Ludilo iz Istanbula: Noć kada je srce pobedilo razum! (VIDEO)

Huk sa tribina je bio veličanstveniji i te noći iskreniji nego na Enfildu. Njihov tim je bio na pragu velike katastrofe, a stih u kojem Liverpul nikada neće hodati sam dobio je svoju apsolutnu svrsishodnost. Tri gola zaostatka i samo još 45 minuta do kraja meča bili su ispit za ljubav Kopa prema engleskom velikanu.

Mnogi smatraju istanbulsko finale najboljom fudbalskom utakmicom svih vremena. Utrkivanja u rečima hvale za neponovljivo veče na obali Mramornog mora su nesporno opravdana jer se scenario kakvog bi se retko ko setio dogodio na najvećem fudbalskom dešavanju te godine – finalu Lige šampiona.

Nošeni pobedama nad gradskim rivalom Interom i holandskim PSV-om, Milan je u najveći grad Turske stigao kao veliki favorit. Predvođeni Andreom Pirlom, Kakom i Andrejem Ševčenkom, Rosoneri su imali svako pravo da očekuju da će sravniti slavni Liverpul. Benitezovi momci su u medijima bili prežaljeni što idu na noge Ančelotijevom timu zvezda koji je bez većih poteškoća došao do meča za pehar.

Liverpulov sastav su činila imena poput Harija Kjuela, Milana Baroša i Stivena Džerarda i finale je za tim solidnih igrača bila dovoljno velika nagrada. Neočekivano su prelazili prepreke u vidu Juventusa i Čelsija, ali poslednji stepenik bio je posebno visok. Samo nekoliko minuta nakon što je komentator britanske televizije pred početak meča izgovorio rečenicu:
„Ovo je mesto gde svaki fudbaler želi da bude večeras“, igrači Liverpula nisu bili među njima. Jer, Jirži Dudek je već morao da vadi loptu iz mreže.

Nesmotren faul Džimija Traorea nad Kakom je doneo prekid posle kojeg je kapiten Paolo Maldini u stilu vrsnog napadača raspalio po lopti i savladao poljskog golmana. Šok i zbunjenost bili su na licima igrača u crvenim dresovima, a sat na semaforu je otkucao tek 52 sekunde. Smušenost se uvukla u noge Liverpulovih fudbalera koji kao da su i dalje pevušili himnu Lige šampiona, hipnotisani mušemom koja im se do malopre pred očima tresla na centru terena. Benitezovi igrači su bili mlitavi i nedostojni velikog finala.

Brze kontre italijanskog tima su sevale sa svih strana, a Liverpul je posle njih delovao kao da ih je pravi grom udario. Ernan Krespo je namirisao krv ranjenog protivnika koji nije izgledao željno da pruži pravu borbu. Dve sarvšene kontre su donele dva gola Argentinca. Mehuto Gonzalez još nije ni stavio pištaljku u usta da označi kraj prvog dela igre, a rezultat je bio devastirajući za dve trećine navijača na stadionu.

Koliko će im još dati golova? Hoće li mreža biti napunjena do vrha i da li će ovo biti najdosadnije finale svih vremena? Svako pravo na ovakva pitanja imali su stručni konsultanti, komentatori i gledaoci – svi oni koji su već mogli da vide u budućnost i dodaju ušati pehar u Maldinijeve ruke.

Neki, poput Maldinija i Krespa, kažu da je to bila fudbalska sudbina. Oni drugi govore da je to bila kletva Đenara Gatuza, prgavog (i prljavog) igrača Milana koji nije imao mnogo posla u prvom poluvremenu, ali je prilikom napuštanja terena imao dovoljno drskosti da pomazi pehar Lige šampiona.U tim trenucima se dešava nešto istinski prelepo. Čuveni Kop, doduše 3.000 kilometara daleko od svog doma, počeo je da peva svim glasom. Tribine su gromoglasno odzvanjale najčuvenijom navijačkom pesmom. Huk sa tribina je bio veličanstveniji i te noći iskreniji nego na Enfildu. Njihov tim je bio na pragu velike katastrofe, a stih u kojem Liverpul nikada neće hodati sam dobio je svoju apsolutnu svrsishodnost. Tri gola zaostatka i samo još 45 minuta do kraja meča bili su ispit za ljubav Kopa prema engleskom velikanu.

Šta se dogodilo u 15 minuta tokom pauze mnogi su pokušali da odgonetnu. Liverpul je izašao kao drugačiji tim, jurišom su pritiskali uveliko slavljeničkog protivnika. Srčanost Džerarda i Džejmija Karagera je povukla njihove saigrače ka nemogućoj misiji. Spektakl je mogao da počne.

Posle solidnog centaršuta Jona Arnea Risea, Džerard je glavom uspeo da konačno savlada Nelsona Didu. „Here we go“ engleskog komentatora je označilo nešto novo, nagoveštavajući poput proroka nešto o čemu niko nije smeo ni da sanja. Šestominutno ludilo, kako su kasnije mediji prozvali „kambek“ Liverpula, dovršeno je „bombom“ Šmicera i odbitkom Ćabija Alonsa nakon što mu je Dida odbranio penal.

Uloge su bile zamenjene kao po dogovoru. Kadar se preselio na semafor na kojem je pisalo: Milan – Liverpul 3:3. Nemir u grudima navijača Milana je čak po jednog od njih bio koban, preminuvši od posledica srčanog udara. Slatka pobeda se na pola puta do istorije pretvorila u horor. Neko to ipak nije mogao da izdrži.

Milan jeste ponovo počeo da liči na sebe, ali se otišlo u produžetke. Pitanje ko će imati više „herca“ da napadne i izbegne rulet zvani penali čulo se često, ali ni posle dodatnih 30 minuta nije bilo novih pogodaka. Ševčenko je poneo epitet tragičara još pre nego što su se produžeci završili. Ukrajinac je sa dva metra uspeo da pogodi u ruku golmana Liveprula u 118. minutu meča, ne uspevši da okonča mučno veče njegovog tima. U penal seriji koja je usledila, Ševa je ponovo bio bezuspešan protiv novog heroja Dudeka. Poljak je odbranio (poslednji) penal, a na peharu je urezano ime Liverpula. Šampioni Evrope. Nemoguća misija je uspela.

Deset godina kasnije, i dalje je teško objasniti šta se dogodilo u Istanbulu. Srce velikana se na jedno veče probudilo posle 15 godina mučenja, podrugivanja i „peckanja“ sa svih strana. Njihova nemogućnost da kroče među najveće koja i dan-danas traje, te noći je bila slavan izuzetak koji Kopu ostaje za prepričavanje. Kada već ne mogu da se hvale trofejom koji međusobno razmenjuju Čelsi i dva Mančestera, ostaje im uspomena sa najvećeg finala ikada, da bar malo utole glad za peharima koji već godinama ne stižu u klupske vitrine. Jer te noći je srce pobedilo razum.

(Piše: Nebojša Marković, foto: Action images)