Miloš Krstić: Jesam bio mlad, ali ko kaže da bi rekao ne Marselju laže i sebe i druge

Obični navijači nikako ne mogu da razumeju sklonost mladih fudbalera da već posle prvih koraka u seniorskom timu, a nekad i pre, dignu sidro i otisnu su se u inostranstvo. Miloš Krstić je, doduše, imao “tu sreću“ da ne igra za Zvezdu ili Partizan, pa je njegov odlazak prošao nekako neopažen, ali je sigurno pravi sagovornik za razgovor o tome šta je najbolje za talentovane igrače.

Jer, on je već sa 18 godina bio na probi u Čelsiju, a sa 20 je potpisao za Olimpik iz Marselja. Pet godina kasnije, iz tek drugog pokušaja, rođeni Nišlija je pronašao uhlebljenje u belome svetu, ali u mnogo skromnijem klubu – švajcarskom Tunu. Ipak, u razgovoru za MOZZART Sport u Antaliji kaže da se ni u jednom trenutku nije pokajao što je rizikovao tako mlad.
“Jeste, bio sam mlad, ali kad odigraš dobru sezonu i imaš neku jaku ponudu, kakva je Olimpikova... Mogu da potpišem da je niko od igrača ne bi odbio. Svi grabe napred. Nije meni tada gorelo pod nogama da moram da odem, ali pouzdano znam  da niko ne bi rekao ne. Ko priča da bi ostao, taj laže i sebe i druge“, jasan je 25-godišnji fudbaler, koji smatra da je fudbalska javnost previše okrutna prema deci koja beže iz Srbije.
“Svi znamo kakva je u Srbiji nemaština. Roditelji nemaju sredstva da isprate karijeru dece, klinci gledaju da izađu iz bede. Da imaju makar za normalan život, da im se redovno daje obećano siguran sam da bi pola njih ostalo. Ali, ne ispuni se, pritom se sve vreme očekuje da budeš najbolji, a ti nemaš ni da se hraniš normalno. Neko uspe, neko ne, ali moraš da stisneš petlju i probaš“.

Sud od tome da li je Krstić uspeo ili ne teško je dati. Jer, Tun jeste stabilan prvoligaš u solidnoj ligi i verovatno najstabilnijoj zemlji Evrope. Ali, kada si bio u Olimpiku, dve godine ranije i u Čelsiju...
“U Čelsi sam stigao direktno iz Čuke, jer su tražili da potpišem ugovor na sedam godine što mi nije padalo na pamet. Bio sam na probi, trenirao dva puta sa B timom, jednom sa seniorima koje je tada vodio Žoze Murinjo, a igrali Karvaljo, Makelele, Lampard, Teri, Kežman naravno. Bio sam dobar, ali znate da se kod njih teško dobija radna dozvola, pa je trebalo da odem na pozajmicu u Belgiju, u Vesterlo mislim. Na kraju se sve izjalovilo, ali je bilo to sjajno iskustvo. Jedan dan ih gledaš na TV-u, a već sutra treniraš sa njima“.

Usledio je povratak u Rad, pa dve godine kasnije, 2007. tačnije, novi put u nepoznato.
“U Marselju sam imao tu nesreću da sam promenio tri trenera, a kada neko stigne u Olimpik ima obezbeđen budžet da dovede šest, pa i sedam ’svojih ’igrača. Kada je došao Didije Dešamp stigli su i Fernando Morijentes i Lučo Gonzales, pa je trener mislio je da je za mene najbolje da odem na pozajmicu, ali nisam hteo, jer sam već imao neki status posle dve godine u klubu i mislio da mogu da igram na Velodromu. Možda ne baš u 11, ali svakako u 18. Bilo je govora da potpišem za Grashopers, ali se ni tada nisu kockice složile, jer su neki stranci koji su bili predviđeni da odu ostali“, priseća se Krstić, ali daleko od toga da je tu bio kraj peripetijama.
“Poslednjeg dana prelaznog roka nisam znao ni gde ću ni šta ću, pa sam se vratio u Srbiju, u OFK Beograd. Odigrao neke dobre utakmice, postigao gol za 2:2 protiv Galatasaraja, a kasnije, pre svega zbog Sime Krunića, odličnog trenera što je ove sezone u Superligi i pokazao, otišao u Jagodinu“.

Najegzotičnije Krstićevo putovanje svakako je bilo ono na daleki istok.
“Bio u Južnoj Koreji na probi, slična priča kao ova koja se sada desila Stefanu Šćepoviću. Trebalo je da odem da potpišem, otišao sam tamo preko Zvezdan Terzića, pa su mi onda rekli da ostanem na pet ili šest dana. Ostao sam, odigrao jednu utakmicu, dao gol, pobedili smo, a potom su mi rekli da opet sačekam par dana dok ne spreme ugovor. Nisam hteo. Rekao sam OK, idem kući, pa kad pošaljete ugovor vratiću se. I isti dan kada sam se vratio zvao me je moj sadašnji menadžer Mateja Kežman i rekao mi za interesovanje Tuna“.

Istog dana počinje i saradnja sa proslavljenim golgeterom, koji je tek zaplovio u menadžerske vode, ali koji prema rečima Krstića ima budućnost na fudbalskom tržištu.
“Upoznali se još u Čelsiju. Posle je on otišao u Pari Sen Žermen, a ja bio u Marselju. Spojio nas Bog.  Mateja je nov je u tom poslu, ali je pošteno ušao u sve to, jer je osetio kako je jesti taj fudbalski hleb. Zna kako se radi, kako igrači funkcionišu, zna dosta ljudi, ima kontakte. Pravi čovek za to. Dobar čovek pre svega. Ne uzima puno fudbalera, već samo probrane, ali im posvećuje maksimalnu pažnju. Dosta je korektniji u odnosu na druge“, tvrdi Krstić.

Uostalom, odlazak u Tun se pokazao kao pravi potez.
“Dogovorili smo se bukvalno za jedan dan, ali sam imao peh da mi na poslednjoj pripremnoj utakmici fibula napukne na dva mesta. Međutim, sjajno sam se vratio, svi su oduševljeni i poverili su mi i ’desetku’ što potvrđuje da se od mene očekuje da postanem nosioc igre. Sad je super. Cela zemlja je takva. Ko poštuje režim, nešto što je zacrtano, taj nema problem. Pričali su mi rođaci i ranije o tome, ali tek kad odeš tamo osetić. Za svaku sitnicu se sve zna, ako ne što stoji tu, tu i treba da stoji, ne može drugačije. Ili se prilagodiš ili ideš, a meni je Hrvat iz Splita Stipe Matić mnogo pomogao“.

Dakle, srednjoročni ciljevi usmereni su samo na Tun.
“Cilj mi je da opravdam poverenje, a svakako da bih voleo ponovo da se okušam u nekoj jačoj ligi. Švajcarska je dobro mesto za preporuku obzirom da je u centru zbivanja. Između Italije, Nemačke i Francuske. Mnogo se prati prvenstvo, mnogo se kupuje u Švajcarskoj. Kažem, ne odustajem od toga da dokažem i sebi i drugima da mogu da igram na vrhunskom nivou. I ranije sam imao ponude da idem u Azerbejdžan, ali nisam hteo, jer sam još u godinama u kojima mi novac nije prioritet“, zaključio je Krstić priču za MOZZART Sport.

Piše: Dejan Stanković
[email protected]