INTERVJU NEDELJOM - Miloš Đelmaš: U Partizanu nemam prolaz (VIDEO)

Različitost od ostalih napadača Miloš Đelmaš nije potencirao samo kada je dolazio u posed lopte, već je negovao i buntovnički imidž, oličen u nešto dužoj kosi i štucovanoj bradi, čiji će vrhunski promoter nešto kasnije postati Milko Đurovski. Po završetku inostrane karijere u francuskoj Nici i nemačkom Hanoveru, imao je ambiciju da se oproba kao trener, ali je iz administrativnih razloga brzo odustao od te ideje.

O starim i dobrim fudbalskim vremenima, reprezentaciji nekad i sad, kao i razlozima zašto nikada nije dobio zvaničan poziv da se vrati u klub svoje mladosti, sa nekadašnjim vihornim desnim  krilom Partizana, razgovarali smo u kafeu „Gazdarica“ u Južnom bulevaru...
„Redovno pratim fudbalska dešavanja, s tim što Partizan gledam često, a OFK, Rad, Čukarički i Voždovac povremeno, što bi se reklo - za svoju dušu. Takođe, imam običaj da posetim moje nekadašnje klubove Nicu i Hanover, tamo se osećam kao kod kuće. Kao što vidite, sve se kod mene vrti u vezi s fudbalom. Hajde da kažem i to da se pomalo amaterski bavim menadžerstvom koje nije klasičnog tipa, ali imam dosta poznanstava i postoji tu neka kombinatorika“, kaže Miloš Đelmaš za MOZZART Sport.

Kako biste prokomentarisali sve učestalije turbulencije u Humskoj?
„Teško je bilo šta reći konkretno, jer ne raspolažem sa neophodnim informacijama. Praktično, znam samo dvojicu ljudi iz aktuelne garniture. Jedino što bih mogao da kažem je da razumem odlazak Škuletića, pošto je reč o nenormalno dobroj cifri (4.000.000 evra, prim. au). S druge strane, nije mi jasno da nemaš vremena da uzmeš nekoga ko će da ga zameni!?

Jesi li ikada po završetku karijere dobio poziv da se vratiš u Partizan u nekoj novoj ulozi?
„Nikada nisam bio u takvoj prilici, ali sam vremenom uvideo da u Humskoj znatno bolju prođu imaju oni koji i nisu partizanovci, a čak ima i onih što nisu iz fudbalskog sveta. To kod nas tako biva, nepisano fudbalsko pravilo! Daleko od toga kako se na Partizanovom stadionu osećam kao neko ko je nepoželjan, međutim, činjenica je da nemam prolaz, kako se to kaže u žargonu“.

NISMO IMALI SREĆE DA POSLE DVE UTAKMICE ODEMO U INOSTRANSTVO

Vratimo se malo u vreme kada si imao lagan „prolaz“ i kroz odbrane rivala crno-belih. Po čemu pamtiš ta zlatna vremena?
„Pre svega po ogromnoj ljubavi prema fudbalu. Jedva smo čekali da dođemo na trening, što ne bi moglo da se kaže za današnje klince. Osim toga, nama nije moglo da se posreći da posle dve odigrane utakmice odemo u kvalitetan inostrani klub, nego smo morali da odradimo dva ugovora i ostajali smo do 28. godine života. Značajna je razlika bila i u načinu života“.

U kom smislu tačno?
„Vreme kada smo mi igrali bilo je neko srećno vreme i kompletan ambijent u eks-Jugoslaviji bio je fenomenalan. Kasnije su na red došle brojne turbulencije i razna politička dešavanja, tako da je omladina odrastala u lošem periodu, tih devedesetih godina. Iz tog razloga ne može čovek toliko ni da ih krivi. Nekada je samo bilo da neko ima malo više, nije bilo puke sirotinje kao danas i upravo zato smo igrali prvenstveno iz ljubavi. Nismo zarađivali bogzna kakve pare“.

MENE SU STALNO TUKLI, ALI SE NE SEĆAM DA SMO SE UNOSILU U LICE PROTIVNIKU

U kojoj meri je adekvatno ponašanje aktera večitog derbija doprinosilo da tadašnji navijači pobedu nad večitim rivalom ne doživljavaju kao pitanje života ili smrti?
„Sigurno da je to bilo od presudnog značaja. Naravno, bilo je žestokih startova i muške igre, međutim, ne sećam se da je neko posle toga ustajao i gurao se glavom o glavu i unosio u facu protivničkom igraču“.

Po jednom od takvih startova i ti si ostao upamćen. Kako si doživeo taj lom noge Jovice Nikolića?
„S Jovicom sam dobar drug i dan-danas. To je bio takav splet okolnosti... Ja sam uklizao sa strane, dok je on mislio da će izbeći duel, međutim, odustao je u poslednjem trenutku i došlo je do kontakta u kojem se povredio. Jako mi je teško palo što se to dogodilo, pogotovo što sam obično ja bio taj kojeg su stalno tukli“.

Sećaš li se nekog beka koji ti je više nego drugi „cepao štucne“?
„Dobro, svašta je tu bilo, ali drugi se fudbal nekada igrao, pošto su napadači bili mnogo manje zaštićeni nego danas. Da su se ovako pre kažnjavali startovi s leđa, veliki broj utakmica bi zbog silnih isključenja morao da bude prekinut. Žuti karton se dobijao posle četvrtog ili petog oštrog starta, a ne posle prvog. Ali dobro, pravila su bila ista za sve“.

ODUSTAO OD TRENERSKOG POSLA, JER NIJE ZNAO DA GOVORI NEMAČKI!?

Kada si odslužio dug prema jugoslovenskom fudbalu, zadužio si opremu u francuskoj Nici. Jesi li se odmah privikao na tamošnji stil igre?
„Otišao sam iz Nice 1990.godine, da bi me posle 24 godine navijači izabrali u idealan tim kluba svih vremena i to sve govori. Srce mi je na mestu, kako da ne budem zadovoljan, jer znam da sam za te tri sezone nešto kvalitetno uradio“.

Pod kojim okolnostima si potom prešao u redove nemačkog Hanovera?
„Već sam bio ostavio fudbal i posle godinu i po dana sam na insistiranje mog drugara Čubre, a ponajviše zbog situacije u našoj zemlji i zbog dece, odlučio da odem u Nemačku. U karijeri mi je falio osvojen Kup i tu sam želju sebi ispunio braneći boje Hanovera. Izbacili smo tadašnjeg bundesligaša Vatenšajd, zatim Bohum, Dortmund, Verder i Menhengladbah“.

Jedno vreme si bio i trener Hanovera. Zašto se nisi duže zadržao na mestu šefa stručnog štaba?
„Spletom okolnosti vodio sam ekipu samo na dve utakmice i to bez licence. Iz dve utakmice nam je trebao bod da ostanemo u ligi i uspeli smo da ga osvojimo. Ubrzo sam bio prinuđen da odustanem od bavljenja trenerskim poslom, jer nisam mogao da dobijem A licencu“.

Zašto?
„Zato što nisam umeo da pišem na nemačkom jeziku. Zamolio sam da odgovaram usmeno, ali je direktor trenerske škole, uprkos molbi koju je dobio od nekih uticajnih ljudi da mi učini ustupak, to kategorički odbio. Tu sam izgubio volju i tako se udaljio iz trenerskih voda. Za mene je to davno prošlo vreme“.

MIHA NIJE MOGAO DA KONTROLIŠE BOČNE VETROVE U REPREZENTACIJI

Kako bi prokomentarisao višegodišnja posrtanja našeg nacionalnog tima?
„Žao mi je što Miha (Siniša Mihajlović, prim. au) nije ostao na mestu selektora, bez obzira na neke greškice koje je pravio. On ima harizmu, ali mislim da je tu bilo puno bočnih vetrova koje nije mogao da iskontroliše. Pristalica sam filozofije da bi svaki selektor trebalo da poziva najbolje igrače po pozicijama u timu, a ne da pravi konkurenciju pozivanjem pet igrača istog profila. Znači, odlučiš se od tih pet fenomenalnih za onog koji je možda bolji za atmosferu u svlačionici ili slično. Uostalom, koga god da pozoveš, kada su asovi u pitanju, nećeš da pogrešiš. A bilo je da nam selektori u ekipi imaju pet zadnjih veznih i onda jedan igra beka, dvojica zadnjeg veznog, četvrti pleja... U prošlosti su nas takve stvari i te kako koštale“.

S kim se čuješ od „ispisnika“?
„Sa Ljubom Radanovićem, Milkom Đurovskim i s mnogim drugima, da ih ne nabrajam“.

Dogodi li se da ti neko ko te odavno nije video kaže da ličiš na Milka?
„Milko samo može da liči na mene, zato što je mlađi, a-ha-ha. Voleo je da me kopira, jer mu je mana bila da je uvek neko morao da misli za njega, a-ha-ha. Uvek je bio specifičan i na terenu i van njega“.

Imaš li običaj da uplatiš tiket?
„To je za mene sjajan vid razonode. Kladionica je vremenom postala nalik lotou, više je bitna sreća nego znanje. Pogotovo kada staviš više parova, kao što ja imam običaj. Volim kombinacije 1-1&3+, 2-2&3+, 3+ prvo, 4+... Mahom sam fokusiran na golove i odigram šta mi padne na pamet u datom momentu. Postoje lige koje mi leže, međutim, nemačku drugu ligu ne mogu da pogodim ništa, nema šanse! Kao što rekoh, bez sreće nema dobitaka“, zaključio je Miloš Đelmaš.

BRADU SAM POČEO DA NOSIM IZ INATA

U poslednje vreme sve veći broj fudbalera po Evropi pušta bradu koju ste svojevremeno imali samo ti i Blaž Slišković. Zašto si negovao taj imidž?
„Sve se spontano odigralo u zimu 1981, kada mi je Toma Kaloperović, posle pauze, na prvom treningu rekao da će da me vrati sa aerodroma ukoliko se ne obrijem. Normalno, ja se ne obrijem, ali ne što sam bio neki buntovnik, nego što nisam hteo da dozvolim da mi naredi da se obrijem, jer nisam u vojsci i nije mi trener ni tata, ni mama. Sigurno bih se kasnije sam obrijao, da mi nije to saopštio. Brže se tada odrastalo“.

(FOTO: MOZZART Sport)