Kucamo na vrata... Morena Toričelija

Roberto Bađo mu je nadenuo savršen nadimak. Đepeto. Nije to imalo veze sa njegovim fudbalskim umećem. Ne, Moreno Toričeli je imao dar da snove pretvara u javu.

Rođen u varošici Erba u Lombardiji, nekih desetak kilometara od sada mondenskog Koma, 40 od Milana, Toričeliju nije bila namenjena uloga fudbalske zvezde. Sa širokom vilicom i bujnom grivom na glavi vrlo lako ste mogli da ga zamislite kao junaka u filmu Pobesneli Maks. Ona stara izreka da “svi engleski fudbaleri liče na grubijane, a svi italijanski na manekene“ u njegovom se slučaju nije opravdavala. Izgledao je kao jedan od lokalnih mangupa čija vas pojava nimalo ne bi iznenadila ni ako biste ga videli kako naslonjen na zidić kraj jezera Komo uz flašu piva merka zanosne lepotice i dobacuje ono čuveno italijansko “ks-ks“. Otprilike i jeste bilo tako.

Moreno Toričeli,  jedno od tri deteta u kući, fudbal je počeo da igra sa osam godina, ali nije bio od onih koji su odskakali od vršnjaka. Menjao je nižerazredne klubove, rastao, stigao i do seniora... Igrao je iz ljubavi. Da razbije sumornu svakodnevicu. Njegova je bila nalik na hiljade drugih “uživalaca“ plodova radničke klase. Takav život bio je i onaj njegovog pradede, pa dede, na kraju i oca, vozača velikih kampiona.

Otac je ipak uvek uspevao da pronađe vremena da sina odvodi na trening. Moreno je prosto morao da  nauči šta znači odricanje. Godinama kasnije, fabrika nameštaja u Brijanci, Toričeli prvo u magacinu još kao 15-godišnjak, kasnije kao stolar za cirkularom ili čime već. Činilo se da mu alat bolje leži nego lopta. Činilo se da je osuđen na naporan život kakav deli 99 odsto neprivilegovanih. Nije to bio samo trenutni status. Trajalo je to godinama. Svaki dan do 18 sati u radionici, posle toga isrcpljen na trening. Doduše samo tri puta nedeljno. U amaterskim klubovima takva je bila praksa. Nikada nije kasnio, dolazio je sa osmehom, iako je igrao za “kikiriki“. Fudbal je igrao iz ljubavi. Nije ni maštao o unosnim ugovorima, skupim automobilima, zanosnim devojkama. Terao je loptu za svoj ćef. Uživao je u tome.

Istini za volju, dalo se to i primetiti. Tehnika nije bila na zavidnom nivou. Toričelijevi počeci slutili su na karijere mnogih koji su u ranim dvadesetim, da li zbog deteta ili nečeg drugog, morali da privhate da im jednostavno nije suđeno. Moreno je međutim bio posebna  fela. Fajter po prirodi. Uporan toliko da nervira.

Leto 1992. godine. Toričeliju je već 22 godine, igra za Karateze. I dalje je amater. Legendarni Klaudio Đentile, osvajač titule prvaka sveta iz 1982. godine, obilazi male terene. Obavlja ulogu sportskog direktora četvrtoligaša Leka. I to bi bio napredak za Morena. Đentileovo pronicljivo oko vidi nešto što drugi ne vide. Kruži priča da je taj utisak, zbog kojeg su mu se verovano mnogi smejali, preneo i Đovaniju Trapatoniju. Juventus je na početku priprema. Nije vreme za teška iskušenja. Rastrčavanje protiv nižerazrednih timova u jeku dela priprema u kojem je akcenat na fizičkoj spremi. Trećeligaši otkazuju u poslednjem trenutku. Igrom slučaja, preko puta giganta iz Stare dame Karateze. Trap je oduševljen. Takav takmičarski duh oduševio je proslavljenog stratega. Svaki start “u kost i u meso“. Ne mogu svi da budu umetnici. Neko mora da se pobije, da istrpi batine. Tri dana pred početak sezone stiže poziv iz bajke. Toričeli je morao da se uštine da bi se uverio da je stvarnost. Juve zove?! Moreno je od malena navijač Intera. Ali ovakva šansa se ne propušta. Pre toga Toričeli je bezuspešno pokušao da se domogne dresa Verone. Pro Verčeli je bio samo opcija. Leko realna varijanta. Juve? Mora da je neka šala?

Nije bila. Obeštećenje je iznosilo 50.000.000 lira. Godišnja plata 80.000.000. Prva stvar koju je dobio od Juventusa je ipak bila Lančija Tema. Svu prethodnu ušteđevinu ranije je potrošio na BMW-a, ali je on ukraden, a Moreno nije imao za drugi auto.

Bio je to samo početak. Javnost je bila skeptična. Nemoguće da će uspeti. Propast je neminovna, govorili su. Nisu pzoznavali Toričelija. Nisu znali koliko je srce u tom momku. Već u prvoj sezoni Moreno se izborio za mesto kraj desne aut linije. Nije mu trebalo dugo da kupi navijače. Kako i ne bi kada za Toričelija nije bilo izgubljenje lopte. Znao je da umećem nije dorastao novom okruženju. Bio je čvrsto rešen da te nedostatke nadomesti znojem.  

Nije stigao ni da se osvesti, a već je bio na svim naslovnim stranama na Apeninima. Nije stigao ni da se osvesti, a već je stiglo novo iskušenje. Trapatoni je 1994. godine otišao sa Dele Alpija. Došao je Marčelo Lipi. Pričali su da nije oduševljen svojim desnim bekom. Toričeli je već bio viđen kao višak. Nije tajna da su imali žustre rasprave. Toričeli je kasnije priznao i da je umeo da zaplače od Lipija.
"U poređenju sa Lipijevim treninzi kod Trapatonija su bili laganja šetnja. Radili smo po 500 trbušnjaka svaki dan. Nije bila laka ta tranzicija, ali je Lipi svejedno najbolji trener sa kojim sa radio. Savršeno je uklopio Vijalijev karakter - a on je umeo da bude baš naporan na treninzima, iako je na terenu prvi bio tu da pomogne - Bađovu veličinu, mirnoću Ćira Ferera, Del Pjerovu genijalnost".

Na kraju ništa od crnih prognoza. Moreno nije pristajao na poraz. Ni teška povreda ga nije zaustavila. Sačuvao je mesto u startnih 11. U zlatno vreme torinske Stare dame.

Nagrada stiže ekspresno. U prvoj Lipijevoj sezoni ekipa sa Perucijem, Ćirom Ferarom, Jirgenom Kolerom, Konteom, Dešanom, Ravanelijem i Đanlukom Vijalijem uzima titulu sa ubedljivih 10 bodova prednosti nad Lacijem. Sledeće sezone Milan ga je pretekao, ali u Torino niko nije prolio suzu. Borusija Dortmund, Steaua i Glazgov Rendžers  su otpisani u grupi. U četvrtfinalu je bez primljenog gola pao i Real. Nant je bio sledeći.  U finalu na Olimpijskom stadionu u Rimu i Ajaks posle penala. Bila je to najbolja utakmica u Toričelijevoj karijeri. Luj van Gal je na poluvremenu uložio u tada još supertalentovanog Patrika Klajverta. Priznao je kasnije i on - Toričeli mu nije dao da diše.

Godinu kasnije titula najboljeg na “čizmi“ se vratila u Torino. Parma je ostala dva koraka iza. U Evropi je Juve, tada već sa Zinedinom Zidanom i Kristijanom Vijerijem - Jugović je bio tu i godinu ranije - zaustavljen na poslednjem koraku. Borusija Domrtund je u Minhenu slavila sa 3:1. Sledeće sezone još jedan pehar u Seriji A, ovaj put je zamalo okasnio Inter i onda rastanak.  Posle 153 ligaških utakmica u dresu Juventusa i 11 pehara - tu je bio i onaj Kup UEFA iz 1993. godine - Toričeli je ponovo otišao kod voljenog Trapa. Ovaj put u Fjorentinu. Još četiri sezone u Firenci, rame uz rame sa Ruijem Koštom, Gabrijelom Batistutom i družinom, još jedan trofej u Kupu Italije... Pa sezona u Espanjolu i Areco za kraj.

Malo li je od 22-godišnjeg stolara?

Po završetku karijere probao je  Toričeli kao trener, ali ga je prerana smrt supruge primorala da ostavi sve i posveti se deci sa kojom se preselio u maleni Lilijano na severu Italije. Tek četiri godine kasnije, bilo je to 2014, ponovo je počeo da radi. U Aosti kao supervizor rada u mlađim kategorijama.
"Ne vidim toliko želje kod današnje dece. Ne vidim glad. Zbog interneta valjda misle da jednim klikom mogu sve da završe, da proputuju svet, a da bi u nečemu uspeo moraš da uložiš celog sebe. Ne može sve i odmah. Moraš da juriš snove jedan po jedan, da budeš dovoljno radoznao da shvatiš zašto je neko bolji od tebe", govorio je kasnije.

Posle svega, ima li ko spreman da mu protivureči?

(FOTO: Action Images)