MUNDIJALSKI DNEVNIK (14): Sa transvestitima sam završio, a s Falkaom stvarno ne znam šta je bilo...

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Brazila)

Kad uhvatiš sebe kako u pola jedan ujutro šetaš sam ulicama Rija i tragaš za transvestitima, onda se stvarno zapitaš fali li ti koja daska u glavi. Šta ti to treba u životu da te drugari i kolege prozivaju do kraja života? Ali pošto u Sao Paulu nisam uspeo da slikam ovu vrstu brazilske atrakcije, u Riju sam jednostavno morao. Mene je kopkalo kako izgledaju izbliza i da čujem kako govore, a verovatno ćete i vi baciti pogled na bate koje liče na naše pevaljke. I ovi moji iz redakcije bi se naglavačke okrenuli da nisam napravio fotke prodavača ili prodavačica ljubavi. Ne znam koji rod da upotrebim kad pišem o njima…

Potrebno je desetak minuta taksijem od mog hotela da bih stigao u ulicu gde na svakih pet metara stoji po transvestit. Odmah sam rekao taksisti šta je u pitanju i da me čeka i bude u pripravnosti ako dođe do frke. Šta znam šta može da bude. Ipak su to osobe s ulice, naviknute na sve okolnosti, ali i spremne na sve kada su na svojoj teritoriji. Taksista se nasmejao kada sam mu objasnio o čemu se radi, da želim da napravim autentičnu reportažu s ulica Rija, uveravao me da nije opasno, ali da spremim neki real ako hoću da ih nagovorim na fotkanje.

Kad smo došli do ulice, on uspori, a oni (ili one) vrlo brzo ukapirale o čemu se radi, prilaze automobilu, smeškaju se i šalju poljupce kao ponudu za nešto ozbiljnije. Sav sam se zgrčio od nervoze i kada sam krenuo prema jednoj od njih, deset koraka mi je izgledalo kao kilometar. Na početku ne znam šta da kažem, ali ona se tu već bolje snalazi i odmah govori cenu - 80 reala. Znači skuplje nego sinoć i duplo skuplje nego u Sao Paulu. Mora da je ovo neka ekskluziva. Ili bi čovek trebalo da se cenka? Ko će ga znati. Pitam je li "uome" ili "muljer", a ona meni kao iz topa: "mutante".

To bi prema uskom poznavanju latinskih jezika trebalo da znači transvestit. Vidi da ne razumem do kraja i onda kaže "transvetido". E to je to! Mislim, naravno, na posao. Izgleda da se vređaju kad im kažeš da su muškarci. Malo sam se pribrao i pitam je kako se zove, naravno glumeći mušteriju. Kaže Sandra i pominje da joj se soba u zgradi pored. Stvarno liči na žensko, priznajem da ne bih provalio iz prve, a i glas je potpuno piskav i ženski. Kao se premišljam, kažem da, ipak, neću i da mi se ne sviđa. Pitam može li jedna fotka za uspomenu, a ona kaže 30 reala (10 evra). Kakvih bre 30 reala, nemam osim za taksi i još neku siću. Prethodno mi je taksista rasitnio na novčanice na po pet reala. Dajem joj pet, a ona uzme i kaže neće da se slika. Šta sad da radim? Da se otimam s transvestitom za pet reala? Ne ide. Traži još pet i napadno mi prilazi. OK. Može pet, ali dve fotke. Dogovorimo se, brzinski škljocnem, dam joj još pet reala i paljba dalje. Da nađem još koju momčinu u miniću.

Sledeća je Pamela. E tu se već vidi razlika i da je Pamela rođena kao neki Luis ili Paulo. Smeška se i pokazuje mi tetovaže, a sa strane mi prilazi još jedna. Baš ružna. Pamela kaže da je to Žulijana, a u sebi mislim kako Žulijana može komotno u vojsku. Sad neću da se pretvaram već odmah prelazim na stvar. Pošto fotka? Kaže 50 reala za njih dve. Neću bre obe jer ova druga ne liči ni na šta. Pamela je uporna i kaže da ili nijedna ili obe, jer im je to zajednička teritorija. Ne dam 50, s tim mogu živim ceo dan. Nudim 15, nađemo se na 20. Jednom, dva puta, ajde i ovog Žulijana treći put i pravac u taksi, a taksista "mrtav" od smejanja. One nešto dobacuju i stavljaju pare u torbu. Taman seo i vidim neki nesrećnik u Falkaovom dresu Kolumbije prilazi Sandri. Mi krećemo taksijem, a njega vidim da daje pare i da odlaze zajedno u suprotnom pravcu. Već razmišljam kako će se "Radamel" se "obradovati" kad vidi šta Sandra ima da mu pokaže. Policija lagano patrolira krajem i snima šta se dešava. Dobro je da sam pobegao pre toga. Taksista kaže da je ono legalan posao, ali mi nije baš potrebno da me policija snima... Inače, i fotografiju Žulijane sam poslao, ali kažu u redakciji da neće da je objave... Izvini, Žulijana...

Inače, tokom dana mi se desila i jedna zanimljiva scena na Kopakabani. Čovek koji prodaje osvežavajuća pića mi prilazi i nudi koka-kolu. Oni ovo piće zovu skraćeno "koka" za razliku od nas koji koristimo drugu reč iz imena. Provalio me da sam stranac i nudi mi posle toga i pivo, ali neću ni to. I onda čovek kaže: "Kokaina!" U prvi mah mi se učinilo da je opet rekao "koka" i pitam ga da ponovi, a on iz džepa vadi neki smotuljak i tiho ponavlja "kokaina". Čovek mi u po bela dana na plaži nudi da kupim kokain?! Kaže da košta 40 reala. Dakle i ovo je skuplje nego u Sao Paulu. Okrenem se i što dalje od njega.

Danas sam se konačno okupao u okeanu kao čovek, igrao fudbal na pesku i video koliko je to teško jer ne možeš normalno da potrčiš. Duša mi je došla u nos za deset minuta. Kako se utakmica bližila kraju tako je i inavzija navijača na plažu bila sve veća. Najavljeno je bilo da će ih biti milion i po. Stvarno ne umem odokativno da izbrojim masu, ali veću gužvu u životu nisam video. Na kraju namrštene face kao da su izgubili. Sve mi se čini da Brazilci neće mnogo trpeti ovakvu igru reprezentacije, Skolarijevo pojavljivanje na ekranu na poluvremenu i kraju je izazvalo zvižduke. Sve se više priča o mogućnosti da igraju protiv Španaca u osmini finala. Nimalo se ne vesele tome. Nadali se se lakšem putu do titule...

Ja sam ispoštovao želje vas, redovnih čitalaca MOZZART Sporta i mojih izveštaja iz Rija da vam pokažem i kako izgleda taj jedan deo noćnog života u Riju. U onu ulicu se više ne vraćam, draže su mi fudbalske teme.

(Pogledajte sve tekstove našeg izveštača iz Rio de Žaneira)

(FOTO: Action Images; Aleksandar Gligorić/MOZZART Sport)