MIĆA NA TURNEJI: Fale nam dva brzanjca sa Zvezdu da se tepamo!
Vreme čitanja: 4min | sub. 14.06.14. | 12:04
"Trenutno igramo isključivo sa našom decom i samo imamo golmana sa strane", rekao je predsednik Slobode iz Gornje Vrežine Tomislav Icić pred lokalni derbi sa Brzim Brodom
Kakav derbi - strašan derbi, odigran u nedelju 8.juna u okviru Prve Niške lige! Snagu su odmerili tradicionalno ljuti rivali, komšijske ekipe FK Slobode iz Gornje Vrežine i FK Brzi Brod iz istoimenog mesta. Domaćin je u meč ušao kao lider na tabeli koji je trećeplasiranom gostu bežao sedam bodova, a po isteku 90 dramatičnih minuta, ta razlika je uvećana na 10 bodova! Samo, do ove opipljive prednosti Gornovrežanci su morali propisno da se preznoje na jakom junskom suncu i smognu snage da do pobede - koja im je širom otvorila vrata ulaska u Zonu - dođu „iz dvojke u keca“.
Pred početak utakmice, dok su se navijači vijugavim stazicama penjali uz živopisnu nekošenu livadu, popričali smo s Tomislavom Icićem, predsednikom FK Sloboda.
"U Zonu po svemu sudeći idu dve prvoplasirane ekipe, ali nećemo ništa da prepuštamo slučaju. Momci su veliki zaljubljenici u fudbal, rešili smo na početku sezone da se borimo za prvo mesto i čuvaćemo ga do kraja. Istovremeno, već vučemo poteze za sledeću sezonu, pošto je do kraja prvenstva još samo dva kola", kaže Icić.
Izabrane vesti
Planirate li pojačanja?
"Videćemo šta i kako, a trenutno igramo isključivo sa našom decom i samo imamo golmana sa strane. Ono što je izvesno to je da smo napravili dogovor u vezi rekonstrukcije terena koji je baš u lošem stanju. Isto tako, postoji realna mogućnost da mečeve igramo u Donjoj Vrežini, na gradskom stadionu na kome je domaćin FK Proleter".
Očekujete li pomoć iz opštinske kase?
"Mi potpadamo pod Opštinu Pantelej i njeni čelnicu su do sada imali razumevanje za naše finansijske poteškoće. Verujem da ćemo od sledeće sezone imati izdašniju pomoć", zaključio je Toma Icić koji nam se pohvalio da je član MOZZART KLUBA i naš redovan igrač.
A da će duel proteći u naelektrisanijoj atmosferi nego svi prethodni, moglo se pretpostaviti po razgovoru koji su vodila dva navijača Slobode.
"Je l’ će ovi da popušte malo danas? Kada je njima trebalo mi nismo zapinjali!", pitao je manje obavešteni.
"Čujem da neće, izgleda su očekivali da im se tutne bar pet ’iljadarki, samo da ne bude za džaba. Neka pobede ako su bolji", odgovorio je bolje informisani navijač.
Utakmica je počela obazrivo sa obe strane, lopta je nemirno skakutala po tvrdom terenu, a navijači su neprestano pristizali, što kolima, što peške sa mališanima na ramenima.
Dok se čekalo na prvo uzbuđenje, dvojica nekadašnjih igrača Slobode evocirala su uspomene na vreme kada su oni branili boje kluba. Jednom od njih je zasmetalo što danas u klubu njihove mladosti ima prvotimaca koji su koliko–toliko – plaćeni!
"Nema veze, neka ih plate, ali me nervira što se to nešto krije. Ionako te pare skupljaju navijači. Ali, sad kad uđemo u Zonu, moraće da se skupi malo veća gomila. Fale nam dva brzanjca i dva vezna i onda možemo da se tepamo i sa Zvezdu".
Par polušansi i jedan sjajan šut iz slobodnjaka rasplamsali su želju navijača lidera na tabeli da se što pre postigne toliko važan gol. Gromoglasni pokliči podrške svakom igraču ponaosob i skandiranje „ajmo plavi“, podržano zvukom trubačkog trija kojem se sredinom prvog poluvremena pridružio i bubnjar, utihnuli su kada su gosti zatresli mrežu. Vođstvo su burno proslavili, a najemotivniji je bio strelac koji je dobio drugi žuti i automatski crveni karton.
"Deda, može li zamena kada se dobije crveni?", pitao je mališan od sedam-osam godina.
"Može k...c!" – odbrusio je deda, besan zbog slavlja družine iz Brzog Broda.
Neposredno pred početak drugog poluvremena došlo je do koškanja među navijačima. Očigledno su Zaječarsko i špricer u kombinaciji sa vrućinom učinili svoje. U jednom momentu, stvari umalo da se otmu kontroli, ali na sreću do opšte tuče nije došlo. Tek kad se uzavrela krv kod kavgadžija smirila, sudija je označio početak drugog poluvremena.
I gle čuda! Valjda u strahu da ne izgube bodove i tako dođu u situaciju da eventualno oni ne budu ti koji će da dobiju „po tamburi“, igrači Slobode su se rastrčali po terenu kao bele lale...
"Kamo je trener da im kaže kako da daju gol? E, kod nas je Vule trčao svude okolo i crtao koje da igramo. Organizacija nam nije dobra", prisetio se jedan stariji gledalac svog temperamentnog trenera.
I, toliko čekano izjednačenje je stiglo. Igrači u plavim dresovima su bili potpuno van sebe od sreće, a ništa manja euforija nije zavladala ni u publici.
"Ovako stalno radimo, pet šansi propustimo i onda ga damo i pobedimo 1:0. Samo što sad treba da ga uvalimo još jedan", prokomentarisao je dugajlija s trubicom u ruci, pre nego što je pozvao kuma telefonom, izvestio ga o golu i dodao da je situacija na terenu i van njega prava ratna.
Uzdrmanog rivala koji je još imao i igrača manje, trebalo je dokrajčiti i to se u finišu meča i dogodilo. Nastupilo je neopisivo slavlje na sve strane, jer je taj vodeći pogodak praktično garantovao Slobodi ulazak u Zonu.
Teško stečeni kapital družina iz Gornjih Vrežana mudro je čuvala do kraja napete utakmice, posle čega su trijumf proslavili sa egzaltiranim navijačima i uz pesmu: „Volim Slobodu plavo-bele boje, volim Slobodu kao oči svoje!“.
Piše: Milorad Plazinić