Kraj - sa stilom

Dođu, tako, dani kada morate da prihvatite stvari kakve jesu. Uprkos vidljivom otporu. Kao hod linijom manjeg otpora, kao usađena reakcija na stvarnost, gotovo tvrdoglava odbojnost da se ono staro, dobro čuva kao lepa uspomena i prigrli nešto sveže, novo...

Deo zvezdaške javnosti dugo je odbijao da Dušana Alimpijevića prihvati kao čoveka sa crvenom kravatom, vođu projekta. Da shvati da se od prošlosti ne živi, ma koliko ona bila lepa. Da je sadašnjost jedina istina, a da je budućnost velika misterija. Ali, Zvezda se ne predaje. Drži kurs ka cilju ucrtanom na košarkaškoj mapi i ne odustaje.

Dođu pobede nad Barselonom, Makabijem... Shvatiš da u tom sistemu ima potencijala. Ali, još to ne izgleda kao tlo kojim sigurno može da se korača napred, više kao nedovoljno utabana stazica. Crvena zvezda je tokom godina ozbiljno razmazila svoju publiku. Navikla je na velike podvige u kontinuitetu i rezultate koji su često premašivali očekivanja, ali su isti viđeni kao potpuno normalna stvar. 

Čak i kada su se dogodili „flešbek“ trijumfi nad Realom, Efesom i Valensijom (kada je Zvezda podsetila na onu iz prethodnih godina) izgledalo je kao da se čekao trenutak kada će ponovo izgubiti korak, kada će se spotaći i pasti u blato. Mada neki žele da veruju da se to dogodilo prošle sedmice posle Fenera i Panatinaikosa, Crvena zvezda je svima pokazala kako se jedna od najuspešnijih godina u klupskoj istoriji završava sa - stilom. 

Sada više niko ne sme da odbije ideju ove ekipe i ono što njen vođa, Dušan Alimpijević može da ponudi.

Eto Zvezde opet na starom, poznatom mestu. Pred vratima koja su pre samo osam meseci ostala zaključana spletom nesrećnih okolnosti. Posle tačno polovine ligaškog dela Evrolige Crvena zvezda ima pravo da se nada. Ima mogućnost da sanja to četvrtfinale, iako je pre samo mesec i kusur dana ono izgledalo svetlosnim godinama daleko. 

Ako su dešavanja u Madridu, reći će pojedini, proizvod čiste sreće i dobrog šuterskog dana, a pohod na Valensiju rezultat protivnikove loše forme, onda su dešavanja u Milanu, baš kao što smo namerno i naglasili, precrtala silom usađeno razmišljanje. 

Crvena zvezda je u Milanu, baš kao i u Madridu i Valensiji, radila potpuno iste stvari - vodila dvocifrenom razlikom, bila ubedljiva, a onda određenim greškama dozvoljavala takmacima da se podignu iz nokdauna, da bi ipak imala dovoljno prisebnosti i koncentracije da zada poslednji, konačni udarac. 

Realu je glavu skinuo Pero Antić, Valensiji Džejms Feldin, dok su u Milanu, ruku na srce, pomalo to učinili čak trojica njih. Opet kao špricer hladan Feldin, posebno kod one kiflice preko Gudaitisa, te realizacijom slobodnih bacanja. Pre njega Milko Bjelica koji je poput vina (što stariji, to bolji) vukao Zvezdu u dobrom delu utakmice, pa ubacio onu važnu trojku na startu poslednjeg kvartala, a zatim i Nemanja Dangubić. Prvo onim savršenim prodorom na nešto više od tri minuta pre kraja, a ponajviše ukradenom loptom na 16 sekundi uoči poslednjeg zvuka sirene, posle čega je Bjelica izvukao faul za dva slobodna bacanja. 

Crveno-beli su ostali hladne glave čak i kada je Olimpija uhvatila zalet i pogodila tri dalekometna hica u sedam napadačkih poseda. Igrali su pametno i smireno, nisu dozvolili sebi da srljaju u greške onda kada su se lomila koplja, iako je bilo pojedinih momenata nesigurnosti (poput one lopte koju je izgubio Davidovac, za lagano Ćinćarinijevo polaganje. Ne treba da bude zabune - Davidovac je odigrao vrlo dobru utakmicu, a sve što je direktno uticalo na njega biće samo iskustvo za budućnost i treba ga istrpeti).

Ni trojka Vladimira Micova za 83:83 na 64 sekunde do kraja, za prvo izjednačenje još od uvodnog minuta susreta, nije pokolebala Crvenu zvezdu. Jer, odmah posle tajm-auta i zamene u kojoj je Lazić otišao na odmor, a Feldin ušao, momak iz Dominikanske Republike ubacio je možda i najvažnije poene. I tada se, zapravo videlo, kolika je snaga Crvene zvezde. 

Dušan Alimpijević i njegovi izabranici utakmicu nisu dobili zbog dobrog šuterskog dana (Armani ubacio trojku više), niti je uspeh posledica protivnikove loše forme, jer Armani cele sezone praktično igra neizvesne završnice (ali nema sreće), već je rezultat sazrevanja koji i treba da se javi posle tri meseca sezone. Uz veliku podršku onih koji su sve vreme bili uz tim. Videli smo i nešto čega se nismo previše nagledali ove sezone - siguran protok lopte kroz reket, a pre svega dobru, stabilnu igru centarske linije kada se to najviše i tražilo. Zvezda je do pobede stigla pametnim izborima koje je pravila. 

I to baš za kraj 2017. godine - opet treba istaći - jedne od najuspešnijih u istoriji kluba. 

Ona stara kaže da svaki kraj predstavlja jedan novi početak.

A Crvena zvezda je, čini se, tek počela. 

(FOTO: Star Sport, MN Press)