MUNDIJALSKI DNEVNIK (9): Mundijal je za belce, a Fila Nevila neću više očima da vidim

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Brazila)

Konačno je završeno odbrojavanje i konačno počinje fudbal. Vreme u Sao Paulu fenomenalno, još dok ste u krevetu čujete trube, pištaljke i ostale navijačke instrumente. Na ulicama još lepši prizor. Bio sam fasciniran kada sam nedavno na meču protiv Srbije video Brazilce i Brazilke u nacionalnim obeležjima, a danas je to bilo još upečatljivije. Sobarice me požuruju da izađem iz sobe, jer danas je skraćeno radno vreme u Sao Paulu. Danas je utakmica!

Izađeš na ulicu, srećeš ljude u žutim ili zelenim obeležjima. Siđeš u metro, opet je sve žuto. To su savim obični ljudi i žene, staro i mlado, od kojih većina nema mogućnosti da ode na stadion, ali pripadnost reprezentaciji ponosno iskazuju. U metro ulaze dva tipa s gitarama i počinju s nekom lepom muzikom. Verovatno je to taj njihov fante. I zaista prija ušima to što pevaju. Lagano, ali veselo. Polako počinje ceo voz da im se pridružuje, a prisutni Japanci kao opareni skaču i iz onih orgomnih ruksaka vade fotoaparate, kamere i ostale haj-tek džidža-bidže. Kao da su videli marsovca! Brazilci samo nabacili osmeh, pevuše i cupkaju. To mi je prvi put od kada sam u Sao Paulu da sam zaista video one vesele Brazilce kako sam ih i zamišljao.

Kako se metro približava stanici u Korintijansu, tako i voz postaje sve puniji, a žuta boja dominira. Na konačnoj stanici zaista vlada prava ludnica. Brazilci pevaju neku svoju pesmu "Io sono Brasileiro", koja je baš zarazna i lako vam uđe u glavu. Dok u pres-centru blizu stadiona završavam posao oko podizanja akreditacije, drugi dan zaredom naletim na Fila Nevila. I opet neće ni reč da kaže. Poprilično arogantno odmahuje rukom.

Na kraju, baš me briga. Nije Skols ili Džerard, već Fil Nevil. I neka je napravio onaj penal protiv Rumunije, i neka je doživeo onaj debakl s Mojesom. Inače, nije on jedini od poznatih koji rade novinarski posao na Mundijalu. Tu su i Manuel Pelegrini, Gustavo Pojet, Stiv Mekmanaman... Mekmanamana sam voelo dok je igrao u Liverpulu i samtrao ga jednim od retkih Engleza koji umeju da lepo igraju fudbal i da driblaju. Ljubazan je, pristao je da se fotografišemo, ali zbog ugovora koji je potpisao s jednom televizijom ne sme da daje izjave drugim medijima i ljubazno se izvinjava zbog toga. A ne kao Nevil. Fil?!

Oko stadiona sve grmi i zaista to sve stvara neki euforični osećaj da ideš na utakmicu svih utakmica. Ali ono što se dešava ispred stadiona nema veze s onim na stadionu. Onih veselih crnaca koji su bili ispred stadiona nema na tribinama. Ogromnu većinu publike čine belci. I oni su odeveni u nacionalna obeležja, ali kod njih su to original dresovi od 250 reala, za razliku od onih crnaca kojima je dosta i reklamna žuta majica da budu srećni.

Svečana ceremonija je izgledala impozantno, kreativno, podsećanje na istoriju ove zemlje sa akcentom na Amazoniju... Ali publika se uglavnom dosađivala tokom njenog trajanja. Navijači su na stadion došli zbog umetnosti, ali ne ovakve već one fudbalske. Uoči početka utakmice, na terenu se nakratko pojavio i bivši reprezentativac Rikardo Kaka s detetom i pobrao ovacije. On je inače ljubimac navijača u Sao Paulu gde je igrao pre dolaska u Evropu, a po svoj prilici dogovorio je povratak u istoimeni klub. Dobio je veće aplauze od svečane ceremonije.

Hrvata ima manje nego što se očekivalo, ali dobro grme. Brazilci se samo pale kada je njihov tim u izlgednoj šansi ili kada Nejmar primi loptu, što biva propraćeno frenetičnim vriskom devojčica. Jasno mi je da im je Nejmar svima idol. Nema dileme da je najbolji. Ali da ga smatraju seks ikonom, to mi već ne ide u glavu... No, dobro. Ukusi su različiti!

Brazil je iščupao pobedu, Nejmar je dao dva gola i brazilskoj sreći nije bilo kraja. Pesma okolo stadiona posle meča, Hrvati izgledaju potrošeno. Mnogi od njih su emotivno uništeni, sudija im ne izlazi iz glave. Tek posle utakmice sam stigao i da jedem prvi put tokom dana. U pres-centru, mini-sendvič (veličine naše pogačice) košta 14 reala, što je skoro pet evra. FIFA nema milosti kada se ubira harač.

Tek kada sam došao u hotel, odmorio sam glavu od fudbala. Ostalo je vremena samo za pivce i večeru u obližnjem restorančiću. Otišao sam sa trojicom hrvatskih novinara i taman kada smo zaseli, imali smo priliku da se podsetimo i tamne strane Sao Paula. Tačno preko puta ulice, pljačka apoteke uživo. U glavnim ulogama Nigerijci. Ispred apoteke su dvojica odglumila da se tuku, radnik obezbeđenja je izašao, a grupa tamnoputih tipova uletela unutra i napravila to što je htela. Za nekoliko minuta nekoliko patrola policije stiglo je na lice mesta. Ubrzo su munjevitom brzinom svi odjurili niz ulicu, izgleda kao da su na tragu razbojnicima...

Počinjem i ja da se navikavam. Lagano završismo večeru i polako peške ka hotelu. Navikavaš se na sve te sumnijve emigrante, beskućnike, narkomane, transvestite... Kvaka je samo da se ne šetaš sam. Nikada neće da napadnu ako su dvojica ili više ljudi. Inače, kada sam pomenuo transvestite, dobio sam dodatne informacije. Taksista od preksinoć mi kaže da ovaj kraj pripada transvestitima. Sledeći blok su muške prostituke (valjda se to tako kaže), pa onda idu ženske "prodavačice ljubavi". Ulazak na tuđu teritoriju izaziva ozbiljne probleme i sukobe, pa su redovni sukobi teta i čika u haljinama. Moraću jednom nekako da ih fotografišem, makar iz taksija, pa da vidim da li biste uočili razliku...

(Foto: Guliver / Getty Images; MOZZART Sport, Aleksandar Gligorić)