Kucamo na vrata… Paola Di Kanija (VIDEO)

Gotovo da nijedan moderan fudbaler, pa čak ni Erik Kantona, nije tako radikalno podelio mišljenje fudbalske javnosti kao Paolo Di Kanio.

Jednostavno, ili ga volite ili ne, nema sredine.

Veliki talenat, virtuoz sa fudbalskom loptom (ako pitate Harija Rednapa, mnogi vrhunski igrači bi platili bogatstvo samo da ga gledaju na treningu) bio je obožavan od strane navijača klubova za koje je igrao. Osim voljenog Lacija, nosio je dresove Milana, Juventusa, Napolija, Seltika, Šefild Venzdeja, Vest Hema i Čarltona, a njegova igračka istorija protkana je naglašenom pobunom, kako verbalnom, tako i fizičkom, usmerenom uglavnom prema trenerima. Naravno, nije štedeo ni protivnike, a ni sudije, ali takav mu je karakter. Borbeni, vojnički, rimski…

U eri u kojoj preplaćeni fudbaleri-milioneri ljube grb svakog kluba za koji potpišu i pokazuju lojalnost jednako kao kada simuliraju povredu, Di Kanio je bio simbol strasti i posvećenosti. U igračkim danima, znao je da saigrače iz Lacija drži budne cele noći pred derbi sa Romom i da im pušta na DVD-u po nekoliko puta kultni film “Hrabro srce”, kako bi im objasnio kako se ide u rat. Čak je i legendarni ser Aleks Ferguson želeo da ga angažuje u jednom trenutku, dok je Di Kanio nosio dres Vest Hema, ali je dobio korpu, jer je Rimljanin na levom ramenu uveliko nosio tetovažu grba Čekićara. 
“Ne mogu da se pravim da mi taj podatak nije imponovao. Međutim, nije bilo šanse da napustim Vest Hem zbog Mančester Junajteda. Za mene, fudbal nikada nije bio biznis, već samo strast”, tvrdi Di Kanio.

I nije lagao. U leto 2004. prihvatio je drastično smanjenje plate kako bi napustio Ostrvo i vratio se u svoj Rim, posle tačno 16 godina odsustva. Jednostavno, Paolo je osetio u srcu da je potreban Laciju, isto kao što je taj klub njemu bio potreban, dok je kao buckasti dečak iz Rimskog kvarta Kvartikolo, prepunog Romanista, odlazio na sever i kao član Iridućibilija (glavna navijačka grupa) pratio Lacio. Taj osećaj danas je poznat samo navijaču Rada, Zemuna ili OFK-e...

A kakav je naboj kada navijač sa šipke obuče dres voljenog tima, uverili su se navijači Rome na pravoslavno Badnje veče 2005. godine u prvom “derbiju prestonice” od povratka Paola Di Kanija. To je ono veče nakon što je puštao čuveni film sa Melom Gibsonom cele noći, a posle je izašao na teren Olimpika i postigao vodeći gol u trijumfu nad Romom 3:1.

Posle gola otrčao je na Romin jug, da pokaže navijačima Vučice da se vratio u svoj grad i da ih opet provocira sa istim žarom, sa kojim je to činio kao klinac.

Iste te večeri, život Paola Di Kanija se drastično promenio, a postupak po završetku gradskog derbija obeležio ga je za ostatak života. Visoko uzdignuta desna ruka sa ispruženim dlanom, taj tradicionalni "Rimski pozdrav" centuriona, koji su fašisti prisvojili tokom Drugog svetskog rata i zauvek mu promenili značenje, šokirao je ionako licemerni fudbalski svet. Proslava pobede nad mrskim rivalom zapanjila je Ostrvo na kojem se Paolo dokazao kao fudbaler u multietničkim klubovima, pa je usledila odbrana pred rafalom javnosti.
"Jesam fašista, ali nisam rasista! Salutirao sam svojim drugarima sa trbine, to je bio naš tradicionalni rimski pozdrav", pravdao se Paolo.

Ipak, u autobiografiji "Povratak", u leto 2005. Di Kanio je priznao da je veliki pobornik fašističkog diktatora Benita Musolinija, koji je za njega bio "vrlo principijelna etnička individua, koja nije shvaćena na najbolji način". Ovo je izjavio možda i zato što na desnom bicepsu ima istetoviranu reč “Duče” (vođa) na latinskom, kao i što mu leđa krase fašističkli simboli - veliki orao u kojem je portret upravo diktatora Musolinija, a kao dokaz da se ponosi svojim fašističkim opredeljenjem.

A Paolo Di Kanio nije uopšte loš momak. U psihološkom profilu koji mu je izrađen u periodu dok je trenirao Sanderlend 2013. godine (zbog njegovog angažovanja je nekadašnji britanski ministar inostranih poslova Dejvid Miliband napustio taj klub), piše da on nikako nije fašista.
"Paolo nije, niti je ikada bio loša osoba, a ni ideološki fašista. Neke stvari koje je izjavio i učinio imaju veze sa njegovom istorijom, sa korenima i čestim kompulsivnim promenama raspoloženja. Di Kanio nije lud, već samo ima svoje epizode u glavi", tvrde psihijatri.

A te epizode u glavi obeležile su mu karijeru, kako u Italiji, tako i u Engleskoj. Dobar dribler, brz, uporan kao mazga, Paolo je mamio uzdahe navijača posebno tamo gde se fudbal uvek gledao drugim očima. Na Ostrvu. Tamo se fudbal voli do bezumlja, posebno u tom Vest Hemu, večitom pankeru Premijer lige, simbolu radničke klase i klubu koji su fenomenalno opevali Kokni Ridžektsi i Kok Sparer. Tamo je Paolo uspeo da se izdigne i zavredi status legende, za sasvim regularnu platu, ne za milione evra.

A na to čuveno Ostrvo je stigao u leto 1996. godine zahvaljujući Fabiju Kapelu. I ne, nije se za transfer izborio kvalitetom, već nedisciplinom. Dres Milana zamenio je zeleno-belom majicom Seltika, nakon sukoba sa jednim od najboljih trenera koji su se ikada pojavili na fudbalskoj sceni. Kapelovo "Vaffancoulo" (ružna reč na italijanskom) izazvalo je toliki bes u ovom neshvaćenom fudbalskom geniju, da ga je gurnuo i oborio na zemlju na užas ostalih saigrača. Bio je to kraj italijanske karijere za Di Kanija i znak da mu je potrebna promena okruženja koja je usledila.
"Nije se to desilo na terenu već u svlačionici. Gurnuo sam ga, izgubio je ravnotežu i pao preko torbe. Želeo sam da se raspravim s tim, opsovao me je, sada razumem iz ove perspektive da sam preterao, ali bio sam mlad", pravda se Paolo. 

Naravno, nije mu to bio jedini gaf tokom igračke karijere. Uz 67 golova za Šefild Vensdej, Vest Hem i Čarlton, pamtićemo ga i po legendarnom guranju sudije Pola Olkoka iz 1998. godine, nakon crvenog kartona koji je dobio na meču između Sova i Arsenala na starom Hilsborou.

Zbog tog poteza dobio je suspenziju od 11 utakmica i novčanu kaznu od 15.000 evra.
"Nisam nikoga ubio, samo sam gurnuo sudiju. Greška je, ali se greške događaju i ako se dogode prihvatiš kaznu. Bio sam kažnjen 11 utakmca, a štampa… Govorili su da sam varvarin i ludak. Čak su mi rekli i da sam Cigan, što mi je zvučalo kao kompliment. Ali, danas kada gledam taj snimak, ne mogu da verujem da je sudija tako olako pao, kao pijani klovn", smatra Di Kanio.

Posle odležane suspenzije, dobio je novu šansu, a nju mu je pružio tadašnji menadžer Vest Hema Hari Rednap u leto 1999. godine. Tada je još stari trenerski vuk rekao da Paolo može sa loptom ono što nijedan drugi napadač ne može, a Italijan osim što mu je često kidao živce, uzvratio mu je borbenošću i prelepim golovima. Jedan od verovatno najlepših u istoriji Premijer lige Paolo je postigao protiv Vimbldona u martu 2000. godine.

Baš ta 2000. godina nekako je skroz protekla u znaku Paola Di Kanija. Hari Rednap će često u neformalnom razgovoru, kada ga pitaju ko je najbolji igrač kojeg je trenirao reći - Di Kanio (a ne zaboravite bio je trener i Garetu Bejlu u Totenhemu).

Ipak, večno će se sećati njegovog detinjastog poteza iz februara te godine, kada je nakon što mu glavni sudija nije svirao bar dva čista penala protiv Votforda tražio izmenu i čak seo na travu iz protesta dok se utakmica odvijala. Sigurno pet minuta je sedeo i ćutao, jedva ga je Hari nagovorio da se vrati u igru, a do kraja meča Italijan je učestvovao u velikom povratku u poslednjih 25 minuta i trijumfu Čekićara od 5:4. I kako da ga ne volite…

Da uprkos crvenim kartonima, incidentima i problematičnom ponašanju Paolo Di Kanio nije đubre, čitav svet se uverio u decembru iste godine. Na Gudisonu se igrao finiš meča Everton - Vest Hem, bilo je 1:1, Čekićari su bili u napadu, a nakon centaršuta Italijan je umesto da pokuša glavom da pogodi praznu mrežu uhvatio loptu u ruke i pozvao pomoć za povređenog golmana domaćina Pola Džerarda. Bio je to potez koji je objektivna engleska publika nagradila ovacijama, igrači oba tima mu čestitali na tome, a FIFA mu za to kasnije dala fer-plej nagradu.

Bio je neobično prgav kao fudbaler. Ponekada kao dete. Jednom prilikom se toliko raspravljao sa tada golobradim dečkićem Frenkom Lampardom oko toga ko će da izvede penal, da je umalo izbila tuča. Prgavi Frenk, još prgaviji Di Kanio, samo što se nisu pobili, ali je na kraju Italijan zgrabio loptu izveo penal o doneo pobedu Vest Hemu u važnom meču. Zna se ko je tata.

Ako za nečim u igrčkoj karijeri Di Kanio može da žali, onda je to činjenica da nije odigrao nijedan meč za A selekciju Italije. Nije da nije zaslužio poziv, bez obzra što su u njegovo vreme dres Azura nosili majstori kao što su Del Pijero, Montela ili Delvekio, zna i on da je sa Italijom završio čim je ćušnuo Kapela. Takve stvari se ne opraštaju.

Nakon ranije opisanog povratka u Lacio, u kome se zadržao dve sezone, usledio je završetak igračke karijere u nižerazrednoj Ćisko Romi. Možda bi Paolo ostao među nebo-plavima još koju sezonu, ali je opet platio danak svojoj navijačkoj prošlosti. Blisko prijateljstvo sa vođama Lacijala, prvom ekipom, dovelo ga je u sukob sa predsednikom Klaudijom Lotitom, pa je po isteku ugovora 2006, bukvalno oteran sa Olimpika. Po završetku karijere 2008. uplivao je u trenerske vode, a prvu priliku je dobio u engleskom četvrtoligašu Svindon Taunu.

I tu se videlo koliko je Paolo preterano strastven. Naparavio je rezultat sa ovim timom, uveo ga u treću ligu, ali je Svindon brzo zapao u finansijske probleme. Opet, Di Kanio mu nije okrenuo leđa, davao je pare iz svog džepa kako bi se zadržali najbolji igrači, ali je posle prodaje iza leđa najboljeg fudbalera Meta Filipsa, Paolo odustao i podneo ostavku. Imao je on i u Svindonu žute minute, hvatao je za gušu napadača Leona Klarka, ali je znao i da uzme lopatu u ruke i da sa 200 dobrovoljaca čisti sneg sa terena kako bi se utakmica odigrala!

Nakon Svindona, oprobao se i u Premijer ligi na klupi Sanderlenda. Od starta je bio trn u oku lokalcima sa severa Engleske, zbog ranijih istupa o fašizmu imao je veilku opoziciju, pa je dobio otkaz posle samo 12 utakmica, jer su igrači tvrdili da ih maltretira i vređa. A Di Kanio je samo bio iskren i rekao im da moraju da zaborave na nezdravi način života (kobasice, pivo, pasulj, kečap, majonez, koka-kolu…) kako bi postigli vrhunske rezultate. Džaba, nisu ga shvatili.
"Promenio sam kompletno metode treninga koje su važile godinama. Proučio sam dobro japanske spiritualne metode, način života japanskih Samuraja, koje pokušavam da implementiram u fudbal. Probaću da napravim nešto novo, nikada viđeno u ovoj igri, da moji igrači budu pravi ratnici na terenu", otkriva Di Kanio.

Bez kompromisa, Italijan traži svoje mesto u kandžama modernog fudbala, sa željom da i njegovi naslednici na terenu budu približno strastveni kao on, a ne gomila fudbalskih lovatora. Na tom putu sigurno će se i dalje držati rečenice koju je često ponavljao tokom karijere i koja bi mogla da posluži svima onima koji tek dolaze na veliku scenu.
“Postoje dva načina povratka iz bitke: s glavom svog neprijatelja ili bez svoje!”

Budite s nama i sledećeg petka kada će vas MOZZART Sport i Facebook stranica Kucamo na vrata zaboravljenih asova obradovati novom zanimljivom pričom...  

(FOTO: Action Images)