Mnogo je, kume…

 

„Poraženi smo u utakmici koja nam je bila poslednja šansa za odlazak na Svetsko prvenstvo. Ostaje žal što u drugom poluvremenu nismo iskoristili šanse, ali idemo dalje sa projektom podmlađivanja reprezentacije…”

Ovim rečima predsednik FSS-a Tomislav Karadžić pokušao je da odbrani svog selektora Sinišu Mihajlovića posle maksimirskog poraza, zaboravivši da narcisoidnom vlasniku „božje levice“ kao prvi, verovatno i jedini, pretpostavljeni saspe u lice da je – go. Mada Karadžićev citat deluje deplasirano, nešto što smo već osetili u retorici vremešnog privrednika iz Subotice, isti bi definitivno mogao da označi novu epohu u ovdašnjem fudbalu. Shvatio je Tole da više nema snage da bude apsolutista, predsednik čija je prva i poslednja, nedodirljivi don obučen u odoru kuma sprskog fudbala. Shvatio je da je i od njega mnogo.

Poštedevši Sinišu, Karadžić je između redova okrivio sebe, saopštio javnosti da je kriv za opšti krah i gotovo sigurnu finansijsku eroziju zdanja sa Terazija 35…Utisak je da predsednik FSS-a spoznao da za hronične povike s tribina naših stadiona „Tole, lopove“ neće više moći da okrivljuje instruirane grupice, bahatu opoziciju (koju nikada i nije imao) i kolege funkcionere zadojene klubaštvom. Prosto, čovek naviknut da se održava na vlasti pomoću jedne ruke prvi put u karijeri izgubio je meč u win-win poziciji.

Angažovanje Siniše Mihajlovića, čoveka koga je javnost grozničavo čekala na selektorskom mestu i jednoglasno pozdravila njegov dolazak na klupu Orlova, trebalo je da Karadžiću bar za dve godine produži funkcionerski život. Rezonovao je onako lukavo kako samo on ume da će u slučaju najcrnjeg raspleta, čiji smo upravo svedoci, samo Mihajlović biti žigosan… Ali bila je to zabluda u kojoj je Karadžić živeo, interval koji mu je poslužio za grandiozne najave o izgradnji nacionalnog stadiona… Mimo svih očekivanja Karadžić je prepoznat kao glavni krivac, predsednik koji se prilikom odabira selektora isključivo vodi sopstvenim interesima.

KAPETANI SU SE MENJALI, ALI GENERAL NIKADA NIJE ŽELEO DA POTPIŠE PORAZ

Elem, Antića je vratio u Srbiju da bi ispunio želju naroda, Pižona Petrovića je video kao čoveka koji će amortizovati veliki bes Zvezdaša prema njemu, Mihajlović je pak bio demonstracija prividne moći i povod za lakomislene komentare da što ne može niko može – Tole. Ali igrarije sa selektorima, nedoslednost i navika da se svaki čovek koji ima veliko ime dočekuje uz crven tepih i fanfare, a ispraća uz skandale, Karadžića su stavila pred metlu koja bi mogla da ga počisti na smetlište fudbalske istorije. Menjao je kapetane (čitaj selektore), oni su menjali vojsku, posebno Mihajlović, ali on kao general parade nije želeo da potpiše poraz. Sve do tužne maksimirske noći. Sada mu ostaje da kao krivac, koji je istrošio sve strategije i manevre sačeka ražalovanje…
„Nikada nisam želeo da zauzimam centralno mesto. Moje je da predvodim organizaciju u ispunjenju strateških ciljeva. Zato, pozivam sve da se u danima naših velikih nadanja po pitanju borbe za plasman u Brazil 2014. godine, a posebno u vremenu podmlađivanja nacionalnog tima, liše ličnih pitanja i da fudbalska Srbija bude jedinstvena i složna u ovom važnom periodu“, poručio je nedavno Karadžić reagujući na napise da će uskoro postati samo bivši predsednik FSS-a.

I tada je, naviknut da pobeđuje i minimizira uticaj opozicije, bio ubeđen da Mihajlović može da ga izvuče iz živog blata, da će od Zagreba zbrajati samo pluseve i pominjati grandiozni projekat kuće fudbala. Pogrešio je, jer poslednji utisak je prema našem starom običaju i najjači. Od tog 22. marta kada je Mihajlović izgoreo u maksimirskom paklu Karadžiću će i neprijatelji i prijatelji brojati samo greške i grehove. A njih je za pet godina definitivno bilo u velikom broju.

Prvi  i osnovni sastoji se u tome da je uspehe pripisivao samo sebi, a neuspehe delio s drugima (do pojave Mihajlovića). Bivši selektor Radomir Antić je u pregovorima oko produžetka saradnje bio pomalo bahat, dozvolio Toletovoj mašineriji da u javnost plasira priču o lažnom patriotizmu i treneru kome su finansijski interesi daleko ispred nacionalnih… Ali kada se sve stavi na vagu, sa ove vremenske distance, dolazi se do čudnog zaključka – Antić je sa platom od 100.000 evra godišnje bio ultrajeftin selektor. Za vreme njegovog mandata ispred FSS-a stajao je red priznatih firmi u želji da potpišu sponzorske ugovore, inkasiran je veliki novc zbog odlaska na Mundijal u Afriku 2010. godine. S Antićem na klupi Karadžiću je bilo lako da izigrava velikog privrednika i divi se komentarima poslušnika kako je majstor da sve što dotakne pretvara u zlato. To Karadžić nikada nije želeo da izgovori.

I NAJVEĆI PROTIVNICI SU SE SVILI POD NJEGOVE SKUTE

Istina, FSS i dalje važi za solventnu firmu koja ne oseća recisiju i koja se majčinski odnosi prema zaposlenima. Ali Karadžić će, ako za to bude imao prilike, tek morati da dokaže svoje upravljačko-finansijske natprirodne moći. Samo zbog neodlaska na Evropsko prvenstvo, te Mundijal u Brazilu ostali smo kraći za 14.200.000 evra. Na tu sumu treba nakalemiti prihod od sponzorskih i marketinških ugovora koji će izostati do septembra 2014. godine, obeštećenje Radomiru Antiću i Miroslavu Đukiću. Kako bilo, Karadžić je u poslednje dve godine, prema grubim procenama, napravio ceh od 20.000.000 evra.

Tako je samo širio društvo neistomišljenika, bio incijator raspirivanja niskih strasti u sportskoj štampi i doprineo da sad niko od zvaničnika velikih i moćnih firmi ne želi da se poistoveti sa FSS-om. Ima Karadžić pravo kada govori da kao predsednik FSS-a nije odgovoran za rezultate A i mlade reprezentacije, ali čak i da tu njegovu tezu prihvatimo kao aksiom, teško da imamo čime da se zakitimo. Osim Toletovom zadužbinom u Staroj Pazovi.

Najveći klubovi grcaju u dugovima, elitna liga se igra na livadama koje teško mogu da dobiju zdanje stadiona, a u Izvršnom odboru FSS-a i dalje sede funkcionerski dinosaurusi. Između ostalog Karadžić bi morao da odgovori na pitanje kakav doprinos je dao njegov dugogodišnji pajtaš iz Vojvodine Ratko Borovnica ili prema kojem je to kriterijumu Ratomir Babić izabran za člana Izvršnog odbora. Možda što mu je u CV-ju boldirano da je u Partizanu nekoliko decenija odan samo vladajućoj strukturi? Baš to bežanje od konstruktivnih kritika, gašenje bilo kakvog pokušaja da se čuje drugačije mišljenja biće jedna od stavki koja neće moći da isfiltiriraju i njegovi „perači“ biografije.

On i proslavljeni as Savo Milošević godinama su bili rogovi u vreći, rekorder po broju nastupa za A reprezentaciju često je govorio kako želi da se bori protiv sistema koji su kreirali kadrovi iškolovani u jednoumlju. Bockao je Karadžića i pričom o neregularnosti, mafijaško-burazerskim kombinacijama, međutim na kraju je doleteo u Toletovo jato.

Jednostavno, miris Karadžićeve masne slanine bio je neodoljiv za mnoge oponente, počev od Sava Miloševića, pa do Zvezdinih izaslanika Dušana Mrakića i Đorđa Stefanovića. Predsednik FSS-a na legitiman je način čašćavanjem funkcijama sužavao broj ljudi koji mogu da mu stanu na rep. Kao opozicionar izdvaja se samo Milovan Đorić, a u poslednje vreme i bivši predsednik FSS-a Zvezdan Terzić, funkcioner drugog kova koji je ubeđen da je Tole pokupio njegov kajmak.
„Tole je obična komunjara“, oštro je Toleta napao Đorić.

I zaista, krivica Tomislava Karadžića ogleda se i u tome što nikada nije do kraja objasnio svoju vezu sa političkim strukturama. Bilo bi poželjno da sada, kada je sve upropastio, glasno odgovori na pitanje da li je u prvom čoveku SPS-a Ivici Dačiću svih ovih godina video jakog zaštitnika. Toliko jakog da je umislio da mu predsednička fotelja u FSS-u u samoj jeseni života savršeno pristaje i da bahato poruči u jednom trenutku da put u Brazil nije prioritetni cilj.

Čak i da nije, Karadžić bi mogao da parafrazira stihove Bore Čorbe pogleda svoj dom i vidi prizore potresne. Kriv je!

BIOGRAFIJA

Tomislav Karadžić je rođen 10. 2. 1939. godine u Petnjici kod Berana. Gimnaziju je završio u Beogradu, a diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Subotici. Od 1968. godine bavio se rukovođenjem u velikim poslovnim sistemima u Subotici, a od 1989. vlasnik je privatnog preduzeća, osam godina i predsednik „Fonda za izvoz“.

U Privrednoj komori Vojvodine proglašen je za menadžera 2007. godine. Član je najviših organa Privredne komore Srbije.

Aktivnosti u fudbalskom sportu vezane su za radne obaveze na mestu predsednika Fudbalskog saveza Vojvodine, gde je proveo 15 godina. U dva mandata bio je zamenik predsednika Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore. U više navrata bio je potpredsednik Fudbalskog saveza Srbije i dva puta se nalazio na čelu Fudbalskog kluba Spartak iz Subotice.

Na mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije, sa četvorogodišnjim mandatom (2008-2012), izabran je na Skupštini FSS-a 15. jula 2008. godine u Beogradu (prošle godine je reizabran). Do tog datuma obavljao je funkciju predsednika Fudbalskog kluba Partizan s kojim je osvojio oba trofeja – titulu prvaka i pobednika Lav kupa Srbije za sezonu 2007/08.

Oženjen je suprugom Đinom, ima troje dece i petoro unučadi.

Piše: Darjan Nedeljković
[email protected]

(FOTO: naslovna strana MOZZART Sport, MN Pess)