Kako se uči tehnika? Lupaj loptu po stanu dok ne porazbijaš sve živo!

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Slovenije)

Publika voli tehničare, pa nije ni čudo što je mladi Nemanja Ahčin već na debiju protiv Krke na pripremama u Sloveniji pobrao simpatije navijača, iako su oni mogli da vide samo delić njegovog umeća. Ali, precizan pas ka Stefanu Mihajloviću koji je rezultovao jedinim golom na meču bio je dovoljan da pokrene priče o velikom potencijalu 19-godišnjeg Pančevca.

Verovatno i prerano, iako nema sumnje da Ahčin kulja od talenta, koji ipak tek treba da potvrdi, a dobro je poznato da je prelazak iz omladinske u seniorsku konkurenciju period u kojem se gubi najviše momaka.

Ahčin je, doduše, već imao priliku da se odmerava sa starijima, jer je prošle sezone pomogao Radniku iz Surdulice da se domogne Prve lige Srbije.
“Igrao sam i za Sopot i bilo mi je teško da se naviknem, jer je velika razlika u odnosu na omladinsku ligu. U Radniku nisam izlazio sa terena, sve utakmice sam igrao i stvarno mislim da sam taj rang prevazišao, iako naravno da treba još mnogo da radim. Da pre svega fizički ojačam, da mogu da izdržim duele sa superligaškim fudbalerima. Ove pripreme, prve za mene sa seniorskim timom Zvezde, veliko su iskustvo i motiv za dalji rad i usavršavanje“, kaže Ahčin na početku intervjua za MOZZART Sport.

Ne beži ni od rada na ostalim segmentima igre, ali je i te kako svestan da mu je tehnika jača strana.
“Maltene čim sam se rodio kupili su mi loptu i odmah sam počeo da je šutiram. Sve živo po stanu sam porazbijao. Tati nije smetalo, uvek me je terao dalje, ali majka je uvek vikala zbog neke razbijene vazne ili nečeg sličnog. I onda lagano, korak po korak, došao sam do stadijuma da mogu da kažem da imam tehniku. Sad, uvek to može bolje. Znam to dobro. I prijaju ove pohvale, ali i dalje mirno stojim na zemlji“.

Zrele reči za tako mladog momka, ali sasvim očekivane s obzirom na trnovite fudbalske početke.
“Pančevac sam, ali sam počeo u Obiliću. Sasvim neočekivano. Sa šest godina sam trenirao karate, ali sam non stop visio u balonu koji je u Beogradu držao rođak. I lupao loptu tako. Jednom se namestilo da na trening dođu deca Obilića, godinu stariji od mene. Ja sam lupao, lupao... I bilo mi je baš krivo kad je trebalo da izađem jer su oni imali termin. Međutim, iz kluba se sažale i kao hajde nek mali proba. Tako sam počeo“.

Vrlo brzo stižu i prve prepreke, one najsitnije, koje mnogi nisu uspeli da pishički izdrže i preskoče.
“U Obiliću sam bio dve godine i posle toga me je tražila Zvezda i došao sam ovde. Tri godine sam igrao za stariju generaciju, dok me nisu prerasli, bili su stvarno korpulentniji, pa sam se vratio u svoje godište. I tu sam tri godine igrao, bio kapiten. Dok me i vršnjaci prerasli, pa sam pao u drugi plan. Do druge polusezone kadeta nisam igrao uopšte. Ulazio sam ponekad. I od kadeta sam postao redovan. Ali dobro. Nauči se mnogo toga na klupi. Svaki korak je novo iskustvo. Trpeo sam mnogo, ne mogu da kažem nepravdu, ali ono kad si ti ubeđen da možeš, ali neko drugi ne vidi to. Naučio sam da ćutim, radim i eto isplatilo se. Čvrsta mi je glava sada“.

I to se zaista vidi na terenu, jer Ahčin deluje kao momak koji se ne plaši da preuzme odgovornost.
“Dobro, nije baš da sam štoper čije je mesto najodgovornije. Mi veznjaci ipak imamo slobodu da pogrešimo ponekad jer ima neko pozadi da te ispravi. Ali, verujem u sebe i imam samopouzdanje da pošaljem pas. Namestio sam glavu za to“, kaže Ahčin, koji je, kada smo ga na kraju intervjua upitali ima li šta da doda, bez našeg sugerisanja rekao:

“Pozdrav za sve čitaoce MOZZART Sporta“.
Sve vesti s priprema Crvene zvezde i Partizana možete pratiti na našem specijalu posvećenom ovoj temi.

(Foto: Starsport, Srđan Stevanović)