Miličić: Zvezda je više od igre, iziskuje mnogo emocija - nije bilo pošteno da kažem „da“...

Nekada jedna od najvećih nada sprske košarke, a danas već nekadašnji as u penziji, Darko MIličić, parket je zamenio kik-boks ringom, gde će 18. decembra odraditi prvi humanitarni sparing meč u novosadskoj hali Spens.

Ipak, Miličić u poslednje dve godine često povezivan sa dolaskom u Crvenu zvezdu, čiji je veliki navijač, ali Darko objašnjava zbog čega do togha nije došlo. Poslednji put ta opcija se pominjala prošlog leta.
„U to vreme, sedam-osam meseci posle moje poslednje utakmice, a prilično dugo posle nekih ozbiljnih „minuta“ na parketu, jednostavno nisam bio spreman, ni fizički, ni psihološki da iznesem sve. Jer, igranje za klub za koji navijate odmalena, Zvezdu, daleko je od pukog odrađivanja ugovora. To je više od igre, iziskuje mnogo emocija. Bio sam potpuno glavom van košarke i nije bilo pošteno da kažem „da“, pre svega prema ogromnoj armiji navijača koja bi s pravom očekivala čudo“, rekao je Miličić za Novosti.

Prvi put je crveno-beli dres mogao da obuče u zimu 2003. godine, kada je sa tadašnjim predsedniko Zvezde Živoradom Anđelkovićem pričao o prelasku na Mali Kalemegdan.
„Sedeli smo i pričali zajedno. Nekoliko meseci pre toga produžio sam ugovor sa klubom iz Vršca, tako da je bilo jasno da veliko obeštećenje ne može niko da plati, ne samo Zvezda, nego nijedan evropski klub u Evropi, već samo NBA ekipa. Praktično, to je odredilo moju sudbinu da odmah odem preko okeana. S jedne strane se činilo dobro, jer sam bio 2. pik, ali s druge, upao sam u tim kojem je imperativ bio šampionski prsten. Nije Detroit imao vremena da čeka 18-godišnjeg klinca. Ali to je zatvorena knjiga.“

Uz kik-boks, Darko izvesno vreme savlađuje tajne preponskog jahanja. I dok njegov trener Rade, iz konjičkog kluba „Petras“ na Petrovaradinu, dodaje da ima neverovatan talenat i za jahanje, bivši košarkaški as objašnjava da ljubav prema konjima traje još od detinjstva.
„Još kao mali sam imao priliku da prvi put jašem u Šipovu (odakle mu je otac Milorad i gde danas često zna da ode). Sada, kada imam više slobodnog vremena, dođem da odjašem na Petrovaradinu. Ne znam koliko sam uspešan, ali nije toliko ni važno, već druženje sa ljudima koji uživaju u istom sportu.“

Bar po trofejima koji krase zidove i pod njegove trofejne sobe, daleko je uspešniji. Nekoliko jelena, par medveda, dva vuka... Uramljene kljove divljih svinja teško je i nabrojati.
„Nijedan trofej nije tuđi. Obišao sam, mislim, sva lovišta u okruženju, išao u lov na svu divljač. Evo vidite - nabraja kad je i gde glavne lovine ustrelio, dodajući da još nekoliko treba da stigne sa prepariranja.“

Posebno je ponosan na vukove. S obzirom na to da je ova životinja česti stanovnik naših predela.
„Najlukavija žovotinja. Jednu sam čekao 30 sati. Druga pak je došla posle 3 dana... Uh, kad se setim...“

Ipak, Miličić dodaje da ga više privlači lov na jelene i divokoze...
„U lovu na divokoze može da se ide i do tri-četiri hiljade metara nadmorske visine. Non-stop ste u pokretu - pojašnjava Darko, koji često zna da pomogne lovočuvarima. - Nije cilj ustreliti što više životinja, već je to jedna vrsta takmičenja sa prirodom i u prirodi. Od nje sve dobijamo, pa samim tim moramo da joj pomognemo. Ako nećemo mi sami ko će.“

Prošle zime osvanula je vest da je Miličić u Italiji bio na Svetskom prvenstvu u ribolovu.
„Ha, ha, ha... To mi je bio treći šampionat. Na sva tri smo zauzeli među poslednjim mestima. Ali nije nam cilj bio da pobedimo, već da se družimo sa ljudima, da razmenimo ikskustva“, rekao je Miličić.

(FOTO: MN press)