Mario Stanić za MOZZART Sport: Bolji smo i ako ne pobedimo! Zvezda i Hajduk su pozitivne „anomalije“

 

U kratkoj istoriji sportskih okršaja Srbije i Hrvatske, svaki pojedinačni, klupski ili reprezentativni duel bio je mnogo više od igre. Savršen poligon za ukrštanje kompleksa, frustracija i paranoja dveju nacija, idealan povod za retrospektivu  krvavih sukoba nekada ujedinjenih naroda, merenje krivice i brojanje žrtava.

Fudbalski megdani više od ostalih.

Zato glas razuma Marija Stanića, jednog od najboljih igrača legendarne bronzane generacije „vatrenih“ sa Svetskog prvenstva u Francuskoj 1998. godine, a sada cenjenog kolumniste britke reči, u zapaljivoj atmosferi niskih strasti pred meč A selekcija 22. marta u Zagrebu, liči na plamičak sveće na olujnom vetru.
„Želim da verujem da će svanuti dan kada će utakmice Hrvatske i Srbije biti samo veliki regionalni derbiji. Ne mogu da znam kada će doći to vreme, nisam Nostradamus, a ni on nije sve uspeo da pogodi. Možda za pet godina, možda za pet decenija ili pet vekova. Treba raditi na tome. Ali, ne zbog pretnje „batinom“, ne samo zato što nam je UEFA drži nad glavom i što će nas njome lupiti ako je okrenemo u pogrešnom smeru. Sami moramo da shvatimo da politici nije mesto u sportu. Ne mešaju se te dve stvari samo na ovim prostorima, ali smo mi Balkanci specijalisti za to. I ne treba drugi da nam kažu da bez zbacivanja tereta prošlosti s leđa nema napretka. A, valjda je svakome stalo da mu bude bolje sutra nego danas ili juče“, počinje priču za Mozzart Sport bivši vezista Željezničara, Kroacije, Sportinga, Benfike, Briža, Parme i Čelsija, poznat i kao strelac prvog mundijalskog gola za komšije.

U kolumni posvećenoj dolazećem duelu zaključili ste da je to veliki ispit za hrvatsku naciju. Da li je ona spremna da ga položi?
„Nije sve baš tako crno i loše, kao što možda izgleda, ali ne bih voleo da ovi momci dožive gadosti koje smo mi te 1999. godine. I u Zagrebu i u Beogradu. Ne mislim na sitne čarke i gluposti na terenu, kakve idu uz povišen adrenalin i izraženu takmičarsku tenziju, nego na sve ružno što se dešavalo oko igrališta. Nemoguće je to ne čuti, ne videti, ne osetiti. Inače bi sportisti bili mašine ili, još gore, najobičniji gladijatori i plaćenici koji se bez emocija bore za grb zemlje ili kluba. Nisam glup i utopista da bih očekivao pozorišnu atmosferu na Maksimiru. Takav ambijent i ne priliči fudbalu. Samo verujem da je moguće voleti svoje, a ne mrzeti tuđe. Nemoguće je kontrolisati masu, uvek će biti grupa i pojedinaca koji će ići u kontra smeru. Biću srećan ako je većina u međuvremenu naučila neke stvari. Nadam se da smo zreliji kao nacija“.

SLUČAJNI KOLUMNISTA Neobavešteni čitalac Stanićevićevih kolumni mogao bi da pomisli da je četrdesetogodišnji rođeni Sarajlija ceo život novinar ili mu je ta profesija bila tiha patnja dok je pikao loptu. Istina je potpuno drugačija. „Kažu da nema slučajnosti u životu, ali ja sam eto sticajem okolnosti ušao u svet pisanja. Da mi je neko rekao da ću biti trener Real Madrida pre bih poverovao u to nego da ću da prihvatim poziv da budem kolumnista i to sa zadovoljstvom radim. Nije mi cilj da drugima namećem svoje stavove, čak ni da ih ubeđujem da sam u pravu. Moja jedina namera je da ih podstaknem na razmišljanje o događajima i pojavama oko nas“.

Hoćete li možda tog petka ugostiti neke od bivših kolega s ove strane ili u septembru zapucati u Beograd?
„Ne planiram da dolazim na beogradsku utakmicu, a nisam siguran ni da će neko od mojih nekadašnjih rivala put Zagreba 22. marta. Malo je onih s kojima sam u stalnom kontaktu. Zapravo, čujem se redovno samo sa Slavišom Jokanovićem, nekadašnjim saigračem iz Čelsija, dok mi se putevi ponekad ukrste s Predragom Mijatovićem. Za živote i karijere ostalih saznajem iz novina“.

S iskustvom iz čuvenog dvomeča 1999. godine šta biste savetovali momcima koji će se naći u protokolu 22. marta? Kako da odole tolikom rezultatskom pritisku i tenzijama?
„Nema čarobne formule, primenjive na svakog pojedinca. Čak sam razmišljao da li da se uopšte pojavljujem u medijima do utakmice, posle kolumne za koju ste me pitali. Svaka i svačija izjava je vrsta pritiska, makar ona bila najbenignija i najpozitivnija. Najlakše im je reći „ne čitajte novine, batalite televiziju“. Većina će verovatno to i uraditi, ali to nije rešenje. Ne mogu da prekinu veze sa rodbinom i prijateljima koji im traže karte, pitaju za ovo, savetuju ono. Psihička utakmica počela je još pre 15 dana. Meni koji nemam veze s reprezentacijom usijao se mobilni telefon od poziva. Ubeđen sam da i vaši i naši igrači jedva čekaju da utakmica počne i još više da se završi. A, od struktura njihovih ličnosti i čvrstine karaktera zavisi kako će se snaći u vrtlogu u koji budu upali.“

Da li ste, kao cela Hrvatska i makar pola Srbije, sigurni u pobedu Hrvatske?
„Bio bih previše naivan kada bih bio siguran da ćemo da pobedimo. Verujem u kvalitet naših momaka i u to da su u ovom trenutku bolji od Srbije, što će, za moj pojam, ostati čak i ako ne pobede. Još neke stvari me čine optimistom - mi imamo već 10 bodova, a vi tek četiri. Hrvatska juri bodove za sigurno drugo mesto, a Srbiji je ovaj meč „nož ispod grla“, pošto bi je neuspeh eliminisao iz mundijalske trke. Osim što smo iskusniji i uigraniji čini mi se i da smo kompaktniji. Izgledamo i ponašamo se kao ekipa koja ima „glavu“ i „rep“. Takođe, prijatno sam iznenađen visokim ritmom viđenim u naša poslednja dva nastupa, protiv Velsa i Južne Koreje“.

Kako bi glasile „dijagnoze“ za obe ekipe ako biste ih provukli kroz vaš stručni „skener“?
„Ne mogu da detaljišem na temu Srbije i njene igre. Ne zato što neću, nego zbog toga što nijednu njenu utakmicu nisam celu odgledao. Sliku sam stvorio samo na osnovu isečaka i utiska koji imam o vašim najboljim ili najpoznatijim pojedincima. To je nedovoljno za analizu, jer jedno su klubovi a drugo reprezentacija. Za hrvatski tim bih još dodao da mu je prednost to što je selektor Igor Štimac nasledio kostur ekipe od Slavena Bilića. Pa i igru, hteo on to ili ne da prizna. S tim što ju je učinio još žešćom i bržom. Na ruku nam ide uglavnom sjajna klupska forma reprezentativaca. To samo po sebi nije dovoljna garancija, jer se i meni dešavalo da podbacim kada sam bio na top nivou. Verujem da oba selektora imaju ideju kako do bodova, ali sam siguran da još nijedan ne zna ni taktiku ni sastav koji će početi meč“.

Beskompromisno insistiranje selektora Siniše Mihajlovića na pevanju „Bože pravde“, kao jednom od preduslova za poziv i igranje za Srbiju, podelilo je našu javnost. Stanić ga samo donekle razume.

„Svaki selektor ima pravo da nametne svoja pravila ponašanja, sviđala se ona nekome ili ne. Svaki selektor ima pravo da od igrača traži da promene navike za koje smatra da su bitne. I još dosta toga... Lepo je videti kada cela ekipa peva himnu, ali nije li naređivanje toga povređivanje nečijeg intimnog prostora i slobodne volje? Nismo svi isti... Neko to čini naglas, neko u sebi, jer to ne voli da radi pred kamerama, a neko je odsutan, jer mu je to vreme poslednja psihička priprema za meč. Da li su drugi i treći manje patriote od prvih? Za mene su to sekundarne stvari u odnosu na igru i ponašanje igrača“.

Kako to da je vaša zemlja čest učesnik velikih takmičenja, a Srbija retko uspe da dobaci do završnih turnira? Neće biti da ste u svakoj generaciji imali više top igrača?
„Nisam baš pomno pratio vaš reprezentativni fudbal poslednje dve decenije da bih definisao razliku u učinku Srbije i Hrvatske u kvalifikacijama za velika takmičenja. Ali, znam koliko su važni zajedništvo, timski duh i kult reprezentacije. U našem slučaju su oni vrlo jaki, od početka. Tako je bilo u svakoj generaciji. Kod svakog selektora“.

Koliko je bitan dug staž selekora? Mi ih svako malo menjamo?
„I te kako je bitan. Nikada nijedan selektor nema apsolutnu podršku svih, ali je bitno dati mu vreme da se pokaže i dokaže, sprovede svoju ideju, istera stvari koje je zamislio i ispravi greške, ako ih je napravio. Nije isto biti trener u klubu i reprezentaciji. Drugačiji su to sistem i tempo rada“.

MURINJO - REVOLUCIONAR S "MASKOM" Naš sagovornik je četiri godine proveo na „Stamford Bridžu“, ali stigao je samo mesec dana da radi s kontroverznim Žozeom Murinjom. Dovoljno da ga shvati kao trenera i čoveka. „Murinjo je samo naizgled hladan, autoritativan i nepristupačan. To je maska iza koje se krije pošten i korektan čovek, blage naravi. Veliki profesionalac i inovator, rekao bih čak trenerski revolucionar. Evo vam samo jednog detalja. Pre njegovog dolaska u Čelsi, malo pre kraja moje karijere zbog problema s kolenom, 17 godina sam uvodnu fazu priprema radio u patikama, a mnogi su me dobri stručnjaci trenirali. Samo kod njega sam odmah ušao u kopačke“.

Ima li pomoći hrvatskom i srpskom klupskom fudbalu, gde se (po) dva kluba bore za titulu, najčešće ih uzimaju Dinamo i Partizan, a onda i jedni i drugi služe rivalima za popravljanje gol-razlike u Ligi šampiona i Ligi Evrope?

„Niste mogli da mi postavite teže pitanje. Imao bih toliko toga da kažem o uzrocima stanja u kojem nam je klupski fudbal i to obrazlaganje bi baš potrajalo, jer postoji čitav „koktel“ razloga i mogućih izlaza iz opšte krize. Zato ću umesto odgovora na ovo bolno pitanje reći šta me lično najviše pogađa. To su prazne tribine. Možemo da se vadimo pričom o lošoj infrastruktuti ili da se krijemo iza besparice, ali činjenica je da ljudi ne veruju u ono što gledaju na terenu, ne veruju ljudima koji nam vode klubove i njihovu politiku, ne veruju sudijama ni u regularnost takmičenja. Njihov povratak na tribine biće vesnik boljih dana. Do tada...“

Kako onda komentarišete masovne posete utakmicama Hajduka i Crvene zvezde, klubovima s očajnim rezultatima koje države čuvaju od bankrota?
„To što rade hajdukovci i zvezdaši za svoje klubove su prave „anomalije“. Pozitivne, naravno. Čak sam sklon da verujem da samo oni koji, uprkos svemu i posle svega, dobijaju bezrezervnu i masovnu podršku navijača imaju čemu da se nadaju. Oni će verovatno jedini opstati i opet stati na noge“.

Od 22 osvajača planetarne bronze iz Francuske 1998. samo vi niste više u fudbalu, kao trener, menadžer ili funkcioner. Zašto ga se klonite?
„Tako je bilo do pre godinu dana. U međuvremenu sam s dvojicom prijatelja otvorio agenciju koju radije zovem posredničkom, nego menadžerskom. I ne volim da je mnogo javno reklamiram. Eto, ni ja nisam mogao dugo da budem daleko od fudbala“.  

Piše: Olgica Nikolić