INTERVJU - Rade Zagorac: Priznao sam Saletu grešku, počeli smo od nule

Partizan ili Zvezda?

Dok još imate jednocifren broj godina ovo je pitanje koje ćete najčešće čuti uz ono “Da li više voliš mamu ili tatu?”. Kada je Rade Zagorac prvi put rekao, opredelio se i u svoje srce rečju “Partizan” primio crno-bele boje, nije mogao ni da nasluti koliko će mu ta jedna reč od osam slova odrediti dalji tok života, a posebno košarkaške karijere.

Od klinca koji nije imao mesta na basketu polako je krčio svoj put ka vrhu, a negde na tom putu se, poznato je, pojavio i izazov - poziv Crvene zvezde. Rade to nije želeo, pa je, posle Memfisa i Betisa, na kraju stigao u Partizan. Što bi rekla pesma - da l’ je to subina il’ ko zna šta li je…

Malo kog su igrača navijači crno-belih toliko priželjkivali poslednjih godina, a ove sezone imaju šansu da ga gledaju u crno-belom dresu. Za sada mu ide solidno, imao je i dobrih partija, ali i onih malo manje kvalitetnih. Jedno je sigurno - Partizan mnogo zavisi od Radetove igre. Mogao bi da bude  ključni kamenčić u crno-belom mozaiku.

O tome, ali i o nizu različitih tema razgovarali smo s Radetom Zagorcem i prošli rečima put koji je on morao godinama da gradi. Od prvih šuteva ka košu, preko Partizana, do reprezentacije.
“Prvo mi pada na pamet da je to što sam zavoleo basket nekako povezano s mesto odakle sam. To je košarkaški kraj, Novi Beograd. Ja sam odrastao na Bežanijskoj kosi. Postojali su tereni. Meni je žao što je tako danas, ali tada se basket igrao mnogo više. I mnogo češće nego danas. Nekim prirodnim putem je sve išlo. Klinac, nisam imao mesta na basketu. Sazrevao sam, dobio sam mesto. Tako i zavoleo i shvatio da je to ozbiljnija priča. I vremenom je postajalo sve ozbiljnije”, priča Zagorac za MOZZART  Sport.

Obično klinci na basketu imaju igrača za kog se pretvaraju da su kada istrče na igralište. Da li je Zagorac bio Đorđević, Danilović, neko treći?

Ispostavilo se da je Zagorac imao različite faze. Počevši , zanmljivo, od Blejka Stepa.
“Uvek sam imao idole koji možda i nisu mnogima bili idoli. Pošto sam navijač Partizana, prirodnim putem sam menjao idole - prvo je bio Blejk Step, pa Vlado Šćepanović, pa Miloš Vujanić i na kraju figura koja je najduže ostala u mom životu Uroš Tripković. Njega sam stvarno obožavao. Nedavno sam ga sreo u gradu. Javio sam mu se, i baš sam mu rekao te stvari. Iznenadio se što ga pita neko ko trenutno igra košarku da se slikamo ili tako nešto. Posle njega je osoba koju sam s dosta interesovanja gledao bio Saša Pavlović”.

Nije Rade gledao samo domaće igrače. Oduvek  je imao afinitet  ka NBA ligi, imao je i šansu tamo da zaigra, ali o tome malo kasnije. Da je zaigrao, jedan igrač bi mu bio omiljeni protivnik.
“Da pomenem da mi je u NBA dugo godina omiljeni igrač bio Karmelo Entoni. I on je jedna od osoba koje su figurirale u mom životu”.

Ima od pomenutih igrača mnogo toga da se nauči. Zagorac se trudio da od svakog “skine” ono najbolje.
“Naravno. U tome nema ništa loše. Štaviše, to je jako dobra stvar. I dan-danas gledam neke igrače koji su na mojoj poziciji i koriste produktivne stvari. Trudim se da to implementiram. Na primer obožavao sam Duleta Kecmana kako se snalazi na malom prostoru”.

Svakome negde dođe žuta minuta, kada je svega preko nosa. Da li je Zagorcu ikada došao taj momenat u vezi sa košarkom? Da je pomislio da to nije to, da je možda bolje  da se oprobao u nečemu drugom…
“Ne mogu da kažem da sam i u jednom momentu imao tako nešto izraženo. Imao sam dosta teških trenutaka. Kada sam bio, neću da kažem u stanju depresije, ali u stanju tome sličnom. Posle loših utakmica, povreda… A bilo ih je mnogo.  Ali nikada nije to bilo toliko izraženo da bih pomislio da bih prestao da se bavim košarkom”.

Rade ipak izdvaja jedan momenat koji mu je posebno težak.
“Ako bih morao da nađem momenat koji mi je najteže pao onda bi to bila Amerika i otkaz u Grizlisima. Bez najave i bez očekivanja. Potpuno onako šokantno. Imao sam osećaj da je to sve suprotno od onoga što se na kraju desilo. Ne volim da delim iskustva na pozitivna i negativna, nego na one od kojih mogu i ne mogu da naučim. To mi daje kredibilitet da u nekom narednom periodu, Bože zdravlja, svojoj deci mogu da kažem kojim putem da krenu jer sam mnogo toga prošao”.

Kada pričamo o ljubavi o košarci koja ga je održala u ovom sportu, da li je Dejan Milojević bio neko ko je usadio zrno te ljubavi koje je kasnije proklijalo?
“Deki je moj prvi susret s ozbiljnom košarkom. On jetakođe figura koja mi je dala breme odgovornosti, postavljanjem za kapitena sa 19 ili 20 godina. Jako je značajna figura u mom životu i karijeri”.

Ti si u karijeri imao i jednu pozajmicu iz Mege u Smederevo. Slično je kasnije prošao i Goga Bitadze. Kako si se tada osećao, to zna da bude problem za mladog igrača, pre svega u glavi.
“Ne smatram sebe nekim starijim momkom koji je prošao ne znam ni ja šta, ali smatram sebe generacijom kojoj te stvari nisu bile dramatično i problematično doživljavane. Danas je to postalo drugačije i preraslo je u dosta teško ubeđivanje mladih igrača da je to dobro za njihovo odrastanje”.

Šta onda reći o Betisu. Nije to možda sa igračkog aspekta toliko pomoglo Zagorcu, ali iz ugla jačanja psihičkog aspekta - jeste sigurno. I to mnogo.
“Vrlo rado pominjem da od trenutka kada sam otišao iz Mege, pa do momenta kada sam počeo da igram za Partizan, nisam lošiji košarkaš. Nijedna moja osobina nije lošija. Štaviše. Mnoge su bolje od vremena provedenog u Americi i u Betisu. Ali, moje mentalno stanje, i moj um, su neuporedivo jači nego što su bili u tom momentu”.

Sada si u Partizanu. Kako ti se čini generalno dosadašnji deo sezone, kako gurate?
“Mi smo vrlo optimistično pristupili svemu na početku sezone. Dosta optimistične najave smo imalim možda čak i ambicioznije za javno mnjenje. Plasmanom u drugu fazu Evrokupa smo to malo potvrdili i opravdali. Vrlo dobro znamo šta radimo. Moja želja mi je da ova ideologija i zamisli koje uprava i kolektiv imaju potraju i da zažive. I da će sve uz zdravu atmosferu doneti dosta dobrih stvari”.

Kako Rade gleda na svoje igre?
“Zadovoljan sam. Sticajem nekih loših okolnosti, odnosno povreda (najviše one povrede nosa, prim.aut), to možda nije bilo na nekim utakmicama na nivou koji priželjkujem, ali to je sve sastavni deo. Dobro sam se uklopio, našao sam ulogu posle dugog perioda traženja, konačno sam našao sebe i to sve dobro izgleda. Drago mi je da tim u ovom momentu pravi relativno dobre rezultate”.

Kada smo kod igara, možda i najvažnija figura u današnjem Partizanu je trener Andrea Trinkijeri. Nije Zagorac to mogao da “proračuna”, ali je ispalo tako da može da sarađuje sa takvim trenerom, evroligaškog kalibra.
“Partizan je, ako izolujemo neke stvari poput budžeta i trenutnog rostera i tih nekih stvari, a uključimo navijače, istoriju, podneblje, apsolutno specijalan i poseban tim čime je i on bio privučen. Ono što Trinkijeri donosi je zaista veliko. Nimalo nije laka saradnja sa njim. Apsolutno je fokus potreban stalno. Saradnja sa njim je veoma zdrava stvar. On je tu da promeni mentalitet svima nama. I da nas nauči kako je to biti pobednik”.

Imaš u ekipi iskusnije igrače od kojih možeš da naučiš mnogo. Privukao je i pažnju govor Novice Veličkovića pred drugo poluvreme protiv Cedevite. Koliko ti njegovo prisustvo znači?
“On je verovatno oličenje svega onoga što čovek kao lider treba da poseduje. Nevezano za profesiju ili bilo kakav sport. Ono što on ima u sebi je nešto sa čime se čovek prvo rađa, a kasnije i razvija. Novica je to doveo do toga da ima apsolutno kontrolu i moć da nas motiviše kroz razne metode. Možemo mnogo da naučimo od njega. Kredit njemu za nesebično deljenje svega sa nama”.

Oseća se da se neke stvari pomaka događaju u Partizanu, od punog Pionira, Trinkijerija, do dolaska Aleksa Renfroa…
“Zaista mi je drago što posle niza, uslovno rečeno neuspešnih godina i smanjene produkcije mladih igrača, Partizan ponovo pokazuje znake života. Pokazuje ono što je Partizan. To se najbolje vidi po popunjenosti hale. Najbolji reper je možda 19. decembar, Sveti Nikola i dupke puna dvorana. Navijači su takođe ljudi koji jako dobro poznaju sport. Ne mogu da im promaknu neke stvari, ne mogu da im promaknu lažne stvari. Osećaju vrlo dobro kada je nešto zaista onako u srži istinito i čisto. Osećaju emociju, kvalitet. Nije bez razloga puna hala. Ali je to jedini način da se Partizan vrati”.

Pored sve košarke, treninga, putovanja i obaveza, ostane malo slobodnog vremena. Zagorac je neko ko voli da čita knjige i igra pojedine igrice, ali, kaže, sada kada je u Beogradu ni za to nema previše vremena.
“Tačno je sve to. Malo drugačije bih odgovorio da ste me pitali dok sam bio u Sevilji ili negde drugde. Pored silnih treninga i dve utakmice sedmično morate da držite socijalni život na nivou, da se posvetite ljudima oko vas, ali uvek ima vremena za knjigu, dobar film, seriju…”.

Mnogima je iz vida izašla činjenica da je Zagorac kao reprezentativac Srbije osvojio zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u basketu 3X3 za igrače do 18 godina.
“Jako lepo iskustvo 2012. godine. Vrlo malo vremena smo imali za pripremu. Bio je to prvi neki osećaj da mogu da budem pobednik, da pobeđujem. Na tako velikom i planetarnom nivou”.

A kada smo već kod reprezentacije… Tokom 2016. godine pred kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre Rade je izabrao individualni rad u Memfisu. U tom momentu mu je to delovalo kao logičan potez, ali sa ove tačke gledišta stvari su verovatno malo drugačije.

Rekao nam je da je razgovarao sa selektorom Aleksandrom Đorđevićem na tu temu i da je sada sve kako treba da bude.
“Opšte je poznata situacija koja se desila pre dve i po godine kada sam napustio reprezentaciju. Posle toga me nije bilo u reprezentativnim okupljanjima. To je sve u redu. Sale i ja smo posle, eto, dugo vremena  razgovarali, pričali na tu temu. Ja sam priznao svoju grešku, on je to prihvatio. Obojica smo se usaglasili da treba da počnemo od nule”.

Usled svega  što se događalo sa Fiba prozorima, kao i zbog dobrih igara u Partizanu, Zagorac je dobio šansu da se nađe u reprezentaciji za duele protiv  Izraela i Grčke. Međutim, ovoga puta nije imao sreće.
“Dobio sam poziv za ovu reprezentativnu akciju. Nažalost, sticajem okolnosti, iako nisam imao nijedan problem otakako sam sanirao nos, na treningu pred put u Izrael on je prokrvario iz nepoznatog razloga. To je bilo dovoljno da Sale povuče ručnu i da to moje reprezentativno iskustvo pomerimo za sledeći prozor”.

Znači, ako bude bilo prilike ubuduće, reprezentacija Srbije može da računa na tebe?
“Naravno! Vrlo uzbuđeno i optimistično čekam sledeću akciju”.

Foto: Star Sport