NEDELJNI INTERVJU: Dribling ne može da se naslika, za sve ostalo tu je Moca Vukotić

Prodefilovalo je kroz "hram fudbala" u Humskoj na desetine vrhunskih majstora najvažnije sporedne stvari na svetu, ali nikoga generacije simpatizera crno-belih nisu toliko volele i poštovale kao Momčila Vukotića. Za prvi tim je odigrao 791 utakmicu i postigao 339 golova. Krasio ga je vešt dribling i u trku i u mestu, lucidne aistencije i nepodnošljiva lakoća postizanja golova. Po završetku karijere popularni Moca obavljao je funkcije sportskog direktora i šefa struke Partizana, posle čega je ostvario bogatu trenersku karijeru vodeći kiparske klubove i reprezentaciju, kao i klubove u Grčkoj i Rumuniji.

Pre nekoliko meseci Vukotić je imenovan za direktora Omladinske škole šestostrukog uzastopnog prvaka države. Zato nam uopšte nije bilo lako da ugovorimo intervju sa legendarnim Mocom, jer je u poslednje vreme bio preokupiran potpisivanjem ugovora sa 11 škola fudbala u Srbiji i Crnoj Gori, sa kojima će crno-beli razvijati stratešku saradnju na projektima razmene i usavršavanja talenata.

Na početku razgovora nekadašnjeg asa smo upitali da li bi i u modernom fudbalu bio isto tako uspešan kao u vreme kad je rivalima krio loptu na igralištima od Vardara pa do Triglava...
"Svako vreme ima svoj stil i kvalitet fudbala. Započeo sam profesionalnu karijeru 1968. i imao sam jedinstvenu priliku da se uporedim sa sedmoricom starijih igrača koji su igrali ono čuveno finale Kupa šampiona. U suštini, neke velike razlike nema, u smislu samog talenta, tako da smatram da bi svaki svetski igrač bio podjednako dobar u svakoj fudbalskoj epohi. E sad, razlike postoje, pre svega u načinu treninga. Nekad se treniralo tri puta nedeljno, a sada i dva puta dnevno. Takođe, pre je bilo u opticaju i mnogo manje utakmica, dok je u igri bilo znatno više slobode, tako da trčanje i snaga nisu bili u prvom planu. Ipak, razliku i danas, kao i uvek, prave majstori, a ne trkači", kaže Momčilo Vukotić.

Koliko su mladi naraštaji crno-belih upoznati sa istorijom kluba? Radite li na toj vrsti edukacije?
"Čim su se svi ti dečaci opredelili za fudbal, verovatno ih interesuje šta je sve bilo i ko je ko bio u klubu u kojem grade karijeru. Ipak, činjenica je da današnji klinci idole prvenstveno pronalaze u najvećim asovima današnjice".

U čemu je tajna tolikih uspeha Partizanove škole? Da ona ne leži možda u sposobnosti skauting službe koja brže od konkurencije locira sjaj bisera?
"Mislim da je na prvom mestu reč o strategiji kluba koja se bazira na omladinskoj školi. Jednostavno, Partizan je davno shvatio da mu posvećenost mlađim kategorijama umnogome može unaprediti rezultate prvog tima. U kontinuitetu pravimo igrače koji u Evropi imaju zapaženu ulogu. Dobro, sad u nekoj generaciji ih bude više, u drugoj manje, i zato brojna međunarodna priznanja koja naša škola dobija nisu nimalo slučajna. Istina je da je poenta cele priče da pre drugih prepoznate kod nekog dečaka talenat koji drugi nisu još videli ili su prevideli. Primarna selekcija je tu, bez dileme, najvažnija".

Bili ste igrač, kapiten, direktor, trener Partizana, a sada ste šef Omladinske škole. Planirate li možda da jednog dana postanete predsednik Partizana?
"Tako nešto nemam u planu. Jednostavno, nemam takve ambicije".

S obzirom da niste dugo igrali u inostranstvu - bili ste u Bordou - a vodili ste puno inostranih klubova, može li se reći da ste imali veći talenat da se prodate kao stručnjak, nego ranije kao igrač?
"Ma kakvi, nisam bio talenat za to, ha, ha... Fudbalski sam rođen u Partizanu i igrao do 28. godine, pošto su u to vreme bili takvi propisi. Potpisao sam ugovor s Bordoom na dve godine i posle osvajanja šampionske titule Partizan je došao u situaciju da se bori za opstanak. Svi u klubu su želeli da se vratim, nekako su se stvorili uslovi za to i sa zadovoljstvom sam opet obukao crno-beli dres. Imao sam veliku želju da završim karijeru tamo gde sam je i započeo. I sad da se nađem u toj situaciji, isto bih učinio".

Jeste li se posle kačenja kopački o klin brzo privikli na "penzionerski" život?
"Odmah sam počeo da praktikujem redovne partije malog fudbala sa nekolicinom dobrih drugara i tu tradiciju negujem i dan-danas".

Pojavljuje li se još koje poznato fudbalsko ime na tom terminu?
"Osim mene, tu nema nekadašnjih fudbalera, nego su to sve ljudi iz nekog drugog sveta. Precizniji da budem, uglavnom iz glumačkog sveta. Na primer, jedan od aktera je naš čuveni scenarista Duško Kovačević koji je u svoje vreme bio veoma talentovan fudbaler. Međutim, opredelio se za drugu vrstu umetnosti, a ha, ha... Pored njega, na parket istrče Vlada i Bajka, onda Laza Ristovski, dok su ranije redovno dolazili Bora Todorović i Goran Marković. I obavezno da napomenem da je nekoliko puta s nama igrao i Emir Kusturica".

Barata li Kusta i s fudbalskom praksom, kao što poznaje fudbalsku teoriju?
"Dobar je Profesor, dobar, zna da je skloni!"

Je l’ im proturate kroz noge?
"Iako su u pitanju utakmice rekreativnog karaktera, na kojima nam je prevashodni cilj da budemo malo aktivni, istrčimo se i kasnije družimo, sve vreme je kod svih izražena velika želja za pobedom. E sad, pošto smo prinuđeni da s vremena na vreme podmlađujemo redove, neophodno je ozbiljno zapeti kako bi se suparnička ekipa nadigrala".

Na koji način volite da iskoristite slobodno vreme?
"Čim završim s poslom žurim kući da bih video moju unuku Sofiju i unuka Danila. Oni su mi uvek na prvom mestu i uživam u svakom trenutku koji provedem u njihovom društvu".

Imate li kakav klasičan hobi?
"Naravno da imam i to ne jedan, nego dva. Prvi je pecanje koje sam svojevremeno kao igrač i kasnije kao trener veoma često upražnjavao. Ništa me od svakodnevne takmičarske tenzije i stresa nije opuštalo kao to vreme koje sam provodio u miru i tišini pored vode".

Da li možete da se pohvalite s nekim trofejnim primerkom?
"E to ne bih mogao, jer nikada nisam iz vode izvadio primerak teži od 300 grama. Oduvek mi je od hvatanja kapitalaca bilo važnije da se plovak drma, a ha, ha.."

Koji je drugi hobi u pitanju?
"Slikarstvo".

Svaka čast! Garant ste u osnovnoj školi imali peticu iz likovnog?
"Ako se dobro sećam, pre bih rekao da je bila četvorka. U svakom slučaju, nikakav poseban talenat za slikanje nisam ispoljavao. Ali, pre nekih šest-sedam godina, na potpuno slučajan način, iz čiste dosade sam uzeo četkicu u ruku. Naime, jednom prilikom sam ostao sam kod kuće, jer su supruga i deca negde otišli. Zapadne mi za oko neka osušena tikva i padne mi na pamet da je oslikam. Kad su se moji vratili kući, uopšte mi nisu verovali da sam to ja tako lepo išarao. Nedugo zatim, morao sam da slikam pred majčinim očima, da bi mi poverovala da je slika koju sam joj prethodno pokazao moje delo. Eto, na taj način sam počeo i zaista slikanje, baš kao i pecanje, može čoveka sjajno da opusti".

Koji su motivi zastupljeni na vašim slikama?
"Ima tu svega pomalo".

Ima li fudbala, nekih sportskih motiva?
"Slabo, to  je malo teže preneti na platno".

KOD MENE NEMA PROTEKCIJE!

Pojavi li se nekad neki rođak, bivši saigrač ili prijatelj koji vas zamoli za „specijalan tretman“ njegovog deteta?
"Ma kakvi! Svojevremeno, kada sam bio direktor Partizana, ništa nisam urgirao ni za sina Dejana koji je tada bio kadet Partizana. Našli smo se na istom zadatku nešto kasnije, kada sam postao trener u Grčkoj, posle čega se vratio u Beograd i igrao za BASK, Rakovicu i Sinđelić. Imam još jednog sina, Nikolu. Obojica su završili fakultet, jedan prava, drugi ekonomiju i u nekim su potpuno drugim sferama, iako vole fudbal".

REPREZENTACIJA NAM JE FENOMEN SVOJE VRSTE

Šta mislite o igrama naših najboljih fudbalera pod vođstvom sada već bivšeg selektora Siniše Mihajlovića?
"Generalno, naš ključni problem je što gubimo bodove od reprezentacija od kojih smo objektivno bolji. Bili smo u grupi s jakom Belgijom i Hrvatskom i to je u redu. Međutim, mi smo gubili bodove od Makedonije i Škotske. Eto, upravo takvi kiksevi su nam se dešavali i u ranijim kvalifikacijama i zato smo danas tu gde jesmo. A kad se domognemo velikog takmičenja, tada, na primer, pobedimo Nemce i onda izgubimo od Gane i Australije. Za mene je to fenomen koji je teško objasniti".

Piše: Milorad Plazinić
([email protected])