su prošli ceo put do dobijanja PRO licence. Iz tog razloga ne treba da budu nestrpljivi i preskaču stepenike".

Zar prema novim kriterijumima, ne mogu da ih preskaču, ma koliko to želeli?
"Da, moraju da imaju neki prethodni minuli rad, neku licencu već napravljenu, a jedino se u ekstremnim situacijama prave izuzeci u slučajevima kad kandidat ima 25 i više nastupa za reprezentaciju i tako nešto".

Zahvaljujući kome ste dobili priliku da se u Vojvodini formirate i kao trener prvog tima?
"Sa Džimikom Marićem se dugo znam, radili smo zajedno i sa mlađim kategorijama Novog Sada, kada je Peca Kurćubić bio trener prvog tima, Marić omladinaca, Dragan Ivanović koji poslednjih 10 godina drži ČSK u Čelarevu, bio je trener kadeta, Milan Kosanović je vodio mlađe kadete, a ja i Vasa Orlović i Spasa Jelačić pionirske selekcije. To je bila grupa ljudi koja je opstala, svi smo na trenerskim pozicijama i napredovali. I tako, odmah sam prihvatio Džimikin poziv da mu budem pomoćnik, jer sam savladao puno toga i želeo sam da što više budem uključen u trenažni proces".

Po čemu posebno pamtite taj period?
"Po tome što smo zabeležili najbolji start u poslednjih 100 godina kluba. U prvih osam kola imali smo sedam pobeda, da bih na polusezoni dobio poziv od niškog Radničkog".

Pod kakvim okolnostima ste zadobili poverenje Nišlija?
"Dugo sam radio u Savezu i jedno vreme kao koordinator instruktorske službe, tako da hteo ne hteo, morao sam da sarađujem sa trenerima iz cele Srbije i sve ih znam. U jednom trenutku Radnički je tražio trenera, nudili su im se neki stariji stručnjaci, da bi predsednik kluba Vidak Perović prelomio i odlučio da angažuje mladog trenera. I onda su me moji prijatelji iz Niša preporučili, predsednik me pozvao na razgovor i brzo smo se dogovorili".

Da li je bilo malo treme s obzirom da ste debitovali kao šef struke jednog superligaša?
"Do tog dana sam iza sebe imao 15 godina staža i zaista se veoma dobro snalazim unutar trenažnog procesa, da sam s velikim nestrpljenjem iščekivao dan kada ću dobiti priliku da samostalno vodim ekipu. Isto tako, svi iz mog bliskog okruženja su mi govorili da je vreme da počnem nešto sam da radim. Generalno, drago mi je što sam na svaku sledeću stepenicu kročio, pošto sam na prethodnoj čvrsto stajao i nikad nisam nigde žurio, što mi je do sada uvek pomagalo u karijeri".

Šta ste rekli igračima na prvom treningu?
"Prva mi je ideja bila da im vratim samopouzdanje, da ih ubedim da oni mogu da pobegnu sa te pretposlednje pozicije na kojoj smo bili na polusezoni. Sreća je bila i zato sam i prihvatio da dođem, što sam pred sobom imao ceo zimski pripremni period, odnosno dovoljno vremena da se bavim sa igrom koju ćemo da prikažemo na proleće. A dok sam bio u Savezu, imao sam tri ili četiri dana i utakmicu, tako da sam naučio šta se može uraditi za to kratko vreme. I onda dobijem dva meseca da radim sa ekipom, idi, bre, to je komfor"!

Šta je bio prvi signal da ste na dobrom putu?
"To što nismo izgubili nijednu utakmicu na kontrolnim mečevima i zato su mi igrači prilazili i govorili kako su poslednji put pobedili na pripremama pre tri godine. Takođe, odmah sam apostrofirao da je dobro što prve utakmice imamo sa Zvezdom i Partizanom, dok nas niko ne zna i sigurno potcenjuje. Uglavnom, završili smo sezonu sa 25 bodova, što je najbolji skor Radničkog u poslednje 33 godine. Primili smo samo šest golova za polusezonu, što je najmanja brojka u istoriji kluba".

Uz pomoć kakvih “trikova” vam je to pošlo za rukom?
"Odgovor se krije u jednoj od mojih omiljenih krilatica koja glasi da bez motivisanog igrača spremnog da se posveti kolektivu, nema dobrih rezultata. Naglasio bih da smo se za svakog protivnika pripremali identično, a jedino što smo protiv ovih “velikih” morali da kontrolišemo više stvari".

Kao na primer, blago rečeno, eventualno nekorektno suđenje?
"Između ostalog, stvarno smo se bavili i tim segmentom. Isto tako, na takvim mečevima neophodno je malo kočiti igrače, jer imaju ekstremno veliku želju da se iskažu. A na ovim ostalim mečevima, moraš malo da ih poguš. Na kraju smo svi bili srećni".

O čemu ste razmišljali po završetku prvenstva?
"Ideja je bila da zadržimo sve igrače koji su nam nosili igru i da popunimo upražnjena mesta sa igračima iz regiona Istočna Srbija, pošto nismo imali pare za kvalitetnija pojačanja. Išli smo i na varijantu da dovedemo nekog igrača koji ne nađe inostrani angažman. Uspeli smo da zadržimo osam standardnih prvotimaca, par klinaca smo doveli posle selektivnih utakmica koje smo organizovali i pridružili su nam se Ignjatijević, Rosić, Trifunovič, Blažić i Guma Bogdanović. Normalno, morali smo s njima da pravimo takav dil da budu u labavom odnosu, jer drugačije ne bi došli. I tako su naše redove napustili Rosić i Trifunović, dok je Ignjatijević otišao više zbog porodičnih razloga".

Jeste li zadovoljni interesovanjem niške publike?
"Stalno su mi pričali kako su očekivali više navijača, ali smo na poslednjih nekoliko utakmica imali po 5-6.000 gledalaca, što je značajna cifra za naše uslove. Imali smo samo maler što smo na tim mečevima zabeležili remije, tako da žalimo zbog neka dva boda više koje smo mogli da uknjižimo, kako bismo bili potpuno zadovoljni sa sobom. Verujem da ćemo nastaviti sa dobrim partijama i da ćemo da zadržimo pažnju publike".

Priželjkujete li u dogledno vreme poziv nekog od naših najvećih klubova?
"Što se mene tiče, mogao bih da odgovorim svakom izazovu unutar srpskog fudbala! Ovog trenutka sam savršeno srećan u Nišu, imam dobru priliku za kvalitetan rad, uživam podršku sa svih strana i ova pozicija mi omogućava i te kako da se razvijam kao trener i napredujem".

Koliko je daleko dan kada će srpska reprezentacija da počne sa prikazivanjem partija koje će biti u skladu sa velikim mogućnostima pojedinaca?
"Selektori su ti koji moraju da pronađu način da ih uklope u kolektiv, što i jeste njihov posao. To nije lako ni u jednom nacionalnom timu sa velikim zvezdama. Svi imaju posebne uslove naći način da se funkcioniše sa najvećim asovima. Nedavno sam bio na utakmici između Albanije i Portugalije, na, da tako kažem, molbu selektora Ćurčića i video da Ronaldo na terenu ni približno nije izgledao kao u Realu. Definitivno, mi nismo to uspeli da ostvarimo sa našim zvezdama u timu, pogotovo što nemamo rezultate, jer da ih imamo, selektor bi lakše uklapao kockice. Rečju, nalazimo se u mučnom periodu traženja timske igre koja jedino obezbeđuje željene rezultate".

Izbori na svim nivoima FS Srbije su na pomolu. Očekujete li neke nove vetrove u srpskom fudbalu?
"Stanje u našem fudbalu ne može da promeni ni FIFA, ni UEFA, niti Evropska unija, nego jedino mi sami. Treneri treba da se bore da njihovi igrači odigraju što bolje, da se ne valjaju po terenu, a deca treba brže da dodaju loptu. Sudije na isti način treba da se potrude i stvari menjaju u svom domenu, kao i funkcioneri saveza. Od priče kako neko i nešto ne valja, nemamo ništa, poenta je da svi krenemo od sebe samih i sebe učinimo kvalitetnijim fudbalskim radnicima".

PIŠE: Milorad Plazinić
(milorad,[email protected])