Kucamo na vrata... Roja Makaja! (VIDEO)

Bile su to po mnogima zlatne godine evropskog fudbala. Za razliku od ovog sadašnjeg trenutka kvalitet je bio mnogo ravnomernije raspoređen, prvorazredna iznenađenja su još bila moguća. Bilo je to vreme velikih igrača. I najvećih napadača. Među njima, bio je i Roj Makaj, igrač koji nije imao brzinu Ronalda, ni tehniku Tijerija Anrija, ali i igrač kome bi se – čim bi ugledao gol – zenice raširile, pogled izoštrio, a trup počeo da se uvija kako bi se što pre namestio za šut. Takav šut... To su samo retki imali. Njegovo visočanstvo gol bio je Makajeva opsesija.

Sve je počelo 9. marta sada već davne 1975. godine u Vihenu. Detinjstvo sasvim normalno, izuzev toga što se od malih nogu videlo da Makaj ima poseban dar. Viteseu nije trebalo mnogo vremena da ga uoči. Roju je doduše trebalo vremena da proradi, u prvih 11 utakmica je postigao samo jedan gol, ali bilo mu je tek 18 godina. Čim je probio led golovi su krenuli da se nižu. U prvoj punoj sezoni 11, toliko i u drugoj, u trećoj već 22. Luj van Gal je uvideo sa kolikom lakoćom džigljavi momak od 188 centimetara trese mreže, ali nije imao 10.000.000 dolara koliko je tražio Vitese. Pojavili su se Tenerifi.

Ostrvski klub je međutim već potrošio dobar deo novca zbog kojeg su na njegovoj klupi prethodnih godina sedeli i Horhe Valdano i Jup Hejnkes. A Makaju je opet trebalo vremena da se privikne. Prvu sezonu završio je sa samo sedam golova kraj svog imena. Nikada mu se više nije desilo da bude jednocifren. Živeo je za golove. Doduše, 14 komada iz sledeće sezone nije bilo dovoljno da se Tenerifi spasu ispadanja u Segundu, pa se Makaj  za 8.600.000 evra preselio u Deportivo.

I tek će na Rijazoru fudbalska planeta shvatiti kakav je to biser u pitanju. Jer iako je Makaj najširoj javnosti verovatno najpoznatiji bio po kasnijim igrama u bavarskom gigantu Bajernu utisak je da je upravo u Korunji Roj pružao najblistavije partije, da se baš u plavo-belom dresu Super Depora Makaj osećao najkomofornije, kao da ga ništa pod ovim nebom nije pritiskalo. Uz podršku asa kakav je bio Đalminja, holandski golgeter je tukao poput protivavionskog sistema u jeku najvećih vazdušnih napada. Makaj je napadao sa svih strana. Iz vazduha, sa levog krila, sa desne strane, kroz centar, nepogrešivo je tukao sa obe noge, bilo da je prost šut, volej, peta... Prvim dodirom – uvek je isticao da je to najbitnije – izbacivao je čuvare iz orbite. Činilo se da bi i vagon smestio u mrežu samo da ga je šutnuo. Konstrukcije golova lomile su se pod silinom njegovih udaraca, a Deportivo je sa pet bodova više od Barselone osvojio prvu titulu prvaka Španije!

Međutim, stara je to i dobro poznata situacija. Lako je biti velik u uslovno rečeno "malom" klubu. Tek sa trofejima u živote fudbalera ušao je novac, u njihovim glavama bujao je tek otkriveni ego. Arhitekta Super Deporovog vrtoglavog uspona Havijera Irureta nije bio navikao na takve stvari. Nije znao da se sa njima izbori. Moćni tim je polako počeo da se kruni, iako je 2002. osvojio i Kup kralja u meču poznatom pod nadimkom Sentenario. Bilo je to naime 100. izdanje Superkupa. I to baš na dan kada je Real slavio stogodišnjicu postojanja. Sve je bilo namešteno tako da Kraljevski klub na svetlucavo odelo prišije još jedan dragulj. Meč se igrao na stadionu Santjago Bernabeu, ali Deportivo se isprstio i pobedio sa 2:1. Strelac drugog gola za tim iz Galicije bio je Dijego Tristan, koji je došao odmah posle osvajanja titule 2000. godine. Makaj je taj meč presedeo na klupi.

Nije to bilo prvi put, iako je uglavnom Tristan bio taj koji je morao da gleda saigrača kako rešeta. A rešetao je ko god da je od njih dvojice bio na terenu. Zajedno nisu mogli. Pokušavao je Irureta, nije uspevao. Tenzija je rasla, javno prepucavanje igrača i trenera postajala su sve češća.
"Ili on ili ja", zagrmeo je u jednom trenutku Tristan, iako privatno nije imao nikakav problem sa Makajom.

Irureta je više voleo Holanđanona, pritom je ovaj bio mnogo manje opasan po atmosferu u svlačonici od nametljivog Tristana. Ali je posle Rojove čudesne sezone 2002/2003 postao nemoćan. Makaj je naime zaigrao kao razjareni bik. Njegove lopte su u toj sezoni mogle da probuše i betonski zid. Za 12 meseci Makaj je pogodio čak 39 puta! Onih 29 komada u Primeri donela su mu Zlatnu kopačku za najboljeg strelca Evrope, onih četiri - od ukupno 10 u Ligi šampiona – koja su završila u mreži Bajerna (het-trik im je spakovao na starom Olimpija stadionu) obezbedila su mu transfer u Minhen. Otmar Hicfeld je bio očaran i Bajern se isprsio za 18.750.000 evra koliko je Deportivo dobio na ime obeštećenja. Makaj je sam platio 850.000 kako bi namirio obaveze koje su sledovale njegovim bivšim klubovima.

Nova avantura mogla je da počne. Makaj je bio spreman.

Ali u Bajernu se susreo sa nečim novom. Sa teretom velikog kluba. Kritike su krenule posle samo dve utakmice bez gola. Čak su i neki saigrači iz svlačionice u nezvaničnim kontaktima sa novinarima postavljali pitanje da li je baš čovek od sada već 28 godina zaslužio da postane u to vreme najskuplji fudbaler u istoriji Bundeslige. Ipak, nisu smeli protiv Olivera Kana i Mihaela Balaka, koji su stali u Makajovu odbranu. Kada su golovi konačno krenuli izgubili su argumente. Dva komada za preokret protiv Seltika u Ligi šampiona bili su okidač. U prvoj sezoni u dresu Bajerna Makaj je stao na koti 31, naredne ih je bilo 34. Het-trik protiv Ajaksa u Ligi šampiona – samo su retki u tome uspeli u dva različita kluba – Bavarci su 2004. i 2005. osvojili duple krune. Makaj je bio na krovu sveta. Jedina dilema je bila da li će pored njega igrati Klaudio Pizaro ili Lukas Podolski. Rojovo mesto u timu se nije dovodilo u pitanje.
"Ima instinkt ubice", hvalio je legendarni Kajzer Franc Bekenbauer.

Kad je međutim Makaj zakoračio u četvrtu deceniju krenuo je lagani pad. I dalje je tresao mreže, ali mediji su dobijali sve više razloga za kritike. Nadimak "Tor Machine" (gol mašina) zamenio je "Das Phantom". Skovao ga je najtiražniji dnevnik Bild, ocenivši da se Makaj na terenu bukvalno ne vidi sve dok ne digne ruke kako bi proslavio gol. I zbog toga što je za protivničke defanzivce bio nevidljiv doduše, ali i drugi nisu bili sasvim zadovoljni ponekad indolentnom igrom Holanđanina.
"Postižne važne golove, ali mora više da se trudi za tim. Nije dovoljno da se samo usidri ispred protivničkog gola i čeka loptu", kritikovao je Hicfeld od samog početka, još pre no što je ustupio mesto Feliksu Magatu, koji je i vodio tim do dve pomenute duple krune.

Ali ga je vodio i do potonuća u sezoni 2006/2007 kada je Bajern ostao bez plasmana u Ligu šampiona. Makaj je i dalje pogađao na redovnoj bazi, baš u toj sezoni postigao je svoj jubilarni 100. bundesligaški gol, marta 2007. protiv Reala i najbrži gol u istoriji Lige šampiona posle samo 10 sekundi igre. U Bajernu međutim ne trpe ništa osim najboljeg. Uprava se odlučila da oformi tim koji će ponovo osvajati trofeje u nizu, za 11.000.000 evra je iz Fjorentine stigao Luka Toni, za 15.000.000 iz Verdera Miroslav Klose, Makaj nije dobio garancije da će igrati i leta 2007. on se posle tačno decenije u inostranstvu vratio u Holandiju, ovaj put u Fejenord.

Već tada je završio reprezentativnu karijeru, koja i inače nije pratila njegove uspehe na klupskom nivou. Istina, u konkurenciji Patrika Klajverta, Denisa Berkampa, Džimija Flojda Haselbanka i pre svih Ruda van Nistelroja bilo je teško izboriti se za svoje mesto pod suncem. Prvenac je Makaj postigao tek u 18. nastupu za državni tim, ponajviše zato što je mesto golgetera bilo rezervisano za neke druge igrače, uglavnom Van Nistelroja, Makaj je igrao na desnom krilu što nikako nije bila njegova pozicija. Polako su na scenu počeli da dolaze i neki novi igrači, Arjen Roben na primer, sve više trenera šaltalo se na formaciju 4-2-3-1 sa hitronogim krilima i jednim klasičnim napadačem. Dik Advokat je za Van Nistelroja govorio da je bio najbolji napadač na svetu, tu nije bilo mesta eksperimentisanju, Marko van Basten samo je tiho precrtao Makaja, koji je tako reprezentativnu karijeru završio sa 43 utakmice i samo šest golova.

Nisku golova produžio je u Roterdamu, ali to nije bil ni izbliza na nivou na koji je bio navikao. Kada je avgusta 2009. godine Mario Ben meč počeo sa Jan Dal Tomasonom na terenu, a Makajom na klupi postalo je jasno da je došao kraj. Na kraju te sezone Roj Makaj je rekao zbogom i iza sebe ostavio 320 golova da svedoče o njegovom prefinjenom golgeterskom njuhu.

Većina ga se verovatno i seća iz najboljih dana, nije to ni bilo tako davno, a najmlađi ne bi trebalo da imaju sumnju: Ono što je danas Robert Levandovski nekada je bio Roj Makaj.

Budite sa nama i sledećeg petka kada će vas MOZZART Sport i Facebook stranica "Kucamo na vrata zaboravljenih asova" obradovati novom zanimljivom pričom...

(FOTO: Action Images)