Krugovi pakla na Enfild roudu

Ono kad ne znaš gde ti je glava. Kad zaboraviš ono što znaš. Kad ti se, kao što i najbolji student ponekad zamuckuje pred profesorom, „vežu“ noge. Kad si nemoćan i boga moliš da sve ovo prođe, jer se nalaziš u vrtlogu iz kog nema izlaza. Čuješ, a ne razaznaješ. Ni sebe, ni oko sebe. Čini ti se, možeš, tražiš izbavljenje, u stvari ti se pogled muti. Padaš u pakao.

Enfild roud!

Bio, jeste i biće mesto gde je kovitlac stvoren na tribinama toliko snažan da tuđinu stvara haos, a sopstvenoj ekipi red. Toliko čvrst da ga Liverpul eksploatiše decenijama i na njemu, između ostalog, temelji pohod(e) ka trofejima. Nikad ne znaš kad će da naiđe. Nema upozorenja, ni matematički određenih termina, ni pravila da li se javlja u nekom bezveznom Liga kupu ili u Ligi šampiona, ali kad zaurla masa može preko puta da stane i tim sveta. Pašće. Baš zato što joj se može odrediti mesto, a ne može vreme, atmosfera je vredna čekanja, jer kad se desi, kao što se dogodila u sredu veče, ulepšava život svakom pokloniku fudbala, bez obzira koje boje su mu drage.

Garantujemo: to je onaj faktor koji je istresao iz gaća zvezde Mančester Sitija i učinio da na papiru lošiji tim postane u stvarnosti bolji.

Ne prvi put.

Otkako se igra Liga šampiona, ko god je dolazio na Enfild, dobijao bi porciju. Bilo da se zove Real Madrid, Juventus, Inter, Porto, Arsenal, pa iz onog drugog ešalona poput Borusije iz Dortmunda, Čelsija, Monaka, Rome, Dinama iz Kijeva, Leverkuzena... U Ligi Evrope stradali su Barselona, Mančester junajted, Atletiko Madrid, Napoli, Benfika, Zenit... Previše velikih je oboreno na travu tog kultnog zdanja da bi bilo slučajno. Ne toliko često, pošto onda ne bi bilo slatko. Ovako, što kaže Desanka Maksimović, „sreća je lepa samo dok se čeka“.

Zato se privilegovanim smatra svako ko je bar jednom bio na tom stadionu. Makar ne video pobedu. Samo da oseti huk.
„Ne postoji nijedan drugi klub koji ima himnu kao što je 'You’ll never walk alone'. Niti ima drugog kluba na ovom svetu tako skopčanog sa navijačima. Sedeo sam na klupi i gledao Liverpulovu publiku, od njenih povika krenuli su mi žmarci niz kičmu. Masa od 40.000 gledalaca postala je snaga jednog tima. Mnogi to nemaju. Zato se divim Liverpulu više nego drugima“, rekao je svojevremeno fudbalski revolucionar Johan Krojf.

Liverpul je poslao poruku upozorenja najvećima. Real Madridu, Barseloni i Bajernu. Ako u utorak sačuva ili uveća ovih 3:0 (sa njim se nikad ne zna, možda i ispadne) uhvatiće se u koštac sa timovima koji su osvojili poslednjih pet Liga šampiona. Teško da postiji zahtevnije gostovanje svakom od pobrojanih nego što je stadion na kome je kovitlac stvoren na tribinama toliko snažan da tuđinu stvara haos, a sopstvenoj ekipi red.

Red, u pravom smislu te reč. Jer nije Aleksander Trent Arnold preko noći naučio fudbal (znao on to dobro odavno) nego je postao hrabar kad mu cela tribina čuva leđa, pa ne greši kao na Old Trafordu ili samo pet dana ranije protiv Kristal Palasa. Fudbalom zadojeni Skauzeri podstakli su Endrjua Robertsona da igra u oba pravca kao da je u tih 90 minuta Paolo Maldini. Oslobodili okova Aleksa Okslejda Čembrlejna i u januaru i sinoć, da ovaj puca kao da ima samopouzdanje do krova Mejn stenda. Navukli na leđa Dejana Lovrena plašt princa odbrane. Upečatljive, posebno u drugom poluvremenu, da će ostaviti Siti bez udarca na gol Lorisa Karijusa.

E, to je Liveprul!

Samo što će već na sledećem ili onom tamo meču kod kuće ATA biti veća pretnja svom nego tuđem golu, Robertson će verovatno igrati u strahu do kofe, opet će neki okovi sputati Oksa, a onaj plašt će biti skinut s leđa štopera koji češće pravi kikseve nego što oduševi kao sinoć.

I to je Liverpul!

Možda mogu da ga spasu taktičke zamisli Jirgena Klopa. Možda će Mo Salah u utorak i u polufinalu dati četiri komada kao Votfordu, proradiće pre ili kasnije Bobi Firmino, ali će - ako misli da prođe i taj pretposlednji krug pakla - morati da se osloni na mit jednog stadiona na kome komotno pored table „This is Anfield“ može da stoji citat iz Danetove „Božanstene komedije“.
„Svi vi koji ulazite, ostavite svaku nadu“.

Da se opet javi ona snaga koja je srušila Juve i Čelsi 2005, Real Madrid 2009. ili Inter sezonu ranije. Da onda jedan drugi štoper, koga je naš kolumnista Marko Prelević zimus prekrstio u Vergilija, pokaže Jirgenu Klopu gde je grešio dve godine i da mu je za izbavljenje iz pakla prosečnosti potreban baš on. Da Virdžil van Dajk, jedini koji svakim potezom uliva sigurnost, bude vodič ostatku tima kao što je Vergilije vodio Dantea.

Do spasenja na mestu gde je kovitlac stvoren na tribinama toliko snažan da tuđinu stvara haos, a sopstvenoj ekipi red.

FOTO: Action images