Naličje Orlova: Jedan predsednik, šest selektora i cela ekipa disidenata!

Na golu Vladimir Dišljenković, koji je i pokrenuo lavinu još februara 2010. godine u verovatno najsrećnijem periodu srpskog fudbala u 21. veku. Kao štoperi Nemanja Vidić i Neven Subotić, uz aut-linije špartali bi Aleksandar Luković i Milan Biševac. Kao osigurači ispred, ili kao pokretači akcija, Nemanja Matić i Zdravko Kuzmanović, za kreaciju napada bili bi zaduženi Adem Ljajić i Dušan Tadić, sasvim napred Danko Lazović i Filip Đorđević.

Pitate se koji je kriterijum za sastavljanje ovakvog tima? Vrlo prost, svi ovi igrači su makar na kratak period, a mnogi i bespovratno, ili proglašeni za nepoželjne u nacionalnom timu ili im se ceo ambijent oko nacionalnog tima toliko smučio da su se samoprognali.

>>> Gudelj stao u front protiv Ćurčića: Vraćam se kad smene Radovana
>>> Tadić i Gudelj protiv Ćurčića! Kriv je FSS!
>>> Selektor Ćurčić: Ne osećam potrebu da se pravdam 

Samo od onih koji su to učinili od 2010. pa naovamo može da se sklopi više nego pristojan tim. Sa sve Radomirom Antićem, još jednim fudbalskim disidentom, na klupi. Za šest godina Srbija je smenila šestoricu selektora (Antić, Vladimir Petrović Pižon, Radovan Ćurčić, Siniša Mihajlović, Dik Advokat, Ljubinko Drulović), kao gumicom obrisala celu jednu postavu, ali za sve to vreme u kancelarijama na Terazijama vladao je samo on. Tomislav Karadžić. Čovek pod čijim je vođstvom srpski reprezentativni fudbal upoznao nove dubine.

Sreća, pa nam na klupskom nivou cvetaju ruže?

SRPSKI FUDBALSKI DISIDENTI, 2010-

Vladimir Dišljenković (februar 2010)

Možda i igrač za kojim smo najmanje žalili. Ne zato što je Dišljenković bio loš nego zato što je Vladimir Stojković te 2010. godine bio neprikosnoven među stativama Orlova. Ovde su informacije bile malo oprečne. Prvo je Dišljenković citiran kako kaže da ne želi da na Svetsko prvensto u Južnu Afriku “putuje kao turista“, da bi on kasnije to demantovao rekavši da nije tražio mesto u prvih 11, već da su učestale povrede bile razlog njegovog povlačenja.

Aleksandar Luković i Danko Lazović (18. mart 2011)

Razočarani celom atmosferom koja je vladala oko reprezentacije koju je tada predvodio Vladimir Petrović Pižon, tadašnji fudbaleri Zenita su odlučili da se povuku iz nacionalnog tima. Nisu želeli javno da pričaju o tome, njihovu odluku je saopštio selektor Petrović prilikom objavljivanja spiska i istakao je da je iznenađen. Lazović je kasnije pogazio reč i vratio se u reprezentaciju kod Dika Advokata.
“Selektor treba da ima svoj personaliti. Ja njih nisam zvao, trebalo bi da se oni jave selektoru. Meni je žao i nadam se da će Danko da promeni odluku“, izjavio je tada Petrović.

Nemanja Vidić (24. oktobar 2011)

Šest meseci posle Lazovića i Lukovića, ruke od reprezentacije Srbije je digao i njen najbolji igač u ovom veku Nemanja Vidić. Uradio je to posle meča sa Slovenijom u kojem je promašio penal, a Srbija ostala bez baraža za EP u Poljskoj i Ukrajini. Oglasio se saopštenjem.
“Osnovni razlog za takvu odluku je što se već duže vreme, a naročito u svetlu poslednjih događaja, u medijima pa samim tim i javnosti, kritikuje moj odnos prema nacionalnom timu, iako sam za reprezentaciju igrao i povređen, nekada i mimo volje ljudi iz Kluba. Ovim potezom želim da zaštitim reprezentaciju i sebe od raznih kuloarskih priča, gde se zanemaruje moj učinak kao fudbalera“, poručio je tada između ostalog Vidić.

Adem Ljajić (28. maj 2012)

Selektorski mandat Siniše Mihajlovića je započeo kontorverznim udaljavaneam Adema Ljajića iz reprezentacije. Ljajić je precrtan i vraćen iz kampa nacionalnog tima jer nije ispunio Mihajlovićevo pravilo da mora da peva himnu, na šta se prethodno pismeno obavezao.
“Selektor je održao sastanak sa Ljajićem. Po dobijanju informacije da Ljajić iz ličnih stavova nije pevao himnu Srbije i da tu neće biti promene, Siniša Mihajlović je saopštio igraču da se vrati kući“, saopštio je FSS.

Ljajić se vratio u reprezentaciju skoro tri godine kasnije kod Radovana Ćurčića.

Nemanja Matić (6. novembar 2012)

U vreme dok mu je cena iz utakmice u utakmicu rasla u milionima i kada je postajao jedan od najtraženijih igrača Evrope, Nemanja Matić nije imao mesta u reprezentaciji Srbije. Pa kad je već tako, poručio je selektoru da ga ne poziva. Siniša Mihajlović je tada prednost davao Mijailoviću, Radovanoviću, Fejsi, Petroviću, Ignjovskom... Za Matića nije bilo mesta.
“Gospodinu Boškoviću iz FSS sam rekao da prenese selektoru da ubuduće ne računa na mene. Nisam dobijao šansu na pet utakmica. Ali zašto trošimo vreme na mene, ja sam bio nebitan u reprezentaciji“, rekao je tada Matić.
“Njegov izbor. Trebalo je da počne meč u Sent Galenu i uveri nas da je rešenje za ono što nas čeka u budućnosti. Odlučio je da se ne odazove i sebi zatvori vrata reprezentacije. Nije povređen, mislim da je uvređen“, odgovorio je Mihajlović.

FSS nikada nije stao u zaštitu igrača i podržao je odluku selektora, a Matić se vratio u nacionalni tim pred meč sa Hrvatima u Beogradu kada je cilj bio da se ne izgubi na svom terenu od ljutog rivala, pa su mnogi progutali knedlu. Pre toga je FSS molio igrača da se vrati u tim tako što će se izviniti selektoru zbog slike u javnosti i onda bi tobože Mihajlović prihvatio njegovo izvinjenje i vratio ga u tim. Matić nije imao zbog čega da se izvinjava, nije to ni uradio, ali se vratio u tabor Orlova.

Zdravko Kuzmanović (24. mart 2013)

Još jedna od žrtvi Siniše Mihajlovića je bio Zdravko Kuzamnović, tada bio član Intera. Spakovao se i napustio kamp reprezentacije posle onog famoznog poraza na Maksimiru od Hrvatske. U tom meču je bio jedini prekobrojan za klupu. Selektor je na klupi držao dvojicu golmana i koga sve ne, a jedini je Kuzmanović bio na tribinama Maksimira. Sledećeg jutra se spakovao i otišao...
“Kuzmanović se, uz odluku i saglasnost selektora Mihajlovića i dogovor sa Interom, vratio u Italiju. Povredio je primicač leve noge, sledi mirovanje i oporavak“, objasnio je tada portparol FSS Aleksandar Bošković.

Kuzmanović se kasnije vratio kada je Mihajlović otišao i igrao je kod Dika Advokata posle čega više nije pozivan.

Neven Subotić (1. oktobra 2014)

“Dok sam ja selektor Srbije, Subotić neće igrati za reprezentaciju“, bio je kategoričan Dik Advokat. Istina, on nije potrajao na selektorskoj funkciji, ali Subotić se više nije vraćao u nacionalni tim. Priče o oporavku od povreda na početku su imale smisla, sada se čini da je štoper Borusije Dortmund zanavek precrtao Srbiju.
"Tačno je da sam se vratio i da igram, ali i dalje svakodnevno radim vežbe oporavka i jačanja kolena. Procena je da dodatni angažman oko igranja u reprezentaciji u ovom trenutku ne bi bio najbolja opcija za moje zdravstveno stanje. Gledam svaku utakmicu naše reprezentacije kao pravi navijač i od srca drugovima i svima u Savezu želim sve najbolje, pobede i uspehe", poslednje je što smo čuli od Subotića.

Bilo je to još 1. marta 2015. godine... Đorđević, Dišljenković, Subotić.

Filip Đorđević (18. novembar 2014)

Zasluga Dika Advokata i neočekivane odluke da u prvih šest meseci na klupi Srbije u navali reprezentacije forsira Danka Lazovića, koji je iz vidokruga kasnijih selektora nestao čim je zavredio unostan transfer iz Partizana. U neformalnim razgovorima Đorđević nije krio mišljenje da pojedinci dobijaju šansu na osnovu menadžerskih urgencija. I definitivno je puklo kada je u finišu utakmice sa Grčkom odbio da sa klupe uđe na teren.

Milan Biševac (15. novembar 2015)

Još jedan primer kada su u FSS pokušali da samo prećute nepozivanje jednog igrača u nadi da niko neće primetiti. Defanzivac Lacija je skrajnut posle teške povrede.
“Ostao mi je gorak ukus kada se spomene reprezentacija. Okrenuo sam tu stranicu u životu, idem dalje. Važno mi je da sam se vratio iz teške povrede kolena i bitno mi je zdravlje. Što se reprezentacije tiče, teško mi je da pričam o njoj, jer tamo imam drugare i ne želim da im otežavam ionako lošu situaciju. Kada se ujutru probudim i pogledam u ogledalu znam da sam čist pred sobom, a na čast je onim ljudima iz FSS-a čiji pozivi i poruke putuju već sedam meseci i nikako da stignu do Liona“.

(Foto Star Sport)

Pratite MOZZART i na našoj Fejsbuk stranici