Jelena Čanković, nova zvezda Barselone: Manite se priča o muškaračama (VIDEO)

U poplavi vesti o stvarnim, lažnim i propalim transferima srpskih fudbalera u velike, nešto manje i nebitne evropske klubove medijski kajmak pokupila je jedna mlada dama. Nekoliko meseci pre punoletstva Jelena Čanković je pravo iz Spartaka otišla u Barselonu, da u prvom komšiluku Mesija, Inijeste, Ćavija, Nejmara i ostalih velikana katalonskog tima snova, veliča slavu našeg sporta.
“Nisam očekivala da će vest o mom prelasku u Barselonu toliko odjeknuti. Nikada nisam imala ovoliko intervjua, snimanja i slikanja u karijeri. Naporno mi je sve to, mnogo teže nego treninzi i utakmice... ali nije da mi ne prija. Drago mi je što su mediji, uglavnom okrenuti muškim sportistima, prepoznali „težinu“ ovog transfera i  što je ženski fudbal u Srbiji dobio promociju koju zaslužuje“, kaže Jelena Čanković na početku razgovora za MOZZART Sport.

Zvezda subotičkog Spartaka zaslužila je svaki milimetar novinskog prostora i televizijski minut, pošto je uradila nešto što nije niko pre nje sa ovih prostora. Ona i njena sestra od tetke Jovana Damnjanović iz LASK Crvene zvezde probile su led u ligama takozvane velike petorke.
“Do sada su naše fudbalerke uglavnom odlazile na Island ili u Grčku. Nas dve  smo prve stigle do Nemačke i Španije. Uz englesku, francusku i švedsku ligu najjača prvenstva u ženskoj konkurenciji. Nadam se da će Jovanin potpis za evropskog šampiona Volfzburg i moj za slavnu Barsu otvoriti vrata srpskim devojkama na tom izbirljivom tržištu“.

Omalena fudbalska nada čuvenog katalonskog kluba ima još jedan jak razlog da „poraste“ od ponosa.
“Kao i u muškoj sekciji, Barselonini skauti stalno špartaju planetom u potrazi za talentima za njihovu čuvenu fudbalsku školu La Masiju i(li) top pojačanjima za prvi tim. Imaju na oku i cure iz ovog dela sveta, ali ja sam prva Balkanka kojoj se posrećilo da postane klupska koleginica Mesiju, Inijesti, Ćaviju i ostalima. U moru Latinoamerikanki. Ne volim da se hvalim, ali neću preterati ako kažem da sam napravila korak od sedam milja. Ne samo za svoju karijeru“.

Kao u izreci „Nije kome je rečeno, nego kome je suđeno“, tiha, odmerena i lepo vaspitana curica u zadnji čas je promenila pravac i umesto u Bundesligi završila u Primeri.
“Prošlog leta sam provela nekoliko dana u trening kampu Barselone i, kako su mi rekli, ostavila dobar utisak. Obećali su mi da će me pozvati kada postanem punoletna, ali vreme je prolazilo, a oni se nisu oglašavali. Frajburg nije čekao. Dobila sam i prihvatila ponudu kluba koji se u tom trenutku borio za titulu u Nemačkoj. I taman kada sam se s ocem Željkom spremala na put, zazvonio je telefon. I čula sam ono što sam toliko želela. Nisam se ni sekundu dvoumila, samo je trebalo naći način da se zahvalimo Nemcima i objasnimo im zašto sam u „minut do 12“ promenila smer. Više volim španski fudbal, a Barsa je sinonim za tu napadačku filozofiju i „mrvljenje“ protivnika većim posedom lopte i pasovima. Ispunila sam jedan svoj veliki san, a imam ih još mnogo“.

Bistrooka učenica četvrte godine Sportske gimnazije u Beogradu, prodornog pogleda, ne boji se konkurencije u novom klubu ni života daleko od kuće i porodice.
“Možda zbog sitne građe ne delujem tako, ali veliki sam borac. Uporna kao osa i marljiva kao mrav, kako su imali običaj da me opisuju treneri. Uvek sam imala „jaku“ glavu, čvrsto verovala u sebe i znala da talenat nema smisla bez rada. Da sam drugačija ne bih „preživela“ selidbu iz Beograda u Suboticu sa 15 godina. Ne bih opstala u konkurenciji starijih saigračica i stigla do Barse. Ne bojim se onoga što me tamo čeka, spremna sam da krenem iz početka i uspem“.

Jelena je još kao sedmogodišnja devojčica pokazala da zna šta hoće i ume da istera svoje, kada je naterela oca Željka da je pusti na fudbal.
“Tatini fudbalski geni su učinili svoje. Imala sam samo pet-šest godina kada sam prvi put šutnula fudbalsku loptu. Od tog trenutka nije me zanimao nijedan drugi sport. I nije bilo sile da me spreči da odem u fudbalerke. Kako u to vreme ženski fudbal u Srbiji nije imao prođu, masovnost i podršku kao sada, otac se mesecima opirao mojoj želji. Na kraju se predao i pustio me da radim ono što me usrećuje. Neka moj primer bude poruka roditeljima ženske dece - manite se priča o muškaračama. Ne sekirajte se što će vaše devojčice igrati po snegu i kiši, kada zaduva košava ili upeče sunce. Ne nasedajte na teorije o fudbalu kao vrlo grubom sportu, jer ih ima mnogo manje nežnih i opasnijih. Samo je bitno da ih pratite u tome što vole i za šta su nadarene. Ja se nikada nisam pokajala što sam krenula ovim putem. Da se ponovo rodim, opet bih isto uradila“.

Vlasnica dve titule i jednog Kupa Srbije sa Spartakom, najmlađa učesnica Lige šampiona i omladinska reprezentativka naše zemlje čeličila se na ulici, igrajući se sa dečacima iz kraja. Mnoge i dan-danas boli kičma od Jecinih vratolomija na travnatom i betonskom pravougaoniku.
“Obožavala sam da jurim loptu sa dečacima. Skoro svaki dan, sve do 12. godine, kada sam ušla u ozbiljne fudbalske vode. Nisam znala da će mi to koristiti jednog dana. Jedan Barsin skaut rekao mi je da se u mojoj tehnici vidi taj ulični bekgraund. Kao kod Argentinki i Brazilki, na primer. Valjda te taj „divlji“ fudbal tera da smišljaš trikove u bezizlaznim situacijama. Nekima se i dalje koristim“.

Uz letošnje pojačanje Benfike Miralema Sulejmanija najpoznatiji predstavnik fudbala iz beogradskog predgrađa Batajnice imala je čime da „kupi“ kartu u  jednom pravcu za fudbalsku prestonicu Katalonije.
“Kao svako dete, htela sam i probala da budem napadač. Treneri su mislili drugačije. Postala sam i ostala krilni vezni igrač, s čestim ubacivanjima u sredinu. Jača strana su mi pregled igre, završni pas, šut i driblinzi jedan na jedan, a slaba udarac glavom. Želim da popravim taj segment igre i radim na tome, ali je visina ta koja me sputava. Naravno, ništa nije toliko dobro da ne može biti bolje. Dobro sam upamtila reči Lotara Mateusa sa jednog treninga Partizana. Saša Ilić mu je rukom pokazao na moje igranje loptom, onako oduševljen vičući: „Vidi šefe šta je srpski talenat“. Nemac se osmehnuo i kratko odgovorio: „Rad, rad, samo rad“.

Upravo je legendarni kapiten crno-belih bio fudbalski heroj njenog detinjstva.
“U mojoj porodici generacijama se navija samo za Partizan. I ja kao svaka prava Grobarka obožavam našeg Saleta. Zbog Ilićevog majstorstva nosila sam broj 22 na početku karijere, a njegov poklon ima posebno mesto u našoj kući. Bila sam baš mala kada su me pozvali da žongliram pred utakmicu Zemuna i mojih crno-belih. Slikali su me s kapitenom, a on mi je obećao dres. Kao i svi ekonomi čika Gavran se uhvatio za glavu kada je to čuo, ali je Ilić namignuo i rekao da će mi ga posle utakmice proturiti kroz rešetke stadionske ograde. Nije me zaboravio. Tako je „kupio“ Čankoviće za ceo život. Kao čovek“.

Mada se njime bavi 10 meseci u godini, često i dva puta dnevno, novoj igračici Barselone fudbala nikada nije preko glave, pa kad god ima vremena pogleda tuđe utakmice. Više muških nego ženskih kolega i češće stranih nego domaćih.
“Da se ne uvrede kolege u Srbiji, ali u našoj ligi je malo vrhunskih utakmica. Igrača takođe. Oni koji baš vrede i štrče, kao Lazar Marković na primer, brzo odu. Tužno, ali istinito. Tek sada ću retko svraćati na naše stadione. Poslednji put sam bila na Partizanovom, naravno. Došla sam sa Spartakom na naš meč sa Slogom iz Zemuna, a predsednik kluba nas je častio kartama za večiti derbi u Humskoj pre dve godine. Sama sam poslednji put uživo gledala Partizan na revanšu s Apoelom“.

Jelena ne krije da bi s novim klubom želela da „dotakne zvezde“.
“Želim sve da osvojim s Barselonom. Domaće titule, španski kup i, naravno, Ligu šampiona, san svakog evropskog fudbalera i fudbalerke. Jedva čekam početak priprema i prve utakmice, pred mnogo ljudi. Kažu da je meč Atletiko Bilbaa i Barse, koji je prošle sezone odlučio šampiona, gledalo 35.000 ljudi. Mogu misliti kakav je osećaj izaći pred toliku masu sveta. Zbog svega toga je Katalonija moja nova životna stanica“.

NIKO KAO BANE

Beogradska tinejdžerka ne krije da se kao klinka često ugledala na čuvenog Brazilca Ronaldinja, ali prvi put otkriva ko joj je favorit među našim igračima rasutim po inostranim klubovima.
“Branislav Ivanović, pa svi ostali. Igra fudbal na vrhunskom nivou i u velikom klubu, preuzima odgovornost u kritičnim situacijama, osvajio je tolike trofeje i dobio mnoga individualna priznanja. I ono što ga čini posebno velikim u mojim očima, ne povlači se po novinama zbog privatnog života. Nikada nisam čula da je napravio neku glupost van terena. Sto odsto je u fudbalu. Kao i ja“, zaključila je Jelena Čanković.

Piše: Olgica Nikolić
([email protected])