Mongolija kroz oči srpskog trenera: Imaju tri stadiona, fudbaleri su korpulentni, a jedan novinar navija za Zvezdu

Igračku karijeru gradio je u Obiliću, Balkanu iz Mirijeva, Žarkovu i Drini iz Zvornika. Zbog povrede morao je da prestane sa aktivnim igranjem fudbala i uplovio je u trenerske vode. Oprobao se u Kraljevu, Obiliću, Balkanu, a kad je u Srbiju došao najbolji fudbaler iz Mongolije, Murun Alkanhantara počeo je individualno da radi sa njim na kondiciji. Potom su se složile određene kockice i usledio je poziv iz daleke Mongolije koji je Aleksandar Vukmirović, željan izazova, prihvatio.
„Dobio sam poziv iz jedne fudbalske akademije iz Ulan Batora i kad sam stigao imali smo četrdeset dečaka, a sad ih imamo 170, što smatram velikim uspehom“, kaže na početku razgovora za MOZZART Sport Vukmirović i nastavlja.
„Sa dve selekcije smo prošli u dalju rundu ovdašnjeg takmičenja što takođe smatram velikim rezultatom“.

Da se okrenemo profesionalnom fudbalu, koliko klubova ima elitna liga Mongolije?
„U Prvoj ligi ima devet klubova, u rangu ispod - dvanaest ekipa. Najbolji tim je Erčim i on je bio šampion države. Inače, prvenstvo startuje u aprilu, a završava se u septembru i sad je zimska pauza, trenutno temperature idu do minus 40. Fudbaleri su snažni, korpulentni, ali tehnički nisu obučeni “.

Fudbal u Mongoliji po popularnosti nije sport broj jedan?
„Na prvom mestu je rvanje, sledi boks, košarka i tek na četvrtoj poziciji je fudbal. Igrači su talentovani, ali je veoma malo edukovanih trenera, fali rad sa mlađim selekcijama...Moram istaći da se u fudbal ulaže novac, klubovi su u vlasništvu kompanija“.

U zemlji postoje samo tri fudbalska stadiona?
„Tako je, Erčim ima svoj stadion i postoje još dva od kojih je jedan u vlasništvu Saveza. Dakle svi klubovi igraju na ta tri terena. Normalno, najviše publike, nekad i po deset hiljada, ima na utakmicama koje igra šampion zemlje“.

Da li ima stranaca?
„Ima, bila su čak dvojica igrača iz Srbije, a najviše je normalno iz Afrike“.

Kakav je standard u državi?
„Ovde nema sredine, ili su ljudi enormno bogati ili su siromašni. Glavni grad Ulan Bator je prelep, izgradio se u poslednjih osam godina i postao je milionski grad. Na ulicama se mogu videti samo dobri automobili, uglavnom se voze japanska vozila, gorivo nije skupo, kao ni taksi. Nacionalna valuta je tugrik, jedan dolar vredi 2. 000 tugrika. Prosečna zarada je oko 500 dolara i jedna porodica solidno živi sa tim primanjima. Njihova ekonomija mora da ide gore jer se nalaze između Rusije i Kine”.

Kako se snalaziš za ishranu i u komunikaciji?
„Na početku je bilo malo problema, ali sad sam se privikao. Na sreću i ovde ima naših ljudi, jedan prijatelj je oženjen Mongolkom koja sjajno kuva pasulj. Domaća hrana se nabavlja po povoljnim cenama, dok je evropska hrana preskupa. Jezik je mnogo težak, ali moji saradnici znaju engleski jezik“.

Da li si imao problem da objasniš iz koje zemlje dolaziš?
“Naravno, ali znaju za staru Jugoslaviju i Tita, normalno, i za Novaka Đokovića, Vidića, Mihajilovića, Ivanovića…”.

To znači da prate evrpski fudbal?
“Sigurno, ali je interesantno da jedan ovdašnji novinar navija za našu Crvenu zvezdu. Bio je na konferenciji za novinare trenera Nenada Lalatovića, razgovarao sa njim i od tad navija za crveno-bele”.

Koliko ima sportskih časopisa?
“Postoji samo jedan dnevni sportski list”.

Na koliko si parafirao ugovor sa akademijom?
“Dogovor je postignut na godinu i po dana, sredinom decembra sam u Srbiji na odmoru pa se ponovo vraćam”, rekao je na kraju razgovora za MOZZART Sport Aleksandar Vukmirović.

Piše: Đurđe Mečanin
[email protected]