MUNDIJALSKI DNEVNIK (21): Koliko košta jedan ovakav osmeh? Jednu loptu! Živ bio i da budeš makar kao Kleo

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Brazila)

Iako bi neka sirova predstava bila da se po favelama igra fudbal dan i noć, nije baš tako. Prostor je toliko sužen da nema gde da se igra. Retka su mesta kao ovo na fotografiji na kojima deca mogu da postave japanke kao stative i zaigraju igru koja život znači.

MOZZART loptu sam poneo kao rekvizit za fotografisanje, ali kada vidite sa kakvim jadom od lopte igraju mališani u faveli u Riju, ne možete da se ne osetite neprijatno dok vas stidljivo gledaju i pilje u ono što držite u rukama. Nova, belo-plava, sija se. Šta bi dali za nju... Obična lopta koja ovde predstavlja luksuz.

Jednostavno, ne možeš da to podneseš. Kao da te neko strelja. Pitao sam vodiča Leopoldinja da li mogu da im poklonim loptu, a i on se u prvi mah iznenadio:
"Da im pokloniš za stalno? Ovde stranci ne dolaze da poklanjaju. U redu ako želiš. Ali, prvo moraš da izabereš nekoga iz grupe od njih da se kasnije ne posvađaju ko će da je nosi kući".

Da imam dovoljno, svakome od njih bi poklonio jednu. Nezahvalan zadatak da izabereš, ali biram klinju koji sedi na klupici i gleda kako ostali igraju. Najmanji je tu i verovatnu mu ne daju da igra sa njima. Zovem ga da dođe i on me nepoverljivo gleda. Leopoldinju mu prevodi da hoću da mu poklonim loptu, a taj izraz lica dok začuđeno širi oči i ostvara usta, neću zaboraviti dok sam živ. Nisam stigao da upalim kameru i da ga fotografšem. Da vidite taj izraz lica. Posle početnog osećanja iznenađenja, mališan je razvukao osmeh kao da je video Nejmara lično. Ostali gledaju sa strane i polako prilaze, raspitujući se šta se dešava i odakle ta lopta kod njihovog malog drugara.

Pitam ga kako se zove.
"Klevelson", oduševljeno kaže.

Zapravo, ime je Kleverson, ali on još ne zna da kaže "r". Ima samo pet godina i menjaju mu se zubi.

Pitam ga da li mogu da ga zovem Kleo, a on oduševljeno klima glavom. E, pa živ bio mali Kleo, pa da budeš makar igrač kao što je bio tvoj zemljak i imenjak iz Zvezde i Partizana.

Nisam znao koliko sam ga usrećio, kao i drugare oko njega dok nisam video radost kada su pojurili za loptim. Bolji poklon od ovoga ne postoji za siromašnu decu u favelama. Dao sam mašti na volju i zamišljam kako sam klinji možda poklonio ulaznicu za neki lepši svet. Za beg iz siromaštva. To mu je jedini izlaz. Možda jednoga dana istrči u žutom dresu Brazila, a ja mator sedim u kladži u MOZZARTU sa kecom na Brazil i pitam se je li to taj Kleo. Ko zna...

Sve najbolje Kleo, pa kad postaneš poznat, javi neki fiks.

Inače, skoro ceo dan mi je prošao u razgledanju favele, ali vraćajući se kombijem odatle, imao sam priliku da vidim i sve najlepše plaže Rija. Oko 40 minuta vožnje uz samu obalu. Do sada sam video samo Kopakabanu i Ipanemu, ali Rio ima još toliko fantastičnih plaža i mesta za kupanje i uživanje. Čini mi se da ni mesec dana ne bi bilo dovoljno da pogledaš sve lepote "Januarske reke".

Planirao sam i da idem na trening reprezentacije Francuske, ali nisam stigao da se vratim na vreme iz favele, pošto sam prvi put od kada sam u Riju koristio autobus umesto metroa ili taksija. I prevario se. Gužva je takva da ćete pre prepešačiti tri stanice nego što ćete ih preći autobusom. Na kraju sam imao i sreću. Trening je bio planiran na Marakani, ali su ga Galski petlovi odradili na nekoj drugoj lokaciji u gradu. Da sam otišao na Marakanu, prevario bih se. Favela je ipak pobedila sve, pa i ne žalim mnogo za trčkaranjem Benzeme i Valbuene.

(Pogledajte još tekstova Aleksandra Gligorića iz Brazila)